Izvor: NoviMagazin.rs, 27.Apr.2017, 18:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Rodoljub Šabić: Savamala je pucanj u pravni sistem
Tri aktuelna atraktivna slučaja – “Savamala”, “Mali” i “F-dijagnoze” – dovela su poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljuba Šabića u žižu javnosti.
O tim slučajevima, ali i sve nepovoljnijem odnosu tri grane vlasti prema četvrtoj i posledicama takve politike, s poverenikom je razgovarala Jelka Jovanović
Poslednjih godina, a posebno poslednjih meseci, poverenik za informacije od javnog značaja >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić aktivniji je nego ikada. Iako ima tri atraktivna aktuelna “slučaja” – “Savamala”, “Siniša Mali i Agencija”, te “Dijagnoza F” – uvodno pitanje za poverenika jeste da li je utisak o povećanoj aktivnosti posledica bolje komunikacije sa javnošću ili zaista ima sve više prekršaja koji zahtevaju njegovu intervenciju na oba polja?
“Aktivnosti Poverenika u velikoj meri su uslovljene zahtevima javnosti, građana, medija i drugih. U oblasti slobode pristupa informacijama, u koju spada pretežan broj predmeta, Poverenik je drugostepeni žalbeni organ, dakle postupa samo kad ima žalbi, ne i ex officio. I u oblasti zaštite podataka o ličnosti, iako deluje i ex officio, značajan broj predmeta otvoren je povodom obraćanja, predstavki i žalbi građana”, kaže Rodoljub Šabić i dodaje: “Svemu, naravno, treba dodati da na aktivnosti utiče i to što je institucija Poverenika kadrovski i logistički podržana bolje nego ikad do sada. Iako je broj zaposlenih još značajno manji od projektovanog i odobrenog, ipak je veći nego ikad.”
*Ovih dana je prva godišnjica rušenja u Savamali. Vi ste više puta intervenisali po zahtevima građana i medija, izrekli ste kazne tužilaštvu i ustanovili hroničnu “tajnovitost” u ovom slučaju kao kršenje zakona i prava javnosti da zna. Šta nam sve slučaj “Savamala” donosi na dnevni red?
Jedan od samog početka, posebno s pravnog aspekta, sraman, skandalozan i nedopustiv događaj, prerastao je okvire jednog “slučaja”, “događaja” i definitivno postao “simbol” teške krize našeg pravosudnog sistema.
Ima i previše razloga za to. Imali smo u centru Beograda flagrantan nasrtaj grupe maskiranih ljudi na privatnu imovinu i ljudska prava i istovremeno, što je još gore, odbijanje organa koji su dužni sa zaštite i imovinu i prava da to učine iako su obavezni.
Ni celu godinu nakon tog događaja nemamo nijednu relevantnu informaciju iako je prema okolnostima slučaja istraga relativno lako i mogla i morala da ih obezbedi. Nema ni informacija o akterima, bilo inspiratorima bilo realizatorima te akcije.
I gore od toga, suočeni smo sa činjenicom da tužilaštvo, zakonom definisano kao organ koji “goni učinioce krivičnih dela i preuzima mere za zaštitu zakonitosti”, od javnosti krije informacije o učiniocima krivičnih dela i samo krši zakone, dezinformiše javnost, antidatira dokumenta, ne postupa po odlukama nadležnih državnih organa, čini kažnjive prekršaje i ne plaća kazne za njih, dakle ponaša se groteskno, tragikomično, suprotno svojoj zakonom definisanoj ulozi.
I najgore, to ne privlači pažnju niti izaziva reakcije državnih subjekata kao što su Državno veće tužilaca, Republički javni tužilac, Ministarstvo pravde, skupštinski Odbor za pravosuđe... što govori da nam slučaj “Savamala”, kako kažete, “stavlja na dnevni red”, u nizu brojnih razloga za zabrinutost, još jedan krajnje deprimirajući.
*Zbog slučaja “Mali” došli ste u klinč sa Agencijom za borbu protiv korupcije. Kako tumačite specijalne uslove koje vam postavlja Agencija u ovom slučaju?
Ne bih da se upuštam u motive Agencije, taj postupak tumačim na jedan jedini mogući način – kao iznenađujuće nekorektan, pravno neprihvatljiv. Poverenik ima, ne samo nesporno zakonom utvrđeno pravo uvida u bilo koji dokument, bez obzira na stepen poverljivosti, nego i ovlašćenje da odlukom naloži ukidanje poverljivosti, takođe bez obzira na njen stepen.
U skladu s tim, različiti organi, pogotovo oni koji najčešće koriste klasifikovane podatke – BIA, VBA, MUP, Ministarstvo odbrane itd. – uredno dostavljaju takve podatke. U tu svrhu, u Službi poverenika gotovo 40 odsto zaposlenih prošlo je rigoroznu bezbednosnu proveru i raspolaže sertifikatom za pristup dokumentima označenim “STROGO POVERLJIVO”. Apsurdno je i neobjašnjivo da Agencija, u kojoj niko ne raspolaže nikakvim bezbednosnim sertifikatom, uporno odbija da dostavi tražene dokumente i “štiti” nekakve “strogo poverljive” podatke od Poverenika, a sama nema niti jednog sertifikovanog službenika!
*Pri predaji izveštaja za 2016. upozorili ste da je smanjenprocent uspešnih intervencija i da se pad efikasnosti uglavnom objašnjava odsustvom podrške koju su dužni da pruže drugi državni organi. Kakve su posledice?
Veći deo svojih intervencija Poverenik uspešno okončava i bez donošenja formalnog rešenja jer na zahtev za izjašnjenje povodom žalbe organi vlasti daju prethodno uskraćene informacije. Inače, procenat uspešnih intervencija od uspostavljanja institucije do 2015. stalno je rastao, i u 2015. bio je 96 odsto, u 2016. prvi put je trend rasta ne samo zaustavljen nego je procenat uspešnih intervencija smanjen na 92 odsto. Posebno je zabrinjavajuća situacija s rešenjima: 2016. procenat njihovog izvršenja smanjen je celih 10 odsto – na 74.
Najlogičnije objašnjenje je odsustvo podrške koju su bili dužni da pruže Ministarstvo za državnu upravu i Vlada. Ministarstvo kao nadležno da pokreće prekršajne postupke protiv onih koji krše zakon, a Vlada kao nadležna da u slučaju potrebe prinudom obezbedi izvršenje rešenja Poverenika. Prvo se dešava veoma retko, sporadično, broj pokretnih postupaka je neuporedivo, višestruko manji od broja počinjenih prekršaja, a drugo se nikad ne dešava.
*Naveli ste da ni u jednom od 61 slučaja Vlada nije obezbedila izvršenje. Zbog čega i kako se može tumačiti to kršenje zakona?
Po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama Vlada je obavezna da u slučaju potrebe prinudom obezbedi izvršenje rešenja Poverenika. Zašto ona ne izvršava svoju zakonsku obavezu, nije pitanje za mene već za nju ili, još bolje, za Skupštinu, kojoj bi Vlada trebalo da je odgovorna za izvršavanje zakona.
A nezavisno od toga, čime je motivisan ovakav odnos Vlade, on je objektivno, kao što sam već više puta rekao, prećutan, indirektan, ali svakako nesumnjiv poziv na nepoštovanje zakona.
*Očekujete li raspravu o Izveštaju u parlamentu?
Trebalo bi da je vaše pitanje suvišno. Rasprava o izveštajima nezavisnih kontrolnih tela zakonska je i poslovnička obaveza Skupštine. Nažalost, čini se da su kod nas zakoni i poslovnici slabiji od nečije volje, pa izveštaji Poverenika u Skupštini, u plenumu, nisu razmatrani ni prošle ni pretprošle godine. Prošle godine, prvi put od uspostavljanja institucije, Izveštaj Poverenika nije razmatrao čak ni matični skupštinski Odbor za kulturu i informisanje. Zbog toga ne mogu biti optimista ni u vezi sa razmatranjem ovog izveštaja, ali videćemo.
*Ocenili ste i da zbog neažurnosti odgovornih Srbija pada u Globalnom indeksu percepcije korupcije. Koliko je taj trend opasan?
Ne pada, ali tapka u mestu već desetak godina, što je bezmalo podjednako tragično. I najskromnije stručne procene štete koju naša zemlja godišnje trpi zbog korupcije mere se sa više stotina miliona evra. Ako to pomnožite sa 10, iznos je doslovno zastrašujući. Paradoksalno je veliki raskorak između, u svim antikorupcijskim dokumentima Vlade i Skupštine izraženih “snažnih” proklamacija borbe protiv korupcije i transparentnosti kao njene bitne pretpostavke, s jedne, i onoga što se dešava u stvarnosti, sa druge strane.
Očigledno je da se težište konflikta u vezi s pravima javnosti, što opet logično i neminovno, asocira na probleme zanimljive sa (anti)korupcijskog stanovišta, premestilo tamo gde su koncentrisani finansijski i materijalni resursi, u državna i javna preduzeća. Poverenik je tim povodom pre tri godine uputio Skupštini poseban izveštaj o problemima u vezi sa primenom Zakonao slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja u državnim i javnim preduzećima, ali Skupština taj izveštaj nikada nije razmatrala.
Uostalom, zar bizarna, ali dobra, pod navodnicima, ilustracija odnosa prema borbi protiv korupcije nije činjenica da ni Vladin Savet za borbu protiv korupcije ni Agencija za borbu protiv korupcije nisu funkcionalni zbog nepostojanja potrebnog kvoruma, budući da su nadležni “zaboravili” da izaberu potrebne članove?
*U gotovo svakom intervjuu najavljujemo zakonske izmene kojima bi se funkcionisanje poverenika učinilo efikasnijim. Zbog čega ih nema?
Pa da, izmene i dopune Zakonao slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja bile su pripremljene još 2012, Predlog zakona je već bio u skupštinskoj proceduri, ali je povučen i nikad više nije vraćen. Istina, svake godine u raznim akcionim planovima pisalo je da će biti donet “do kraja godine”, ali nikada nije donet.
Slično je i sa donošenjem novog Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Iako je, radi donošenja novog zakona, još sredinom 2012. Vlada formirala nekakvu međuresorsku radnu grupu, to nije dalo nikakav efekat. Nije pomoglo ni to što je Poverenik pre dve i po godine pripremio i stavio Vladi na raspolaganje kompletan Model novog zakona. Vlada jeste u Akcionom planu za Poglavlje 23 u pregovorima sa EU utvrdila da će novi zakon biti donet do kraja 2015, a da će osnovu predstavljati Model koji je pripremio Poverenik. Međutim, zakon nije donet, a Nacrt koji je prezentiralo Ministarstvo pravde gotovo da nema dodirnih tačaka s modelom Poverenika.
U međuvremenu, budući da svet ne čeka na nas, došlo je do krupnih veoma važnih promena u ovoj oblasti usvajanjem Uredbe o zaštiti podataka o ličnosti EU, što je značilo da i model koji je Poverenik ponudio mora s njom da se usklađuje. Ovih dana moji saradnici i ja završili smo i taj posao i privodimo kraju javnu raspravu o novom Modelu, nakon čega ćemo i njega staviti na raspolaganje Vladi, odnosno Ministarstvu pravde. Videćemo da li će pomoć ovog puta prihvatiti ili će se odlučiti da još jednom potroše više desetine hiljada evra za izradu “svog” modela. Definitivno nemam nikakvo razumevanje za odlaganje rešavanja važnih pitanja u nedogled, ne znam ko i zašto to radi, ali pouzdano znam da to dovodi do štete i ozbiljnog ugrožavanja prava građana.
Građani i vlast različito o nezavisnim institucijama
*Kako posle decenije ocenjujete praktični značaj nezavisnih institucija i regulatornih tela i domete njihovog rada?
Najpozvaniji da takvu ocenu daju su građani. I rekao bih da su oni, bar u nekim slučajevima, prepoznali značaj i smisao tih institucija, ne samo kroz verbalnu podršku već to potvrđuju i čestim obraćanjima.
A rekao bih da je i vlast, doduše nažalost na nimalo poželjan način, prepoznala potencijalni uticaj nezavisnih institucija. Sve češći primeri, kakve smo i nedavno imali s kandidovanjem za institucije, poput Ustavnog suda, REM-a ili Agencije za borbu protiv korupcije, ljudi koji su očito povezani s političkim strankama ili moćnim ljudima iz izvršne vlasti, govore da bi neki želeli da atribut “nezavisni” bude više ukrasni nego realan.
Iz budžeta u budžet!
*Iako “punite” budžet kaznama neodgovornima, činjenica je da se one uglavnom plaćaju iz – budžeta. Šta nam takvo trošenje budžetskog novca govori?
Govori nam ono što znamo – kazne koje se ne plaćaju ličnim već javnim novcem plaćaju se lako. S tim u vezi treba znati da Poverenik nije ovlašćen da kažnjava, čak ni da pokrene postupak protiv fizičkih lica. Kazne koje on može, odnosno mora da izrekne odnose se po zakonu samo na pravna lica. Ali, to naravno ne znači da je “zabranjeno” nadležnom ministarstvu da pokrene prekršajni postupak i izdejstvuje kaznu koju će odgovorno lice platiti ličnim novcem, naprotiv.
Nažalost, kao što rekoh, Ministarstvo to radi sporadično, veoma retko, selektivno.
Kome i zašto treba F-dojagnoza
*Posle uznemirujuće prijave jedne zdravstvene ustanove da je jedna policijska uprava tražila podatke o pacijentima sa “F” dijagnozom, pokrenuli ste postupak kontrole. Dokle ste stigli s kontrolom i zašto je bitno da se postupak sprovede?
Već sam javno ocenio da je ta obrada podataka o ličnosti građana, najblaže rečeno, ekstremno problematična, kako sa stanovišta svrhe i srazmere tako pogotovo sa stanovišta dopuštenosti, odnosno zakonitosti. “F” dijagnoza obuhvata veliki broj, nekoliko stotina devijacija duha i svesti, uključuje i podatke od kojih je za većinu teško i pretpostaviti smisao i svrhu obrade u policiji. Nemoguće je i pretpostaviti zbog čega bi mnoga stanja obuhvaćena tom dijagnozom bila interesantna policiji, šta treba da zna o nesanici, bulimiji, prevremenoj ejakulaciji ili noćnim morama buio kog građanina?
Generalno, neshvatljiv je zahtev za obradu takvih podataka, ali nezavisno od svrhe i smisla, obrada podataka o ličnosti, uopšte, valjan pravni osnov može imati samo u zakonu, a u konkretnom slučaju obrada podataka ne samo da ga nema već je direktno suprotna odredbama nekoliko zakona – Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, Zakona o pravima pacijenata, Zakona o zaštiti osoba sa mentalnim smetnjama.
U skladu s navedenim, od MUP-a sam zatražio da dostavi Uputstvo o načinu organizacije i vršenja unutrašnjih poslova na bezbednosnom sektoru, na koje se policija pozvala, kao i odgovore na sledeća pitanja: po kom pravnom osnovu se vrši navedeno prikupljanje podataka o ličnosti građana; u koju svrhu se vrši navedeno prikupljanje podataka o ličnosti građana; da li se navedeno prikupljanje podataka o ličnosti građana vrši i na teritoriji drugih policijskih uprava?
Zahtev te policijske uprave sadrži i jednu interesantnu informaciju – da su podaci potrebni zbog ažuriranja dosijea, a taj termin sugeriše da neka zbirka podataka već postoji i treba je zanoviti; ako je to tako, onda smo suočeni s problemom ozbiljnih razmera jer takva zbirka ne bi smela da postoji. Dakle, tražio sam odgovor da li, s obzirom na to da se traži ažuriranje, dosijei bezbednosnih sektora MUP već sadrže predmetne podatke o ličnosti građana?
Postupak nadzora još traje, po okončanju postupka ću, kao i uvek, o rezultatima i merama koje ću preduzeti obavestiti javnost. Iskreno se nadam da će to ostati slučaj da bi se neki lokalni policijski funkcioner naročito, tako da kažem, istakao.
*Sve se više govori o nebezbednosti ličnih podataka, vi ste građanima preporučili i bolju samozaštitu. Zašto?
Za odnos prema podacima o ličnosti građana kod nas karakteristično je da na globalnom, državnom nivou imamo potpuno nerazumevanje značaja njihove zaštite i nespremnost da se ozbiljno preduzimaju koraci koji bi mogli da poprave loše stanje. Otuda smo gotovo svakodnevno suočeni sa često i dramatičnim, skandaloznim povredama prava na zaštitu podataka o ličnosti, neretko baš od državnih organa.
Nije dobro da se državne aktivnosti u oblastizaštite podataka o ličnostiu najvećoj merisvode samo na aktivnosti Poverenika, to gašenje požara. Jer,iako su njegove aktivnosti u kontinuitetu višestruko uvećane,one ni u kom slučaju ne mogu da nadomeste sve ono što bi morali da urade drugi nadležni, pre svega ministarstva, Vlada i Skupština.
Pri postojećem stanju stvari smatrao sam da je umesno upozoriti građane i na samozaštitu. Na to da ozbiljno i odgovorno vode računa kome i kako dele lične podatke i omogućavaju njihovu dalju obradu. Naravno, svestan sam da bi, iako je nesporno korisna, verovanje da samozaštita može nadoknaditi sve ono što država propušta da uradi bilo iluzija.
Pogledajte intervju --->>>
