Izvor: NoviMagazin.rs, 21.Apr.2016, 09:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Ljubinka Trgovčević: Intelektualci imaju moral, političari moć
Istorija 20. veka puna je primera umnih ljudi koji su imali sposobnost i ličnu odgovornost da kreiraju ideje i pokažu savremenicima šta je vrednost, a šta ne valja. U savremenom svetu više nema novih ideja ni novih pokreta, kaže istoričarka i univerzitetska profesorka Ljubinka Trgovčević u razgovoru sa Nadeždom Gaće
Moderna društva su složena i ne mogu bez elita jer su to skupine ljudi koji idejama ili delatnošću podstiču razvoj društva. One imaju različite vidove >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << moći, simbolične ili stvarne. Ako zanemarimo političku i ekonomsku elitu, koja ima moć zbog novca ili položaja, posebnu vrstu moći ima intelektualna elita jer ona stvara i razvija ideje. Oni su ti koji ukazuju na probleme i daju rešenja, kaže istoričarka i univerzitetska profesorka Ljubinka Trgovčević.
*Povremeno se razvije debata o značaju intelektualne elite za razvoj društva i preovlađuje zaključak da je utihnula, da je u defanzivi. Jeste li saglasni s tim i ako je tako, gde vidite uzroke povlačenja?
Moć intelektualne elitenije stvarna nego moralna, jer oni u javnosti deluju samo svojim mišljenjem. Oni uočavaju probleme, štite ugrožavanje humanosti ili – kao što je rekao Žilijan Benda – oni su izvršioci apstraktne pravde.
Istorija 20. veka puna je primera umnih ljudi koji su imali sposobnost i ličnu odgovornost da kreiraju ideje i pokažu savremenicima šta je vrednost, a šta ne valja u datom društvu, počev od Sartra do Noama Čomskog, pa i drugih. Ali, u savremenom svetu više nema novih ideja ni novih pokreta. Kao da je zamrla ljudska kreativnost, sposobnost razumevanja sveta i promišljanje novih pravaca razvoja čovečanstva.
Isto je kod nas. Nema novih ideja, ljudi su se povukli. Već tri decenije duge političke turbulencije izazvale su zamor. Sve je manje intelektualaca, ako ne računamo vlasnike diploma. A opet, ovde su intelektualci tradicionalno siromašni, te gledaju da ne talasaju, zabrinuti za svoj mali posao i parče hleba.
*Da li je i u kojim periodima Srbije značaj elite bio veći ili su to uvek bili istaknuti pojedinci oko kojih se okupljao deo ljudi?
Njihov značaj bio je veći kad ih je bilo manje i kad su postojale jasne granice između elite i trgovaca, vojnika i inih. Pre svega mislim na kraj 19. i početak 20. veka, kada su u Srbiji živeli ljudi koji su imali jasan cilj – stvoriti državu i emancipovati naciju. Taj cilj okupio je sve umne glave, udružio snage i država je počela da se razvija. U takvim okolnostima i pojedinac je mogao da deluje jer je okruženje bilo inspirativno.
To je kratko trajalo, a danas nema tog višeg cilja koji bi inspirisao najumnije ljude da osmisle kako ići dalje. Pa, umesto njih to rade oni čiji su vidici sputani malim znanjem, a velikim ambicijama. Danas su običnom građaninu elita oni sa naslovnica tabloida. U idejno i politički konfuznom društvu i pojmovi su postali konfuzni i nemaju ranije značenje.
*Može li se u sadašnjoj Srbiji govoriti o političkoj eliti ili ste skloniji razmišljanju da politika i elitizam ne ide ruku pod ruku pošto jedna podrazumeva visoku moralnost, a druga devizu da cilj opravdava sredstvo ?
Moralnost nije osobina političke elite, moralnost pripada intelektualcima. Retko je naći političara koji je ostao dosledan svojim idejama, koji nije izneverio data obećanja i koji nije upotrebio nečasna sredstva ako su mu išla u prilog. Politika je strast koja postepeno kvari većinu onih koji u njoj traju. Ali političari ostaju elita moći i oni su na drugoj strani od svih nas.
*Akademik Teodorović je aktuelizovao problem plagiranja doktorskih radova. Da li je zaista naša akademska svakodnevica postala zbirka plagijata?
Bilo je krajnje vreme da se o tim problemima progovori, a ohrabrenje je što to dolazi iz ustanove koja bi, bar načelno, trebalo da bude na vrhu naučne hijerarhije iako i u njenim redovima ima onih koji su prekršili kodekse akademske čestitosti. Na primer, lekar za koga je Sud časti Univerziteta u Beogradu utvrdio da je falsifikovao bibliografiju navodeći da je štampao knjigu u Britaniji, dok ju je on objavio u Jagodini ili tu negde, član je SANU!). Ali, poslednji potezi akademika Vladimira Kostića i Dušana Teodorovića daju nadu da će se najzad evidentirati sve rak-rane naše nauke i pristupiti njenom lečenju.
Kada je reč o plagiranju, u pitanju je potiranje osnovnih premisa nauke. Tačno je da nauka počiva na rezultatima naših prethodnika, ali ona nije puko prenošenje i sumiranje tuđih rezultata. Običnim rečima, plagijat je krađa. I tako se mora tretirati. Plagijator krade nečiji višegodišnji trud, a povezano s tim i tuđi uložen novac i vreme. Kada se ustali ova praksa, a kod nas je naišla na plodno tlo, onda tu za prave naučnike nema prostora. Pre svega, odgovornost je na profesorima i na recenzentima. Oni su ti koji moraju da zaustave plagijatore, lovce na titule i skribomane. Od njihove stručnosti, predanosti poslu i poštenja zavisi dalji razvoj nauke.
Ovoj pojavi doprinosi i naš nakaradan sistem vrednovanja nauke u kojem se prednost daje kvantitetu, a ne kvalitetu. Na primer, neko može da objavi sto radova koji ništa ne doprinose nauci, ali svi donose neke bodove, a neko drugi jedan ili dva teksta koji su značajan naučni pomak. Sadašnji sistem, međutim, naučnike tera ne da misle i rade, već da prikupljaju bodove, pa je deo pristao da plaća štampanje svojih tekstova. Dok se za ulazak u prave časopise valja boriti, oni objavljuju u nekim kvazinaučnim časopisima kakvih ima u Rumuniji, Bosni i svuda u svetu.
Bodovi za naučni rad postali su dobar biznis, a to sve urušava kvalitet nauke.
Ali, urušene vrednosti su i među svima nama. Nedavno sam i sama bila u prilici da glasam protiv zvanja kolege koji je već od diplome bio sklon preuzimanju tuđih tekstova. A referat su mu potpisali ugledni profesori. Verovatno zato što nisu imali vremena da se udubljuju u njegove radove! Sa druge strane, naše društvo nije razvilo naučnu kritiku. Ona se uglavnom svodi na lični nivo prijateljstva ili mržnje. Ovo drugo nekada uništava vredne pojedince, pa imamo situacije da mladi ljudi iz straha za budućnost i sopstveno napredovanje ćute, priklanjaju se trenutno glasnijima, postaju servilni. Oni tako napreduju. I šta od njih možemo očekivati u budućnosti!
Opšte nezameranja je stanje u kojem živimo, a za koje smo sami krivi. I ono se teško može ispraviti ukoliko sami profesori ne skupe hrabrost i ne odbiju plagijate ili nenaučne i loše radove. Bez obzira na to ko je autor. Ako zaista vole svoj posao, ako su odani nauci, onda je prirodno da usvoje hijerarhiju kvaliteta. Takvi ljudi su moralne osovine oko kojih se gradi budućnost nekog društva. Ako se hitno nešto ne promeni bićemo zemlja lažnih profesora, pseudonauke, pa nam škole više neće ni trebati jer ćemo diplome kupovati preko Interneta, kao što su oni Australijanci kupili doktorat za svog psa!
*Nekada su se isključivo ljudi koji su se posvetili nauci akademski usavršavali. Otkud moda doktorata po svaku cenu? Posebno među političarima, da li je to njihova ulaznica u elitu?
Doktorat koji nije vezan za naučni rad i ličnu težnju za sticanje znanja je potreba nesigurnih ljudi. To im jača samopouzdanje, to je dodatak kojim sebe i okolinu uveravaju u svoju vrednost. Način da zasene prostotu. U nedostatku drugih vrednosti oni kače titulu na kućna vrata, što sigurno nije osobina istinskih naučnika. Ali ni to se ne može jednostavno odbaciti jer savremeni svet traži sve viša i sve specifičnija znanja, te će biti sve više doktorata.
Ostaje problem njihove vrednosti.
*Poplava privatnih univerziteta dovela je do povećanja broja diplomiranih studenata i kao efekat snizila kvalitet studija, ne samo na tim fakultetima nego i na državnim. Kako biste ocenili današnje generacije i kako će se to odraziti na budućnost?
Ne može se generalisati kvalitet znanja na privatnim univerzitetima; ima i dobrih i loših. Kao i državnih. Čini se da su najlošija isturena odeljenja nekih fakulteta. Uglavnom, ti fakulteti nemaju ni stalne profesore niti biblioteke, seminare… Odnosno, oni ne ispunjavaju elementarne uslove da bi se zvali fakulteti. Podsetiću da kada je Aleksandar fon Humbolt sa drugim filozofima pravio moderni univerzitet, a taj model su preuzele skoro sve države, po njemu je pravljen i Beogradski univerzitet, on ga je postavio kao spregu obrazovanja i nauke. Tamo gde nema nauke, to može da bude samo viša škola.
Naši preci su bili odgovorniji i prema sebi i prema narodu. Navešću primer da i pored brojnih inicijativa krajem 19. veka da beogradska Velika škola preraste u univerzitet, odgovorni ljudi to nisu dali dok se ne ispune svi uslovi. A oni su bili: nastavni kadar sa najboljim kvalifikacijama i u svim naučnim oblastima, postojanje naučnih biblioteka, laboratorija, seminara, učila... Uostalom, kolika je bila njihova odgovornost svedoči i podatak da je od svih profesora Velike škole, zvanje univerzitetskog profesora dobilo samo osam najboljih.
I još jedan apsurd našeg vremena i naše potrebe da sebe pravimo boljim i vrednijim nego što jesmo: mi smo jedina zemlja u svetu čiji je univerzitet stariji od bilo koje gimnazije u zemlji ili osnovne škole! I jedina zemlja u kojoj je razvoj obrazovanja tekao naopako, prvo je nastao univerzitet, pa ostale školske ustanove. Od pre nekoliko godina na grbu Beogradskog univerziteta piše da je osnovan 1808, dok su prve gimnazije u Kragujevcu, pa u Beogradu, otvorene skoro tri decenije kasnije! Ovim ne osporavam značaj Dositejeve Velike škole, ali podsećam da su i moji prethodnici istoričari, kao i ja sama, univerzitet videli kao vrhunac obrazovanja koji se ne kalemi, već prirodno izrasta na temeljima postojećeg nivoa znanja, stepena obrazovanosti i nivoa svesti sredine u kojoj nastaje.
Sada je kod nas obrnuti proces, pa i sredine koje nemaju nikakve uslove za bilo kakvu nauku prave fakultete.
*Ako smo ipak saglasni da je opao kvalitet studija, ima li načina da se u dogledno vreme stanje promeni i kako?
Kažnjavanjem plagijatora i njihovih profesora i isključivanjem iz akademske zajednice. Čak možda i novom akreditacijom nastavnika. Bez jasnog ograđivanja od ovih pojava stanje će postajati sve gore, a na njega smo se već i navikli.
Naš problem je i u tome što smo prihvatili Bolonjski sistem studiranja bez obezbeđivanja osnovnih uslova za njegovu primenu. I sama sam se za to zalagala jer sam očekivala da država zna šta to znači i da će obezbediti uslove da univerziteti budu ono što treba – zajednica profesora i studenata. Da studiranje bude ono što ta reč znači.
*Nezaobilazna tema je aktuelno redefinisanje istorije i rehabilitacija kvislinga. Kako tumačite relativizaciju zločina, s jedne strane, a sa druge nastojanje da se i partizanski pokret svede na zločinački? Uklapa li se taj trend u jačanje desnice u svetu ili je samo deo neispričanih srpskih priča?
Kod nas nije u pitanju samo opšti trend jačanja desnice, već i obračun s tekovinama Drugog svetskog rata i sa ideologijom koja je posle njega vladala. Jasno je ko je dobio taj rat i s kojim idejama, kao što je jasno ko je u ratu sarađivao sa okupatorom.
Ovo drugo je u svakoj državi akt izdaje zemlje koji se kažnjava najstrožom kaznom.
Mi smo dugo živeli u društvu koje je istoriju jednostrano tumačilo, sigurno da je u ratu bilo zločina na svim stranama, ali potreba nekih da se obračunaju s komunizmom ne opravdava rehabilitaciju onih čiji su zločini bili svirepiji i onih koji su sarađivali sa okupatorom. Posebno ne onih koji su nisu branili svoje sugrađane, već su zajedno s Nemcima učestvovali u uništavanju ideološki ili rasno i verski nepodobnih. Tu pre svega mislim na Milana Nedića, koji je ne samo pogazio oficirsku zakletvu da će braniti zemlju, što je dovoljno za smrtnu kaznu, već je pomagao Nemcima da se zemlja ideološki, rasno i etnički očisti. U ime humanosti, to se ne može zaboraviti.
*Zašto se stidimo antifašističke prošlosti?
Odnos prema fašizmu je elementarno pitanje humanosti. Ako znamo da je fašizam do danas najnehumanija ideologija koja je u ime viših ciljeva uništavala ljude koji nisu zadovoljavali ideološke, rasne, verske, nacionalne, zdravstvene i druge kriterijume koje je ona nametala, onda tu nema pogađanja i konsenzusa. Granica između fašizma i antifašizma je jasna i ona je vrhunsko merilo vrednosti demokratskog društava i abeceda poštovanja ljudskih prava.
A oni koji se stide antifašizma sigurno ne dele te vrednosti.
Žene u Istoriji Srbije
*Knjiga o kraljici Nataliji nedavno je promovisana. Kako vidite značaj žena u istoriji Srbije, posebno modernoj, i da li je njihov uticaj adekvatno vrednovan?
Srbija je bila patrijarhalno društvo koje je ženu smeštalo u okvir kuće. Briga o deci, domaćinstvu, mužu, bila je njen jedini zadatak. To se ne razlikuje mnogo od statusa žena u drugim državama, ali se primećuje da su žene u Srbiji kasnije počele da se politički organizuju, da zahtevaju svoja prava i da se bore za profesionalnu i političku emancipaciju.
Prema Građanskom zakoniku žena je sve do 1946. bila poslovno nesposobna i sve odluke u njeno ime donosili su muž ili otac. U tim okolnostima prva pojava žena na javnoj sceni bila je svedena na ‘ženske zadatke’, na upućivanje na to da budu dobre majke i domaćice. Nije slučajno što se prvi ženski list u Srbiji upravo zvao Domaćica. A ženske organizacije su, saglasno vremenu, vaspitavale žene u patriotskom duhu, da budu odane narodu i da decu vaspitavaju u tom duhu. Zbog toga je većina žena u Srbiji bila potisnuta iz javne, a posebno iz političke sfere. One su nepismene i ponižene. Na početku 20. veka samo je nešto više od sedam odsto žena bilo pismeno, a na selu tek svaka stota.
Tu je kraljica Natalija napravila iskorak jer je bila relativno obrazovana, te je prenela evropske obrasce ponašanja u zaostalu Srbiju, uvela humanitarni rad, novu modu oblačenja, uređenja kuće i ponašanja. To je bio model koji je odgovarao tankom građanskom sloju bogatih. Model salona koji i danas podržavaju neki konzervativci. Model prema kojem žena treba da bude tek toliko obrazovana da bi kontrolisala vaspitanje dece ili umela da čavrlja u otmenom društvu.
Međutim, Srbija je zemlja čuda, ogromnih kontrasta. U istoj toj zemlji stasale su neke druge žene, koje su bile prave amazonke, pionirke u svojim profesijama. Najbolji primer je dr Draga Ljočić, jedna od desetak prvih lekarki u Evropi, žena koja se istrajno borila da u svetu muškaraca i potpunog nepriznavanja žena i one dobiju pravo na rad, jednakost s muškarcima, obrazovanje i sopstveno mišljenje. Imala je muža i decu, ali je zadržala svoje prezime i neprestano se borila, pa i otimala, prava žena na jednakost. I nije bila jedina. Jovanka Bončić je takođe spadala u prve žene arhitektice u svetu. Zabeležena je kao prva devojka koja je završila arhitekturu u Darmštatu. Mislim da te žene treba da nam budu uzori.
