Izvor: NoviMagazin.rs, 28.Maj.2020, 10:31

Intervju Minja Bogavac: Moramo izaći iz scene-kutije


					Intervju Minja Bogavac: Moramo izaći iz scene-kutije

Šabačko pozorište priprema nekoliko akcija kojima će preduprediti moguće nove zabrane kretanja i okupljanja, ali i kombinovati pozorišnu umetnost s novim oblicima komunikacije, iskoristiti prednost otvorenih scena i novih tehnologija. Minja Bogavac govori za Novi magazin o iskustvima umetnika u karantinu i novim šansama.

Razgovarala: Jelka Jovanović

Protekli period, pre svega vanredno srtanje s rigidnim pravilima ograničenog kretanja i okupljanja, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << usmerio je kulturu na virtuelni prostor. To je bilo dobro za ljude sklone kulturnim sadržajima, makar i na nekom ekranu, pa i neka vrsta reklame za one kojima je estrada vrh kulture. Pitanje koje muči stvaraoce u kulturi i umetnike uopšte, a posebno one koji zavise od javne scene, jeste šta sada, kad je nemoguće kulturu naplatiti u etru, a još nema uslova za normalan rad? Na ovo i druga pitanja odgovara dramaturškinja i pozorišna rediteljka Minja Bogavac, direktorka Šabačkog pozorišta. Za početak, naša sagovornica se nada da će i država i društvo prepoznati značaj umetnosti i kulture u kriznim vremenima, ali i mimo njih, i da će biti “fer prema nama onoliko koliko su umetnici bili fer tokom epidemije i zahteva #ostani kod kuće, kad je ljudima trebalo olakšati dane u teškoj izolaciji”.

“Kad govorimo o predstavama i kulturnim sadržajima koji su deljeni besplatno onlajn, tu je mnogo rada koji se na neki način ne vidi. Vi nemate to gotovo na Jutjubu, pa smo imali i kritike u smislu ‘nisu vam dovoljno dobri snimci’. Ovo nije bila situacija za koju smo mogli da se spremimo, ali čini mi se da je reakcija umetnika nekako bila ujedinjena”, kaže Minja Bogavac za Novi magazin: “Bolje da je kultura bila dostupna i tako nego da je uopšte nema, ali za pozorišta to nije rešenje i, znajući pravila karantina, mislim da moramo da počnemo da razmišljamo o narednom periodu, novim formatima koji bi bili manje informacija o predstavi koja je nekada izvedena, a više pokušaj da se rekreira pozorišno iskustvo.”

*Možemo li kao plastičan primer da uzmemo multimedijalnu predstavu vašeg pozorišta “Šumadija”, koja može da pokaže kako se pozorište kombinuje s novim medijima i platformama?

Mi smo pred velikim izazovom, neke stvari koje su izgledale kao daleka budućnost, predstave koje ćemo prvo nekoliko godina gledati na Bitefu, pa onda videti možemo li nešto iskoristiti – zakucale su snažno na naša vrata. Treba pohvaliti sve što su radile sjajne ekipe pozorišta i nezavisne kulturne scene, ali još se nije došlo do jezika novih medija i načina na koji bi mogli da imaju izravnu komunikaciju pozorišta. Više smo ostali na reprodukciji predstava za koje je interesovanje prvih nedelja karantina bilo ogromno, a sada malo opada jer su ljudi umorni od gledanja u ekran.

*Krenuli su napolje i sami sebi prave pozorište...

Tako je. Čini mi se da kad radimo nove stvari moramo imati u vidu da su to intimni formati, stvari koje se više kombinuju sa instalacijom, sa više svetla, koje nam omogućavaju da se u nekom broju okupimo, a ipak ostanemo na distanci.

*Kad već pominjete “okupimo u nekom broju”; ja sam tradicionalna gledateljka pozorišta i ne mogu da zamislim probe i predstave sa glumcima pod maskama i razuđenom publikom pod maskama.

Mi u Šabačkom imamo tri scene, moguće su razne opcije kako da kombinujemo publiku, moguće je da ona bude vrlo razuđena, ali za ilustraciju svega dobar je moj nedavni razgovor s rediteljem Nikolom Zavišićem, koji treba da radi za nas. Pitala sam ga “možeš li ti kao za selekciju Bitefa koji se zvao ‘svet bez ljudi’”, nekako mi se čini da moramo da izađemo iz paradigmatičnog razmišljanja scene-kutije. To nije tako novo za pozorište, za izvođačke umetnosti, ali jeste za institucije u Srbiji; treba razmišljati o nekim prostorima i interaktivnoj publici, gde bi gledaoci sami odlučivali koliko su zaista blizu, koliko idu ka predstavi ili se udaljavaju.

Kad je publika u pitanju i kako će sedeti, vrlo je verovatno da će ostati ta neka mera maski, broj je moguće ograničiti i rasporediti drugačije. Kada su u pitanju izvođači, neko je na Tviteru nedavno napisao “smislite dramu koja se događa, sad i glumite s maskama”, a to je stvarno frustrirajuće. Glumcu je lice veoma važno sredstvo za rad i neprijatno je nešto izvoditi s maskom. Neke pozorišne forme, kao lutkarsko pozorište, mogu razmišljati o inkorporaciji.

*Samo disanje je bitno za izvođače bilo koje pozorišne vrste.

I govor i artikulacija. Pozorište je poslednje utočište nemedijalizovane komunikacije u savremenom svetu, verujem da tako treba i da ostane, ali dok se ne steknu uslovi za povratak na staro moguće je da ćemo, misleći van scene-kutije, neke stvari redefinisati i unaprediti, da će se naučiti nešto što za pozorište neće biti loše.

Konkretno, umetnicima je tehnika imperativ da ovladaju novim tehnologijama – ili ćemo to naučiti ili nas neće biti. Nisam pesimistična, pozorište je u istoriji svašta doživelo, i kuge i ratove, pa je izlazilo jače i pametnije, vanredna situacija nam je pokazala da stvari koje smo odlagali moramo baš sad da uradimo i nadam se da će pozitivna posledica ovoga biti neka vrsta informatički pismenijih kadrova i možda razbijanje konzervativnog pogleda na to šta su pozorište i drama.

*Mislite i na prostore van pozorišta. Šta Šabac nudi za izlazak iz scene-kutije?

Naša deviza u Šabačkom pozorištu je “Grad su ljudi, grad je pozorište”, i ovog leta imamo priliku da napravimo pravi pozorišni spektakl u gradu. Mimo festivala tokom leta, i to je sada najizvesnije. Čekamo mnogo preporuka kako će se raditi, ali moje kolege i ja najviše nade polažemo u leto, koje će biti relativno najbezbednije, posebno za igranje na otvorenim prostorima. Pripremamo neku vrsti malog festivala naših predstava koje mogu da se uklope u razne gradske prostore. Imaćemo na Tvrđavi komad Ivana Tomaševića “Igra bogova”, u TZV. muzičkom paviljonu Velikog parka igraćemo “Pisma iz Avganistana”, imaćemo manje forme, monodrame, kao i predstavu za decu “Hajduci” u šabačkom specijalnom dvorištu.

*Čini se da ste se brzo prilagodili?

Jesmo, ali ne bih htela da kao ansambl i kolektiv ovu sezonu završimo gubitnički. Iza nas stvarno stoje neki dobri rezultati, neke stvari smo uradili kako treba i treba na to da budemo ponosni. Ova situacija nas je malo obeshrabrila i vrlo je važno da pre odlaska na odmor kažemo da smo sezonu završili kad smo mi hteli, a ne kako je neka viša sila to odlučila. I za ljude je važno da nas vide i znaju da smo tu.

Nismo prestali da radimo ni u vanrednom stanju, smislili smo format Jutjub serijala “Pričoteka”; svako je kod svoje kuće mobilnim telefonom snimao pozorišne minijature za decu bajki i priča, i to je bio dobar način da nastavimo intenzivno da komuniciramo s publikom i da se bavimo svojim poslom u okvirima koji su nam u teškim danima katanaca vraćali samopouzdanje i osećaj normalnosti. “Pričoteka” je bila i dobar model za ono što je ključno pitanje u kulturi, a to je mogućnost da honorarci nešto zarade.

Šabačko pozorište se drži te neke lokalpatriotske politike da prednost u angažovanju gostujućih glumaca u ansamblu daje mladim šabačkim glumcima sa završenom akademijom, ljudima koji su porasli u pozorištu. Nismo u mogućnosti da ih zaposlimo zbog zabrane zapošljavanja, ali bilo je dobro reći im da računamo na njih i bila je dobra prilika da kroz “Pričoteku” zarade bar deo novca koji bi zaradili od igranja kod nas.

Nastavak na NoviMagazin.rs...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta NoviMagazin.rs. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta NoviMagazin.rs. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.