Izvor: NoviMagazin.rs, 12.Jan.2015, 19:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Mihael Martens: Od istorije se ne može pobeći
Dobri nemački vojnik Šulc je mit koji su rado prihvatile i Jugoslavija i Nemačka šezdesetih godina prošlog veka. Zašto je tako, u razgovoru sa Nadeždom Gaće objašnjava ugledni nemački novinar i pisac Mihael Martens, autor knjige „U potrazi za junakom“.
Autor ste jedne veoma dobre knjige "U potrazi za junakom". Kad bi se pojednostavilo, reč je o sudbini jednog vojnika koji je 40-ih godina ubijen u Smederevskoj Palanci, zove se Jozef Šulc. U romanudokazujete da >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << priča nije istinita. Međutim, i u našem društvu, ali i nemačkom, kao da je postojala potreba da je priča istinita i da zapravo nešto što nije istina pobeđuje činjenice.
To je tačno. Ali, sad je pitanje zašto je to tako. Ja mislim da u je u principu to tužna priča, ali percepcija je pozitivna zbog toga što i kod vas u Jugoslaviji, odnosno Srbiji, i kod nas u Nemačkoj ima ljudi koji hoće da veruju da ima nečeg dobrog čak i u najtežim vremenima naših odnosa, srpskih, nemačkih, jugoslovenskih odnosa, znači čak i u ratu, da među neprijateljima vidimo da ima bar jedan čovek koji je dobar, koji neće da ubije. Nažalost, priča nije istinita, ali istina je da su ljudi poverovali da postoji, što je za mene glavna poruka ovog slučaja. Ja bih rekao da koliko i u Grčkoj ima slučajeva poput Šulca, nisu tako razvijeni kao ovde, ali ipak postoje. Mogu samo da kažem da je to u ljudima. Znači, ljudi vole da veruju u dobrotu. Možemo to tako da kažemo.
Bili ste dopisnik iz Beograda, prethodno ste bili u Sovjetskom Savezu (tada je već bio bivši Sovjetski Savez), u Rusiji, pa ste posle bili u Avganistanu, danas ste dopisnik iz Turske, živite u Istanbulu... Vidite li sličnosti između srpskog življa i na primer ruskog društva?
Posle šest godina u Rusiji, sedam godina ovde i sad skoro pet godina u Istanbulu, rekao bih da ako ima sličnosti, više je ima između Srbije i Turske što se tiče hrane, nekih običaja, odnosa prema životu, a nema tako mnogo sličnosti između Rusije i Srbije. Naravno, jezici su slični, ali holandski i nemački su takođe slični, pa to ništa ne znači. Ovde postoji deo društva u kojem ima rusofilije, ali mislim da je to zbog toga što se u Srbiji malo zna o Rusiji. Meni se sviđa Rusija, volim Rusiju, ali dok pričam sa Srbima o Rusiji često imam utisak da oni nemaju pojma šta je Rusija, kao društvo, država i tako dalje. Ima neke idealizacije koja nije povezana sa činjenicama.
Pišete novu knjigu, biografiju nobelovca Ive Andrića, dakle opet ste vezani za Balkan. Šta vas toliko provocira na Balkanu?
Ne znam. Imam utisak da imam doživotni odnos sa Balkanom. Što se tiče Andrića, došao sam u Beograd 2002. godine i skoro ništa nisam znao o Balkanu, osim o Andriću. Još kao đak čitao sam Na Drini ćupriju i mislim da je fascinantan pisac. Na nemačkom nemamo biografiju ovog čoveka, ali čitamo ga. Andrić je pisac koga znamo i ljudi koji čitaju znaju ko je bio Andrić i zbog toga sam odlučio da imamo biografiju na nemačkom.
Šta vam je fascinantno kod Ive Andrića kao pisca?
To što je ta literatura – umro je pre skoro 40 godina – i klasična i moderna. Imam utisak da će se čitati i za 100 godina.
Verujete li u koncept Evropske unije?
Mislim da postoji više od jednog koncepta Evropske unije, ali verujem u takozvanu evropsku ideju. Mislim, kao Jugoslavija. Ona nikad nije završena, to je priča koja traje i nadam se da će to trajati i u slučaju Evropske unije. Ona nije završena, ona mora da se reformiše, uvek možemo da živimo sa reformama. Evropska ideja je kao put...
Vidite li Srbiju uskoro u Evropskoj uniji?
Uskoro sigurno ne. Znate da to ne zavisi samo od Srbije. Možete imati najbolju vladu ovde, ali to ipak zavisi i od drugih faktora i u narednih pet, šest, sedam godina ne vidim da će Srbija biti član Evropske unije. Ali mislim da, ako pričamo o daljoj perspektivi, za 10, 15, 20 godina čitav Balkan će biti u Evropskoj uniji, naravno i Kosovo.
