Izvor: NoviMagazin.rs, 28.Dec.2016, 21:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Rade Šerbedžija: Do poslednjeg daha. Umetnik i stranac
Glumac, pevač, režiser, profesor, pesnik. Rade Šerbedžija je umetnik mnogih umetnosti i građanin mnogih svetova. Pred Novu 2017. došao je opet u Srbiju, da glumi, peva, recituje, živi s publikom i prijateljima. Ovo su beleške nastale u druženju sa čovekom koga mnogi smatraju neprevaziđenim umetnikom. Glume i života
Zabeležila: Jelka Jovanović
Dovoljno je samo reći Rade Šerbedžija, pa će publika doći da čuje njegov muzičko-pesnički recital >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << “Uzalud je budim”. U čast i slavu Branka Miljkovića. U Zagrebu je inspiracija bila “Ne boj se, nisi sama” Tina Ujevića. Velikog, kako kaže. Ujedno, to su dva omiljena Šerbedžijina pesnika.
Novi Sad, Beograd, Sombor, Bač, to je prednovogodišnja koncertna turneja proslavljenog filmskog umetnika, prepoznatljivog najviše po glumačkim visinama, ali uz to režisera, dramaturga i profesora. A sve više i uvaženog pesnika iako, kako kaže, sve ređe piše stihove, još od 1997. samo ponekad, ove za koncertne recitale.
No, između novosadskog i beogradskog uzaludnog buđenja, velika sala Medija centra bila je tesna da primi sve one koji su poželeli da čuju neki stih iz zbirke “Do poslednjeg daha” i izbora pesama “Stranac”.
Rade Šerbedžija. Hamlet, Ričard Treći, Kralj Lir. Onda rez u pozorištu, veliki, s neprežaljenom željom da odigra Ostrova. Ali, kad je godinama dostigao Čehovljeve junake morao je da ode sa svoje pozornice. Iz svoje domovine. Jedna od poslednjih predstava koju je odigrao bila je “Majka Hrabrost” u Zrenjaninu. Posle putešestvija s novom ljubavi Lenkom Udovički, stigao je do Amerike i odande ga gledamo u filmovima u kojima dočarava heroje, dobre ili loše, sa slovenskih prostora.
No, i dalje glumi, peva, režira, ponekad piše, stvara. I stvoreno, svoje i tuđe, nesebično deli s publikom. I ovde i tamo. Stranac. Do poslednjeg daha. 6Stranac u tuđini, stranac u svojoj domovini. Umetnik do poslednjeg daha. Kao što sugerišu naslovi knjiga.
“Koncerti nisu kao nova predstava u kojoj je sve novo. Sjećam se kad sam gostovao kod mog prijatelja Kemala Montena i pevao svoje nove pjesme. O, odveo me malo dalje od mikrofona i pitao: ‘Je li, bolan, šta ti to pjevaš?’ ‘Nove pjesme’, kažem. ‘Nemoj, bolan, pjevaj stare, nove su dobre samo kad postanu stare!’ To je princip za koncerte, publika dolazi zbog starih pjesama. Morate izvući emociju”, kaže Rade Šerbedžija: “Evo, ja sada imam četiri koncerta i trudim se da ne budu isti, da ne postane dosadno.”
Na opasku “i da jedan čovek može sva četiri da isprati?” dodaje uz prepoznatljiv smeh: “Da, i to, na primjer. To je dobra ideja.”
Trudiće se, kaže, da zabavi publiku svojim tužnim pesmama, da je nasmeje svojim tužnim pesmama: “Ako je to moguće, a ja mislim da je.”
I jeste, publika i umetnik su samo na početku u SNP-u bili oprezni, tek na tren. A onda, bez imalo preterivanja, bili su kao violina i gudalo, nerazdvojan par, malo gorko, mnogo više slatkasto. U Beogradu mu je posebna radost Sava centar zbog neverovatne akustike. I sećanja, jer je ranije samo tamo držao koncerte, kratko potom u Domu sindikata, ali “Sava” uprkos veličini, lako postiže intimnost baš zahvaljujući akustičnosti: “I veseli me publika, moji Beograđani, poseban je to grad. Mnogo je različitih publika i ukusa, a ja imam svoju publiku koja voli i malo mog teatra koji pokažem, mnogo poezije, muziku”.
Razgovor ne liči na klasičan intervju, a ipak jeste, bar u naznakama, vodimo ga u pauzama. Između tonske probe i koncerta u Srpskom narodnom pozorištu, posle koncerta. Pre promocije poezije, koju je Novi optimizam upriličio u Medija centru. Iako gotovo nepojamno predusretljiv, neverovatno za zvezdu tih dimenzija – mnogi kažu planetarnih – Šerbedžija je neposredan. Šeretski odgovara, ali ipak promisli. I kaže.
ČOVEK BEZ STVARI: Ja sam čovjek koji ništa ne čuva, kaže bez dileme da li tako valja ili ne: “Nemam svojih slika, filmova, CD-a, nemam ni knjiga. Nekako bezobrazno se ponašam kao da ću vječno trajati, ali nije to, to je došlo iz glumačke profesije i nekog mog pokušaja da svoju djecu zaštitim od nekakve posebnosti što su djeca popularnog glumca. To mi je bila fiks-ideja i čini mi se da sam to dosta dobro uradio”.
ZAŠTO NE PIŠEM I REMI: Šerbedžija je počeo davno da piše, još u školi. Nije ni hteo, kaže, da bude glumac već da studira književnost, inspirisan svojim božanstvenim profesorom Miroslavom Joleom, koji je, kako život ume da se našali, uvek želeo da bude glumac! Polovinu tiraža prve zbirke “Promjenljivi”, koju su davno objavili Subotičani, otkupio je beogradski prijatelj Andrej Popović. “Pa, Raki, ne mogu ja dopustiti da se ti tek tako obrukaš”, prepričava Šerbedžija, objašnjavajući prijateljske motive. I smejući se na sopstveni račun, bez imalo zazora. Kao i na koncertima, kad iskustva, misli i stihove deli s publikom.
I sa drugom knjigom “Crno-crveno” rado deli anegdotu: “Sjajan dizajn su mi uradili moji mladi prijatelji, Danilovi drugovi. Kad je moj otac uzeo knjigu u ruke, listajući mi je rekao: ‘Dobro je, sine… Ma, Rade, mnogo je neiskorišćenog prostora!’”
Onda je počeo sve ozbiljnije da piše i veruje da među mnoštvom pesama nastalim između 1987. i 1997. ima i dobrih. Feral tribun je u ratno vreme objavio “Prijatelj mi kaže više me ne poznaje”. “Mnoge su ispirirane užasnim vremenima koja smo prošli svi. Izbor u ‘Strancu’ napravio je moj prijatelj profesor Nikica Petković, a objavila podgorička Nova knjiga. Iza tih pjesama mogu da stanem.”
Ali, potreba za pisanjem je spona sa osnovnim glumačkim poslom: “U mom glumačkom poslu i bavljenju teatrom pisanje je postalo dodatni prilog mojoj koncentraciji. Kad god sam radio neku značajniju ulogu, pisao sam, i nisam sam u tome, pisali su tako veliki glumci kao što je bio Branko Pleša, Pero Kvrgić, Fabijan Šovagović…”
“Nisam pjesnik, niti pisac pravi, nemam naviku, disciplinu da stalno pišem, bavim se svojim stihovima, upoređujem ih sa onim kako se piše. Kad gledaš pjesnike našeg doba vidiš fantastične forme kojima ja ne pripadam, ali pišem poeziju jer poezija se piše iz srca, pišem i štampam je kao svjedočanstvo. O meni, o nama. Knjigu ‘Do poslednjeg daha’ u dahu sam napisao, da ostane za ljude koji mogu razumjeti. Pisao sam u grču i boli. Danas se igram literature i pokušavam biti duhovit koliko mogu. Jer, humor je najbožanstvenija stvar u našim životima”, kaže.
Vreme mira kao da mu je oduzelo inspiraciju. Danas, kad je slobodan, u LA najčešće igra remi, “jednu glupavu igru”, kod mog Adema, s prijateljima Srbima, Hrvatima, Bosancima, Albancima: “I samo s njima igram, nigdje to više ne mogu, ali od te igre s njima kao da sam zavisan”.
Pogledajte video --->>>
.jpg)
