Izvor: NoviMagazin.rs, 23.Jun.2017, 12:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Nina Jaržekov: Emigracija je u Evropi najčešće nasledni status
Francuska autorka nagrađivanog romana Dvojno državljanstvo boravila je krajem maja u Srbiji, gde je objašnjavala šta znači imati dva pasoša, dve kulture, dva jezika i amneziju
Razgovarala: Tamara Lakić
Nina Jaržekov, poznata francuska književnica čiji je roman Dvojno državljanstvo prošle godine dobio nagradu Flor, krajem maja bila je u jednonedeljnoj poseti Beogradu i Srbiji. Neposredna u kontaktu i razgovoru, Nina Jaržekov plenila >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << je na mnogobrojnim susretima sa čitaocima u više gradova u Srbiji. Osim u Beogradu, gde je imala nekoliko programa i više susreta sa čitaocima, boravila je u Novom Sadu, Sremskim Karlovcima, Subotici i Nišu. U svim ovim gradovima imala je više programa, a među njima su bili i susreti i kreativne radionice sa studentima i gimnazijalcima. Nina Jaržekov bila je gošća Molijerovih dana Francuskog instituta i svog srpskog izdavača Arhipelaga.
Odavno neki strani pisac nije imao više književnih događaja u Srbiji u relativno kratkom vremenu i u vrlo zgusnutom rasporedu. Ona je na sve te obaveze rado odgovarala, uključujući i razgovore s medijima, vrlo zainteresovana da upozna kulturu u kojoj dosad nije bila. Izgleda, takođe, da je započeo i jedan susret koji će se nastaviti već u narednim mesecima, kada će u izdanju Arhipelaga, do Sajma knjiga u Beogradu, biti objavljen njen nagrađeni roman Dvojno državljanstvo u prevodu Katarine Trajković. To će biti prvo svetsko izdanje knjige izvan francuskog jezika. Roman Dvojno državljanstvo, koji je proteklih meseci izazvao veliko interesovanje francuske javnosti, objavljen je na francuskom u septembru 2016.
“Osećam se veoma uzbuđeno tokom boravka u Srbiji. Svakog dana imala sam po nekoliko programa, putovala sam u više gradova i svuda sam lepo primljena. Nisam samo ja govorila, imala sam odlične razgovore i čula sam odlična i podsticajna pitanja. Ali uzbuđena sam i zbog toga što sam imala priliku da upoznam i mog srpskog izdavača Gojka Božovića, i moju prevoditeljku Katarinu Trajković. Moj roman će uskoro započeti svoj život na srpskom jeziku i veoma me zanima kako će roman i tema dvojnog državljanstva odjeknuti u ovoj sredini”, rekla je Nina Jaržekov na početku razgovora za Novi magazin.
Nina Jaržekov francuska je književnica mađarskog porekla. Pored toga što je spisateljica, ona je sociolog i prevodilac. Doktorirala je iz oblasti sociologije prava. Predaje na univerzitetu. Pruža i obuku za socijalne radnike koji rade s porodicama u teškoćama. Takođe je prevodilac za francuski-mađarski i mađarski-francuski iz sudske administracije.Dobitnica je priznanja Stendal, stipendije francuskog Nacionalnog centra za knjigu, kao i nagrade Flor za roman Dvojno državljanstvo. Pored njega, Nina Jaržekov je objavila i romane Bićete moji svedoci i Ubiti Katrin, kao i desetine tekstova u novinama i časopisima. Živi u Parizu.
Spontana u razgovoru sa čitaocima, Nina Jaržekov je i u Dvojnom državljanstvu duhovito demaskirala mnoge mitove i stereotipe u savremenom evropskom iskustvu, od pitanja granica i rata u Alžiru, do organizacije G7 ili Angele Merkel. Rođena kao dete mađarskih emigranata u Francuskoj, ona je i sama primer identiteta u pokretu i prožimanju, o čemu govori i njen roman koji je poslednjih meseci ustalasao francusku javnost. Dvojno državljanstvo je priča o ženi koja pati od amnezije, a obrela se na aerodromu i ima dva pasoša, dve kulture, dva jezika. Junakinja romana budi se na aerodromu. Ne zna ko je ni kuda ide. Ima dva pasoša u torbi. Istovremeno se oseća kao da nosi sjajnu krunu i kao da je ukradeni automobil. Zna napamet sve pesme Enrika Masijasa. Junakinja romana obična je devojka. Šta ona, međutim, može da uradi u ovakvoj situaciji? Kako usred ove amnezije može da osmisli sopstveni život? Možda da ga ponovi? Ili je ona, u stvari, u malo godina živela dva života, svaki ponaosob, dok je nosila jedan od svoja dva pasoša? Kao što i sam naslov romana upućuje, ovo je ključna tema novog romana Nine Jaržekov: kako se nositi sa dve kulture, dva jezika, dva senzibiliteta, kako, u stvari, voditi dvostruki život? Ili, sa druge strane, kako podržati zemlju u kojoj živite kad se ona, po svemu sudeći, sprema da usvoji Zakon o zabrani dvojnog državljanstva?!
Postavljate važna i provokativna pitanja u romanu Dvojno državljanstvo? Koliko je on autobiografski?
Sve što sam napisala u Dvojnom državljanstvudoživela sam ili sam, još pre, proživela dok sam pisala roman. Moje iskustvo je obeleženo emigrantskom situacijom mojih roditelja. Ali to nipošto nije samo njihova ni samo moja situacija. Danas su mnogi ljudi u Evropi na putu, u kontekstu druge kulture i društva različitog od mesta njihovog porekla. Toliki broj ljudi oblikuje raznovrsna i uzbudljiva iskustva, tako da književnost mora da pruži ili barem ponudi odgovore na sve to.
Kako biste u svetlosti tih iskustava definisali emigraciju, a kako državljanstvo?
Državljanstvo je administrativno pitanje, ali ono što se čoveku događa povodom državljanstva jeste u mnogo čemu sudbinsko. Iskustvo, međutim, pokazuje da je emigracija u Evropi najčešće nasledni status. Razumljivo je da se oni koji iz jedne zemlje i iz jedne kulture dođu u drugu zemlju i kulturu doživljavaju kao emigranti. Ali se onda po inerciji i njihova deca, koja su rođena tu, u novoj zemlji, doživljavaju kao emigranti. Dakle, deca koja su rođena u toj zemlji, tu su obrazovana i formirana, tu žele da žive, kao i svi koji imaju državljanstvo te zemlje. Ali ne mogu da se oslobode naslednog emigrantskog statusa i oko njih postoji neka nevidljiva granica. To se otvara kao ozbiljan problem, utoliko veći što je veći broj emigranata.
Pitanje emigracije i državljanstva uslovljava nastanak novih i složenih identiteta?
Tako je. Od toga sam počela kad sam odlučila da napišem roman Dvojno državljanstvo. Moderna epoha počela je čovekom bez svojstava, a završava se čovekom koji ima previše svojstava. I svako od tih svojstava čini jednu neponovljivu stranu njegove prirode i njegove sudbine. Dugo sam radila na ovoj knjizi, zapravo nekoliko godina jer sam imala snažnu potrebu da pitanje emigracije sagledam u svoj njegovoj složenosti i iz raznih uglova. Ne želim da budem skromna, u romanu Dvojno državljanstvo želela sam da napišem svoj veliki roman.
Postavljate važna pitanja, a u čitanju vašeg romana plene humor i ironija?
Drago mi je ako je tako. Ironija je neophodan način da se govori o ozbiljnim stvarima. Ona je potrebna da uspostavimo distancu prema onome o čemu pišemo, a da opet ne budemo predaleko od teme. Možda je to i razlog što sam se opredelila za književnost. Završila sam sociologiju i bavila se njome, društvo me je uvek zanimalo, ali mi je književnost dala više slobode da se bavim društvom i da analiziram njegove fenomene. Pisanje vam otkriva i pronalazi rešenja. Imate priču, imate plan i znate šta hoćete da postignete, ali tek kroz pisanje pronalazite konačnu formu i sadržaj. Meni nikada nije bio problem da izaberem temu i ideju za pisanje, ali jeste izazov kako da pronađem način da uobličim tu ideju. Moja sreća je što sam vrlo rano shvatila da je književnost način ili, još bolje, izbor načina, kako da se ispriča priča.
Rođeni ste u Francuskoj, ali ste bilingvalni. Na neki način, to je i tema vašeg romana. Jeste li nekad prevodili s mađarskog? Pišete li na mađarskom?
Nisam prevodila književnost, prevodila sam samo dokumente iz sudske prakse. Mađarski je bio jezik moje porodice, ali je francuski jezik društva, mog odrastanja i obrazovanja, jezik moje književnosti. Ipak, dva jezika su stalno u meni, francuski i mađarski. Ponekad dok pišem prvo mi se javi mađarska reč za neku situaciju. Kad govorim u nekoj prilici drugačije me doživljavaju u zavisnosti od toga da li govorim francuski ili mađarski. Kao što se, pravo govoreći, drugačije doživljavaju Francuska i Mađarska. Književne tekstove uvek sam pisala na francuskom. Kad bih pisala na mađarskom, osećala bih se kao da pišem svoju prvu knjigu, kao da sam ponovo na početku. Ali, ko zna, život je nepredvidiv. I jezik takođe. Možda neki sledeći roman napišem na mađarskom.
U romanu je vaša junakinja razapeta između Francuske i zemlje koja se zove Jazigija. Gde biste smestili Jazigiju na karti Evrope?
Kao što znate, mnogi evropski pisci smeštali su na Istoku Evrope zemlje koje ne postoje na mapi Evrope. Tu negde između Istočne i Srednje Evrope nalazi se i Jazigija. To jeste ironija s tim poznatim manirom, ali i priča o razumevanju i nerazumevanju i o tome kako smo svi na neki način uključeni u tu priču. Moja junakinja na jednom mestu u romanu kaže kako je karta Evrope suviše mala da bi se na nju smestile sve te velike Jazigije, velike Slovačke, velike Srbije. Svaka evropska zemlja misli bolje o svojoj veličini nego što to stvarnost pokazuje. Dok sam pisala Dvojno državljanstvo, stalno sam mislila ne samo na ukrštene identitete nego i na te pomešane i suprotstavljene perspektive.
