Izvor: NoviMagazin.rs, 14.Jul.2016, 13:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Saša Janković: Zaštitnik građana je savest Srbije
Ovo je zemlja autokratskog populizma. Poguban je način vršenja političke vlasti u kojoj se institucije u očima građana uz pomoć tabloida urušavaju i prikazuju kao nužni, reda radi dekor, kaže Saša Janković u razgovoru sa Jelkom Jovanović i Nadeždom Gaće
Za zaštitnika građana Sašu Jankovića nema dileme kad odgovara na pitanje ko je u Srbiji danas najugroženiji. Slično kao što je zapisao u Godišnjem izveštaju za 2015: “Građanin koji poštuje zakon, koji ne >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << traži vezu; koji očekuje da neko pravo ostvari zato što u zakonu piše da ga ima, a ne zato što je glasač stranke ili što neko ima dobru političku volju; građanin koji svoje obaveze prema drugima i državi izvršava na vreme i veruje da će i ona prema njemu isto; građanin koji poštuje pravila uopšte – takav građanin se danas oseća najobespravljenije”.
*Znači li to da ne živimo u vladavini prava već provizorijumu?
U ovom momentu ne živimo u državi vladavine i poštovanja prava. Mislim da je ovo jedna prelazna faza ili ka takvoj državi, kako i piše u našem Ustavu i zakonima, ili ćemo, kako je to Ante Marković davno rekao, zablude plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije u Evropi. Šta će biti, u šta ćemo preći, zavisi i od svakog od nas, ma kako se to naivno činilo. Svakodnevno ljudi donose stotine naizgled malih odluka u životu – šta ćemo u nekoj konkretnoj situaciji uraditi, hoćemo li poći prečicom ili pravim putem i to ne samo kada nas neko vidi već – još važnije – kada smo sami sa sobom. Te odluke su u stvari ona jedna velika.
*I u Izveštaju apostrofirate probleme u funkcionisanju pravosuđa, posebno tužilaštava, nepoverenju građana i velikom uticaju političke vlasti. Naravno, dajete i preporuke za poboljšanje. Hoću li najavljeno otvaranje poglavlja 23 i 24 ubrzati reforme?
Ne znam zašto uporno govorimo o reformi, sem zato što ponekom ta reč još moderno i dinamično zvuči, a reč je najčešće samo o tome da svako treba da radi svoj posao po zakonima koje smo davno doneli. Od tema u ta dva poglavlja – krivični postupak smo reformisali, evo sad i upravni, pravosuđe smo reformisali i re-reformisali, prava građana imamo garantovana na papiru uglavnom na najvišem nivou, imamo sve institucije za ljudska prava koje su nam potrebne, u policiji, vojsci i službama svaki ministar od 2000. godine bio je reformator… Šta je ostalo da menjamo sem načina na koji se zakoni sprovode i institucije koriste?
Samo nekoliko velikih slučajeva u kojima bi zakon bio primenjen pravično i brzo, a odgovornost za greške jasno demonstrirana “ni po babu, ni po stričevima”, ali ni po partijskim knjižicama, moglo bi da promeni ceo diskurs, celo raspoloženje, ponašanje niz vertikalu, da pošalje jasnu poruku i mobiliše optimizam. I da se s tim onda svakodnevno nastavi na svim nivoima. Eto, to bi možda bila reforma, a u stvari to treba da je normalan, svakodnevan način rada.
Rad po poglavljima upravo je zamišljen da bismo postojeće probleme rešili i, još bitnije, navikli se da ih rešavamo institucionalno, sistematično, timski. Ukoliko budemo pričali da smo najbolji, najpametniji, najvredniji i najbrži, da smo sve već odavno završili, a Brisel nam iz bilo kog razloga povlađivao do neke granice, pa nas onda tuširao hladnom vodom, a mi se onda uvređeno okretali na drugu stranu, tada smo “džaba krečili”.
U jednom mislim da je reforma zaista potrebna. Ovo je zemlja autokratskog populizma. Poguban je način vršenja političke vlasti u kojoj se institucije u očima građana uz pomoć tabloida urušavaju i prikazuju kao nužni, reda radi dekor – od predsednika, parlamenta, vlade, tužilaštva, pa do Zaštitnika građana. Konflikti prožimaju naše društvo i poslednji je momenat da se moć počne koristiti za pravljenje mostova, a ne frontova.
Nadam se da najava “borbene vlade” ne znači ono što izgleda da su mnogi shvatili da znači – borbu sa pravim diplomama, slobodnim novinarima, samostalnim službenicima, nezavisnim sudijama, kontrolnim organima, civilnim društvom, ali i pijačnim prodavcima, lubeničarima, noćnim čuvarima.
Pogledajte prvi deo intervjua
*Zbog čega je državi potrebno da stalno “proizvodi” neprijatelje, čak i među građanima koji protestuju?
Lažne probleme, lažne izdajnike prave i “rešavaju” oni koji ili ne vide istinske izazove, ili ne znaju kako da ih reše, a najčešće oni koji povikom “drž’te lopova” omogućavaju pravom da slobodno nastavi dalje. Možemo mi da analiziramo šta stoji iza te specifične potrebe da se u svakom vidi neprijatelj, ali to je toliko puta već viđeno da se ja više ljutim na nas; zašto mi nismo našli delotvoran i jasan način da pokažemo da je to zamena teza?
Recimo, na pitanje poverenika Šabića zašto se ne objavi ugovor o Železari, to jest na njegovo rešenje da se to uradi, vlast odgovara pitanjem kome smeta da Železara bude uspešna i zašto. Ako mi na tako jasnom slučaju ne možemo da razotkrijemo varku ili ako ljudi uprkos svemu ne žele da vide zamenu teza, ili imaju “preča posla”, tada je problem velikim delom i do nas.
*Imate li utisak da ljudi očekuju da sve rešite vi, poverenik, poverenica?
Nekad se od nas očekuje da damo odgovore na sva pitanja i obavimo svaki državni posao koji onaj ko treba nije obavio. To je velika opasnost. Još pre dve godine sam javno upozorio da država nije jedan čovek i najgore od svega bi bilo da u naporu da se institucionalno dokažemo počnemo da radimo sve ono što nadležni organi nisu uradili ili su uradili pogrešno. Mnogo ljudi poistovećuje poverenike i Zaštitnika građana, ali nismo isto, posao ombudsmana je najsvestraniji, ali su ovlašćenja najmekša. Načelno ne postoji ni jedna jedina stvar između države i građana koju nisam nadležan da nadzirem, ali ni za jednu od njih ne mogu da donesem konkretnu odluku umesto nadležnog organa vlasti, niti da učinim neku radnju kad on to neće. Policija mora da hapsi, Poreska uprava da utvrđuje porez, PIO fond da isplaćuje penzije, socijalna služba da pomaže ugroženima.
Poverenik Šabić, istina, donosi odluke u dve vrste prava građana, ali niti može te odluke da sprovede silom, niti može da odlučuje u stvarima za koje nije nadležan. Kao kontrolni organ, utvrđujem da je organ vlasti radio nesavesno, pogrešno i predlažem mu kako da to ispravi, ali nepravdu ne mogu da ispravim umesto njega. Zaštitnik građana je institucionalna savest Republike Srbije, a ne gonič robova. Na sreću, u većini jednostavnih slučajeva, doskora u 90 odsto, preporuke bivaju sprovedene. Ali, u sve više bitnih slučajeva nema volje da se napusti pogrešan put.
*Premijer je obavio prvu turu najavljenih razgovora sa građanima. Imali ste tim povodom i upozorenje i nadu, prvo da problemi građana ne postanu PR, drugo da se mora jasno ustanoviti i sprovoditi kontrola rada državnih organa. Šta to znači, zar već ne postoji takav sistem kroz nezavisne institucije i regulatorna tela?
Sistem nije napravljen. Kao Zaštitnik građana trebalo bi da budem poslednja instanca na vrhu piramide mehanizama na svim nivoima za otklanjanje nezakonitosti i nepravilnosti u radu organa vlasti prema građanima. U izvršnoj vlasti i javnim službama, međutim, tela piramide nema, samo ponegde poneka cigla.
Godinama tražim da se u svim organima javne vlasti uspostave dostupni mehanizmi za efikasno i besplatno razmatranje pritužbi građana na njihov rad koji će raditi po načelima i shodno praksi koju smo u instituciji Zaštitnika građana uspostavili. Zaista nije celishodno niti ekonomično da republički ombudsman rešava problem koji stvara neljubazni šalterski radnik u, na primer, Despotovcu, već bi to trebalo odmah u Despotovcu i da bude rešeno.
Naravno, možemo moji saradnici i ja i to da radimo, ali to je isušivanje mora kap po kap. Može, pretpostavljam, i predsednik Vlade, ali to je još manje njegov posao nego moj. Najgore od svega ipak jeste da to niko ne radi.
*Zalazi li premijer ovom praksom na vaš teren?
Nije izvršna vlast nenadležna da prima pritužbe građana na svoj rad i rešava ih, upravo suprotno. Kao Zaštitnik građana, po pravilu trebalo bi da građane prvo uputim da problem reše tamo, pa tek ako je to besmisleno ili uzaludno da ga ja rešavam. Ali, svakome je jasno da nije dobro da lično predsednik Vlade prima građane i rešava njihove pritužbe. To ne može biti niti trajno, niti pravično rešenje već lutrija i to je toliko očigledno da želim da verujem da je audijencija od pre nekoliko dana samo simboličan početak stvaranja sistema koji zaista treba uspostaviti.
*I dalje bezuspešno predlažete izmene Zakona o ombudsmanu. Zbog čega se Skupština oglušuje i kad ste vi u pitanju i kad su u pitanju poverenici?
Potpuno je jasno da u prošlom sazivu nismo imali podršku Narodne skupštine ili, da ne govorim u ime drugih, da je ja kao Zaštitnik građana nisam imao. Vladajuća većina u Skupštini jasno je stavljala do znanja da joj se ne dopada da bilo ko kontroliše rad izvršne vlasti i da ne želi da jača kontrolne organe, upravo suprotno. Iz usta najviših predstavnika vladajuće stranke stalno su se čuli zahtevi da se Zaštitniku građana smanje ovlašćenja. Ostaje još malo vremena da vidimo da li je to prolazna anomalija ili konstanta.
*Mediji i pravo na slobodu informisanja stalno su u vašem fokusu zbog veze medijskih sloboda i prava ličnosti. Kažete, nema promena. Kome odgovara tabloidizacija društva i kontrola medija?
Sve što sam govorio i pisao pre tri-četiri godine u izveštajima i danas važi, ništa ne može da se kaže što već nije rečeno. Potpuno je jasno da način na koji mediji, posebno tabloidi, funkcionišu u Srbiji nije incident, to je način masovnog upravljanja ljudima. Potpuno je jasno da taj metod koristi država i da se ne trudi da tabloidizaciju prekine već je jača kao najoštriji alat za ostvarivanje nekih ciljeva.
Postalo je pitanje pristojnosti, morala, časti usprotiviti se tome, ali ako država ne odustaje od svoje opasne igračke, ona može izgubiti smisao samo ako kultura, umetnost, obrazovanje preuzmu primat. A kako, ako predsednik Vlade kaže da mu “neki govore o značaju umetnosti i kulture, ali ne shvataju da mi za to nemamo para”.
*Prošle godine u okončanju medijske reforme imali smo privatizaciju koja se pretvorila u suprotnost; umesto da se država povuče iz medija, dobili smo medije pod direktnom kontrolom.
Kao pravnik mogu da kažem da nema tako dobro napisanog zakona koji u pogrešnom kontekstu, u pogrešnoj ili lošoj nameri, ili sproveden naopako iz neznanja, može proizvesti dobre posledice.
Izlazak države iz vlasništva u medijima kroz privatizaciju nije sporan, ali pre toga je očigledno bilo neophodno uspostaviti regulaciju jer nije to što je medij privatan garancija kvalitetnog sadržaja. Pojedini vlasnici medija, čak s nacionalnom pokrivenošću, otvoreno kažu da je medij njihov, te mogu da objavljuju šta god hoće! Nema svesti, niti države da je prevencijom i sankcijom stvori, da sredstva informisanja imaju Ustavom propisanu dužnost da građane informišu pravovremeno, potpuno i objektivno, a ne bilo kako. Nema države da tabloidima odreže delotvorne kazne za kršenje pretpostavke nevinosti, gaženje privatnosti, čak i dece, za klevete, uzbunjivanje i zastrašivanje javnosti, za ugrožavanje bezbednosti ljudi, za raspirivanje mržnje.
Ne, odgovor države je – to su privatni mediji, šta mi možemo! A medijima se garantuju posebne slobode ne radi privilegije već da služe opštem interesu. Ako to ne čine, zloupotrebljavaju slobodu. Ako regulatorna medijska tela i pravosuđe tome ne staju na put, i to je zloupotreba. U ovom slučaju – države.
Po logici ovako shvaćene privatizacije možete i vojsku privatizovati, pa može slobodno da puca po narodu zato što je privatna! E, pa, ne može.
*Ovih dana smo imali nekoliko dramatičnih ubistava, više nego plastično “istraženih” i predstavljenih.
Izveštavanje o tragedijama i zločinima kakvo vidimo sasvim sigurno ne doprinosi prevenciji, sasvim sigurno neko s kriminalnim namerama ili poremećenim umom neće odustati kad vidi to što ima da se vidi, prilično sam siguran da može dobiti dodatne ideje i želju da postane još “slavniji” od onih koji su već u medijima. Dakle, nijedno opravdanje za eksplicitno prikazivanje najmonstruoznijih namera i dela nema osnova, time se ništa ne prevenira niti se gradi atmosfera zakonitosti u kojoj će državni organi brže i efikasnije reagovati. Od svega se samo inkasira novac, naplaćuje bol porodice i ljudski poriv da zavirimo u nešto ružno. Država bi morala da ima i sprovodi jasnu strategiju suzbijanja takvih pojava, ali ovde sve vrvi od podataka iz istrage, izmišljenih ili, bojim se, svesno, namerno datih za začinjavanje priča strašnim detaljima.
* Stalno se tvrdi da svireposti, krv, prodaju medije. Kakvo smo mi to onda društvo?
Na to pitanje mogu samo da dam svoje laičko mišljenje; struka, Akademija, lekarska udruženja, moraju jače da dignu svoj glas, a čini mi se da su se svi zaklonili, ne žele protiv talasa, znaju da će ako ustanu biti isprskani nečim što nije čista voda. Mislim da je to obaveza svakog od nas, pitanje časti, profesionalne i lične, građanska obaveza, moralni dug prema zajednici. Ako ste sebi uzeli za pravo da na fakultetu predajete novim generacijama, da budete predsednik lekarske komore, udruženja novinara, da nosite akademsku titulu, preuzeli ste i obavezu da javno reagujete na duboko štetne pojave, posebno onda kada znate da vašu reakciju neće odmah svi pozdraviti.
*Zapravo, hoćete da kažete da se izgubio nerv za javni interes?
Ponukan sam jednim komentarom građanke: poverenik Šabić je napisao da se ne zna šta je gore, to što se monstruozni detalji izmišljaju ili što cure iz istraga, ja sam se saglasio s tim stavom, a onda je jedna građanka i njemu i meni odgovorila: nemojte nam pričati nego uradite i obavestite nas.
A mi smo u trenutku u kojem klasično institucionalno delovanje nije dovoljno, velika je zabluda ako građani misle da plaćaju nekoga da se stara o demokratiji, vrednostima, vladavini prava, o njihovim pravima i slobodama i da zato više nemaju ništa s tim, da ih se to ne tiče. Građani moraju da budu aktivni učesnici, kontrolori društvenih i državnih procesa i organa, i mene kao Zaštitnika građana; treba da imaju inicijativu i znanje, a ne da dopuste da budu svedeni na pasivne konzumente i još misle da treba da se hvale time da su društveno neaktivni. Inače, uvek se pobunim kada neko kaže da je uprava “servis” građana, a oni “klijenti”. Ne, u toj radnji oni su vlasnici i moraju da budu suštinski zainteresovani da ona uspešno radi, a ako treba i da učestvuju ili preuzmu poneki posao.
Bez angažovanog građanina nema istinske demokratije ni slobodnog društva.
*Nema čarobnog levka da se građanima to ulije u glavu, potrebne su decenije za promenu svesti, ali zar ne možemo početi od dece, učiti ih tome i u kući i u školi od malih nogu?
Deo našeg društva je sa zakašnjenjem od nekoliko decenija uplovio u japijevsku filozofiju rada od jutra do kasne noći, u shvatanje da se vrednost čoveka meri brojem poslova koje istovremeno obavlja i plata koje dobija, a da ćemo obaveze prema roditeljima, deci, prijateljima, ostarelom ocu ili majci platiti smeštajem u ustanovi, novim modelom mobilnog telefona, vatrometom za rođendan, krsnom slavom u kafani. Na stranu to što mnogi tu trku ne mogu da izdrže, ona svejedno nema pravi cilj. Svaki dinar uložen u obrazovanje, kulturu, umetnost, svaki minut proveden u igri sa detetom, višestruko štedi novac koji se daje za saniranje posledica delinkvencije, odvikavanja od bolesti zavisnosti, rešavanje socijalnih problema nesnađenih ličnosti, vršnjačkog i nasilja u porodici... Naša država, ponavljam, to pogrešno shvata kao trošak, ne kao investiciju.
*Naravno, i jedno čisto političko pitanje. Deo javnosti vas u narednom periodu vidi ili priželjkuje na nekom važnom političkom položaju. Recimo predsednika države ili gradonačelnika Beograda, ako bude vanrednih izbora. Gde vi sebe vidite po isteku mandata?
Ne znam zašto me niko – pa ni ja sam sebe – ne zamišlja na nekoj državnoj apanaži, u zavetrini kakvih ima na sve strane, što bi za bivšeg ombudsmana u velikom broju država i bilo primereno? Možda zato što osećamo da je ovo za svakoga od nas postalo pitanje časti. Ne znam šta ću raditi posle kraja ovog mandata, ali ne dozvoljavam da razmišljanje o tome utiče na način na koji sada radim.
Više od 20 godina na ovaj ili onaj način bavim se odnosom građana i države, možda bi nekom bilo egzotično da sada postanem moler, ali mislim da je najbolje da nastavim da se bavim onim što najbolje da znam radim, a to je učvršćivanje društvenog ugovora koji su građani napravili sa državom i odrekli se u njenu korist apsolutne slobode da bi im ona zauzvrat obezbedila okruženje u kojem mogu mirno i srećno da žive jedni sa drugima. Verujem da će se naći neki posao za mene.
