Izvor: NoviMagazin.rs, 27.Sep.2018, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Rodoljub Šabić: Bahato neznanje u akciji
Sve naše političke stranke dok su u opoziciji jako cene transparentnost i ljudska prava i podržavaju aktivnosti poverenika. Kad dođu na vlast, to se u većoj ili manjoj meri menja ali uvek – značajno, kaže između ostalog Rodoljub Šabić u intervjuu za Novi magazin
Razgovarala: Jelka Jovanović
Za tri meseca prvi poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić biće bivši prvi. Uoči Međunarodnog dana >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << prava javnosti da zna, kao i ranije, Šabić je pripremio publikaciju “Stavovi i mišljenja Poverenika”. No, iako ima škakljivijih tema, kao što su pretnje smrću i “pitanje nad pitanjima” u kom pravcu će nastaviti karijeru, razgovor s poverenikom započinjemo naizgled retrospektivno – koliko je naša javnost tokom njegova dva mandata svikla da koristi svoje pravo da zna?
“I ove godine ćemo, to je već tradicija, obeležiti 28. septembar, Međunarodni dan prava javnosti da zna, i u sklopu toga objaviti publikaciju o kojoj govorite. To činimo već sedam godina uzastopce i veoma sam zadovoljan zbog toga što su sve prethodne privukle ozbiljnu pažnju onih kojima su namenjene. Dakle, i onih koji se koriste pravom na slobodan pristup informacijama i, podjednako važno, onih koji u organima vlasti o tom pravu odlučuju. I ovogodišnju publikaciju izdajemo sa istim ambicijama, da posluži boljoj informisanosti javnosti, odnosno kontroli vlasti od javnosti što je društvu koje želi rezultate u borbi protiv korupcije, efikasnu i odgovornu vlast i koje hoće da bude demokratsko, doslovno neophodno”, kaže Rodoljub Šabić za Novi magazin i objašnjava: “Inače, kad govorimo o odnosu javnosti prema pravu pristupa informacijama izvesno možemo biti zadovoljni. Činjenica je, to potvrđuju podaci o broju zahteva za pristup informacijama koje na raznim nivoima podnose građani, novinari, NVO i svi drugi da su sve svesniji svog prava i spremni da na njemu insistiraju.
Nažalost, kad je reč o ‘drugoj strani’, o vlasti, ne možemo ni izbliza biti tako zadovoljni, što potvrđuje i ogroman broj žalbi Povereniku. Mnogi u organima vlasti još ‘ne razumeju’ da je transparentnost u radu nužna pretpostavka kvalitetnijeg i odgovornijeg rada i bitan uslov u borbi protiv neracionalnosti, zloupotreba i korupcije.”
*Poslednjih meseci izloženi ste pojačanim političkim pritiscima, a bilo je i ozbiljnih pretnji smrću. Da li je sprovedena istraga kao kad se preti drugim državnim funkcionerima? Drugo, osećate li se bezbedno ili ne i, napokon, čime tumačite tu gustinu napada?
Nemam nikakvih informacija o toj istrazi. Nisam ja podnosio krivičnu prijavu, a samo sam “jednim okom”, letimično registrovao informaciju da se Više javno tužilaštvo u Beogradu navodno bavi tim slučajem. Imajući u vidu intenzitet tih pretnji i dužinu vremena u kojem se upućuju, očigledno se to, ako se i radi, ne radi ni izbliza tako brzo kao u slučajevima pretnji nekim drugim državnim funkcionerima ili čak članovima njihovih porodica.
O bezbednosti ne razmišljam mnogo, ne vidim ni šta bih imao od takvog razmišljanja. A sve oštrije napade, to sam već rekao, tumačim kao sve nervozniju reakciju dela političke “elite” na dosledno insistiranje poverenika na pravima javnosti i građana.
Sve je duži spisak slučajeva u kojima su ta prava povređena, neretko i brutalno, odgovori nedostaju. Odgovori, koji uz ostalo, podrazumevaju i odgovornost za kršenje prava.
A činjenica da uvrede i pretnje dobijaju na intenzitetu nakon najčešće prostih, svih argumenata lišenih napada istaknutih predstavnika vladajuće stranke, vrlo je ilustrativna za jedan, za naše prilike, bitan fenomen. Sve naše političke stranke dok su u opoziciji vrlo cene transparentnost i ljudska prava i podržavaju aktivnosti poverenika. Kad dođu na vlast, to se u većoj ili manjoj meri menja, ali uvek – značajno. Teško da bi neko, na primer, pomislio da je od svih političkih stranaka koje su podnosile žalbe u celom periodu delovanja poverenika najviše žalbi podnela i najviše rešenja u svoju korist dobila upravo sada vladajuća SNS. Taj “rekord” još održava iako već godinama ne podnosi žalbe.
*Poslednji meseci – a ni godine nisu greška – obeleženi su zaštitom podataka o ličnosti, odnosno izmenama zakona. Predlog zakona, ocenili ste, ima niz izuzetaka u korist raznih “nadležnih organa” u odnosu na prava koja bi trebalo da garantuje. Predlagači nisu saglasni, ali još više od toga – kao da ne brinu što će se teško dostignuti standardi urušiti. Šta su vaše najveće zamerke?
Da, mora se govoriti o godinama. Zvuči neverovatno, ali prvi rok u kojem je Radna grupa Ministarstva pravde za izradu novog zakona trebalo da okonča svoj posao istekao je još sredinom maja 2013!
Znatno kasnije, nakon dugog perioda sterilnosti, u Akcioni plan za poglavlje 23, usaglašen sa EU, Vlada je unela da će osnov za novi zakon predstavljati Model koji je pripremio Poverenik, koji ga je stavio na raspolaganje Vladi. Taj Model prošao je i široku javnu raspravu i dobio snažnu podršku struke, koja je dobila i svoj formalni izraz u Inicijativi 18 nevladinih organizacija koje su se maja 2017. obratile Vladi s predlogom da se pristupi usvajanju zakona na osnovu Modela poverenika.
Međutim, Nacrt koji je mnogo kasnije predstavila Radna grupa Ministarstva pravde, a koji je sada postao Predlog, nema baš nikakvih dodirnih tačaka sa Modelom poverenika.
Primedbi na njega, čak i onih najkrupnijih, ima toliko da ih u ovakvoj prilici nema smisla ponavljati. Kritičko mišljenje poverenika, koje je dostavljeno Ministarstvu pravde na 25 stranica, svako ko želi može pronaći i pročitati na sajtu www.poverenik.rs.
Zamerke, izuzetno brojne i ozbiljne, imali su i mnogi drugi. Krajnje ozbiljne zamerke iznete su i u dokumentu EU, za koji je Ministarstvo pravde dugo tvrdilo da ne postoji.
Zbog svega toga, na vest da je Vlada upravo utvrdila Predlog novog zakona i, po svemu sudeći, ignorisala sve navedene primedbe, moja prva asocijacija bio je Jovan Skerlić i njegova sjajna misao – “Nema ničeg strašnijeg od bahatog neznanja u akciji”.
*Uz neznanje, pominjali ste nemar, ali i zle namere. Ima li ih i u kojoj meri u postojećoj praksi u obe vaše oblasti, rastu li progresivno i mogu li u budućnosti ugroziti oba instituta?
Da, u igri je kontinuirano svo troje. Nemar je konstantna logična posledica “sistema” odgovornosti koji uspostavljaju nadležni i u kojem za kršenje zakona “elita” ne odgovara. Neznanja ima, ali na sreću sve manje – mnogi činovnici su spremni i žele da uče. Letos smo, primera radi, u pet gradova Srbije organizovali “Dane poverenika”, edukativne skupove posvećene, pre svega, ljudima koji rade u organima vlasti. Odziv je bio odličan, a ocene koje su u postupku evaluacije davali anonimno takođe. Dakle, problemi na relaciji vlast – javnost najmanje su posledica neznanja činovnika, najčešće iza njih stoji “politička volja”.
Što se loših namera tiče, one su, čini se, u porastu, i to takvom da na vaše pitanje mogu li ugroziti budućnost institucije, moram da odgovorim pozitivno. Ilustracije radi, navešću samo neke najakutnije probleme na koje sam još pre više meseci ukazao u pismu predsednici Vlade, a koje je ostalo bez odgovora.
Vlada je po zakonu dužna da povereniku, ako je potrebno, pruži pomoć tako što će obezbediti izvršenje rešenja poverenika neposrednom prinudom. Tokom samo 2017. poverenik je tu “pomoć” od Vlade Srbije zatražio 43 puta, a nijednom je nije dobio.
Prekršioci zakona trebalo bi da snose odgovornost.
U protekloj godini počinjeno je bar nekoliko hiljada prekršaja, a Upravna inspekcija, nadležna za pokretanje tih postupaka, pokrenula je samo 11 postupaka. Ako su građani, u svojstvu oštećenog, u istoj godini pokrenuli 400 postupaka, 40 puta više nego što je to učinio taj nadležni državni organ, suvišan je svaki dalji komentar.
I konačno, poverenik je jedina nezavisna institucija kojoj je uskraćena saglasnost za kadrovski plan. A i gore od toga, Vlada je predložila, a Skupština za 2018. utvrdila budžet u kojem, kad je o povereniku reč, nisu obezbeđena dovoljna sredstva čak ni za plate postojećeg broja zaposlenih do kraja godine.
Takav odnos, u svetlu činjenice da je u svim mogućim programskim dokumentima Vlada proklamovala jačanje kadrovskih kapaciteta Poverenika, najjednostavnije je opisati jednom rečju – hipokrizija.
*Pre nekoliko meseci u EU je počela primena Opšte uredbe o zaštiti podataka (GDPR), Srbija se u pristupnim razgovorima sa EU o članstvu obavezala da usvoji sve propise vezane za poglavlja 23 i 24. Da li je zakonski predlog o zaštiti podataka imao u vidu te brojne novine koje GDPR donosi?
Imao je u vidu, naravno, to je prosto neizbežno, ali “usklađivanju” našeg zakona sa GDPR-om pristupljeno je formalistički, deklarativno. Struktura i jezik Predloga činili su ga praktično nerazumljivim, čak i za pravnike, specijaliste. Odredbe GDPR-a su bukvalno prevođenje i preuzimanje u Predlog zakona, bez ikakve razrade, odnosno prilagođavanja našim konkretnim uslovima.
Krajnji efekat je tekst koji je i s normativnog i s funkcionalnog aspekta izuzetno loš, toliko loš da je čak i u našim uslovima teško pronaći sličan primer.
O potpuno formalističkom primeru govore čak i prelazne i završne odredbe koje ostavljaju rok od šest meseci da bi se svi relevantni subjekti pripremili za primenu zakona. Primera radi, u EU nakon usvajanja GDPR-a ostavljen je državama sa inače već ostvarenim standardima o kojima mi još možemo samo da maštamo rok od dve godine. Ne znam čija je ideja da mi to možemo u četiri puta kraćem roku, ali znam da je opasna iluzija.
*Početkom avgusta Upravni sud odbio je tužbu koju je protiv poverenika podnelo Republičko javno tužilaštvo zbog “kršenja zakona na štetu javnog interesa”, odnosno vašeg rešenja da se javnosti obznani ime tužioca u slučaju “Savamala”.
Presudom koju pominjete Upravni sud je stavio tačku na jedan, bar s pravnog aspekta, gotovo tragikomičan slučaj. Odluka koju sam, po žalbi jedne ekipe novinara istraživača, doneo da se učini javnom profesionalna biografija postupajućeg tužioca u slučaju “Savamala”, bila je u svemu u skladu sa zakonom i sa opšteprihvaćenim standardima u svetu. Neupitno je pravo javnosti na profesionalnu biografiju nosioca javne funkcije.
Pa ipak, i u vreme kad sam tu odluku doneo, to je bilo predmet kritike, čak i najviših predstavnika vlasti, poput predsednika Republike ili predsednice Skupštine. A odluka suda je prosto morala potvrditi odluku poverenika.
Pomenutu notu tragikomičnosti celom slučaju daje činjenica da je za sve vreme, čak i pre donošenja odluke poverenika, “sporna” biografija tužioca bila dostupna na sajtu Državnog veća tužilaca. A radom tog veća rukovodi republički javni tužilac!
Zbog toga sam svojevremeno tužbu Republičkog tužioca javno okvalifikovao kao oksimoron. Jer, držati nečiju biografiju na sopstvenom sajtu, a istovremeno tvrditi da poverenikov nalog da se ona objavi predstavlja “kršenje zakona i ugrožavanje javnog interesa”, drugačije i ne može da se kvalifikuje.
*Ta tužba bila je povod za samo jedan u nizu sporova koji ste imali sa drugim granama vlasti povodom tog slučaja. Čemu tolika, reklo bi se, histerija?
Moj stav o slučaju “Savamala” dobro je poznat javnosti. Više puta sam o tom slučaju govorio, u jednom od intervjua Novom magazinu naslov je bio “Savamala – pucanj u sopstvenu nogu” i gotovo da je mučno to ponavljati. Taj slučaj doživljavam bukvalno kao čir na licu našeg pravnog poretka. I želim da verujem da će kad-tad dobiti epilog kakav zaista zaslužuje.
Jer, to da bez ikakvog neophodnog pravnog akta, samo noću, nekakvi maskirani ljudi mogu nesmetano, bez ikakve reakcije nadležnih, rušiti nečiju imovinu, sasvim nezavisno od toga da li je “nelegalna”, što inače većim delom i nije tačno, i usput maltretirati građane, prosto je nespojivo sa idejom ozbiljnog, uređenog pravnog poretka. To je šamar pravnoj državi, nešto što se baš nikako ne može zabašuriti. A trapavi pokušaji da se to ipak “nekako” uradi, aktere vode samo u nervozu ili, kako vi rekoste, histeriju.
*Koliko ste puta tuženi i koliko puta je RJT izgubio spor?
U obe oblasti protiv Poverenika je podneto oko 1.000 tužbi. Te tužbe podnosili su građani i novinari nezadovoljni odlukama poverenika, organi vlasti, a one, rekao bih, “najzanimljivije” – Republičko javno tužilaštvo. Postupak po tužbama okončan je u približno 900 slučajeva, u apsolutno pretežnom broju odbijanjem ili odbacivanjem tužbi. Upravni i Vrhovni sud, ranije dok je bio nadležan, uvažavali su tužbe i poništili rešenje poverenika u samo tridesetak slučajeva i vratili na ponovo odlučivanje, ali ni u jednom slučaju nisu preinačili odluku poverenika kao nezakonitu.
A što se odnosa Tužilaštva prema povereniku tiče, mislim da s punim pravom kažem da je “zanimljiv”. Republičko tužilaštvo može da podnosi te tužbe na osnovu čl. 11, st 3 Zakona o upravnim sporovima, dakle, zbog “kršenja zakona na štetu javnog interesa”. Osvrt na statističke podatke o podnošenju tih tužbi govori da je Republičko tužilaštvo te tužbe, koje može da podnosi protiv više stotina organa, podnosilo isključivo protiv poverenika.
Ovakva praksa Republičkog tužilaštva implicira zaključak da je poverenik jedini državni organ koji “krši zakon i ugrožava javni interes”, na šta, uz maksimalan napor da ostanem ozbiljan, ne mogu da se ne nasmejem.
Inače, Republičko tužilaštvo je podnelo 46 tužbi protiv Poverenika, a 11 ih je uvaženo. Indikativno je da je praktično u svim slučajevima poništavanja rešenja poverenika reč o informacijama koje su u vezi sa sumnjama u izvršenje ratnih zločina pre dvadesetak godina.
I u svim pomenutim slučajevima sud nije preinačio odluku poverenika – što bi učinio da je bilo povrede zakona – već je predmet vraćao na ponovno odlučivanje. U onim slučajevima u kojima je već odlučivao, poverenik je uz dodatno obrazloženje ponovio istu odluku.
Za “zanimljiv” odnos Tužilaštva prema aktivnostima poverenika svakako je relevantno i to da se, iako se svakodnevno suočavamo s kršenjem prava građana, od kojih veliki broj izaziva sumnju da krivična dela vrše službena lica, i pored čestih upozorenja poverenika i krivičnih prijava koje podnosi, postupci koje tužilaštva tim povodom pokreću mogu prebrojati na prste ruku.
Pogledajte intervju --
