Izvor: NoviMagazin.rs, 03.Avg.2019, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Katarina Kosmina: Ne živim u strahu od svojih stavova
Mi smo u Mostaru u srednjoj školi skupili novac sa profesorom da kroz mikropozajmljivanje ženi u Nigeriji kupimo kravu, a da onda vidimo da li joj je koliko to pomoglo na svakom nivou. Ovde je znanje odmah dobijalo primenu i bio je bitan glas svake osobe, bez obzira na to kako misli
Razgovarala: Jelena Aleksić
Studirala je film i međunarodne odnose, radeći istovremeno kao konobarica, arhivatorka, nastavnica engleskog od Čikaga preko Pariza do Budimpešte, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << da bi se na kraju vratila u Srbiju. Sa svega 27 godina danas radi na naizgled komplikovanom, ali izuzetno značajnom projektu otvorenih podataka, koji bi nam mogli ne samo olakšati već i obogatiti život u svakom smislu. Razgovarati sa ovom skromnom devojkom širokog osmeha i još šireg uma, zaista je posebno zadovoljstvo, slično onom koje osetite kad čujete da su naši matematičari osvojili medalje na nekom od svetskih takmičenja. Tada osetite ponos i zahvalnost što su to “naša deca”, prisvojite ih kao što nacija prisvaja Novaka Đokovića iako ga većina od nas nikada nije ni videla uživo, a kamoli upoznala. Isto je i sa Katarinom Kosminom – pametna, vaspitana, vredna, samosvesna i odgovorna, jedna od onih kojih u Srbiji sigurno nije malo, ali je premalo vremena i premalo papira potrošeno na ono što imaju da kažu, predlože, zaključe i predstave. Čujmo, za početak, zašto je već sa 16 godina odlučila da ode iz Srbije, da bi se posle sedam godina ipak vratila.
“Konkurisala sam i dobila stipendiju za međunarodnu srednju školu u Mostaru. U pitanju je mreža srednjih škola koje su specifične jer su akademski rigorozne čak toliko, da su mi neke ispite priznali na fakultetu, a da bi završio moraš da se baviš minimum jednim sportom, jednom kreativnom aktivnošću i jednim društveno korisnom aktivnošću. Cilj je da se kreira odgovorna i samosvesna osoba, postaneš svestan svoje uloge u društvu, to je jedna od najboljih odluka koje sam donela.”
Zašto ste uopšte zatražili priliku da odete?
Nisam se pronalazila ovde, bila sam asocijalna, nisam se osećala kao neko ko ima svoju ulogu i čije je mišljenje važno. Osećala sam kao da me zatupljuju i obrazovni sistem i okolina.
Kasnije ste studirali u inostranstvu, ali da vidimo kako funkcioniše jedna međunarodna srednja škola, a kako to izgleda u Srbiji?
Mi smo bili iz svih krajeva sveta, i učenici i profesori. Najvredniji aspekti ovog obrazovanja su da su me naučili da razmišljam kritički, samostalno istražujem različite oblasti, odbranim svoje stavove jakim argumentima i podacima, kao i da ljudi najviše uče kroz pripovedanje. Mislim da naš sistem zanemaruje vrednost jedne dobre priče za učenje. Na primer, kada se setim časova istorije u osnovnoj školi, oni su mi više izgledali kao monotono smenjivanje vladara, bitaka i godina.
Mi smo u Mostaru u srednjoj školi za čas ekonomije zajedno sa profesorom skupili novac da kroz mikropozajmljivanje ženi u Nigeriji kupimo kravu, a da onda vidimo da li joj je i koliko to pomoglo na svakom nivou. Ovde je znanje odmah dobijalo primenu i bio je bitan glas svake osobe, bez obzira na to kako misli.
Koliko je uvažavanje mišljenja svake mlade osobe značajno za samopouzdanje jednog srednjoškolca i određivanje njegovih daljih ciljeva?
Kvalitet mog mišljenja će varirati u zavisnosti od podataka kojima raspolažem, ali je najvažnije da znam da je moj glas važan jer jedino to će mi dozvoliti da rizikujem, da razmišljam drugačije. Onda kad shvatim da moj glas nije važan, što je slučaj sa obrazovanjem u Srbiji, ostaje mi ili da se zatvorim, budući da razmišljam drugačije nego većina, ili da se priklonim. Zapravo, mi gajimo apatiju kod mladih. Iako se sve više podstiče preduzetništvo, ne menja se sistem koji im poručuje da su neiskusni, irelevantni i bez stavova vrednih poštovanja.
Kad kažemo sistem, na šta konkretno mislite?
Najviše na sistem obrazovanja koji ne ohrabruje lični stav, razmenu mišljenja, kreativnost, zaključivanje i samostalno zaključivanje. Kod nas se ispred table odgovara gradivo koje je naučeno napamet. Nema prilike da se preispituje ne samo sadašnjost već i prošlost, zašto da ne? To je jedan od razloga što mladi odustaju od ove zemlje. Nemaju osećaj da je njihovo mišljenje važno i da društvo računa na njih. Da imaju svoju ulogu i svoj značaj.
Posle Mostara, studirali ste u Čikagu, Parizu i Budimpešti. Sve vreme ste radili baš kao i u Mostaru tokom srednje škole. Koliko je ovo važno za formiranje jednog mladog čoveka?
U Mostaru sam radila s ljudima koji imaju smetnje u razvoju, u Čikagu sam konobarisala balkanske kamiondžije, u Parizu sam učila decu izbeglice engleski, a u Budimpešti sam radila kao arhivarka.
Koliko je ovo bilo važno iskustvo?
Obrazovanje me je naučilo da pažljivo gradim svoje argumente i kritički obrađujem podatke, a ostalo kako da budem odrasla osoba. I nisam imala nikakve dileme hoću li raditi jer nisam mogla dozvoliti da budem opterećenje svojim roditeljima.
Ipak ste se vratili. Zašto?
Pored porodičnih razloga, želela sam sebi da dam priliku da u Srbiji živim kao odrasla osoba. Mislim da sam sa 16 godina pobegla iz Beograda fokusirajući se na broj stvari koje mi se ovde nisu sviđale. Vratila sam se da razrešim situacije od kojih sam bežala i suočim se sa pojavama koje su za mene u Srbiji bile nepodnošljive. I nije mi bilo lako na početku, ali sam vremenom sebi kreirala mesto u ovom društvu. Ima potencijala da se uradi mnogo lepih stvari u Srbiji i to pokušavam da radim na trenutnom poslu. Istovremeno, kao samosvesna, samouverena osoba, verujem da mogu lako da rešim problematične situacije koje su svojstvene ovoj sredini, a to je ono što jeste cilj ne samo obrazovanja već i odrastanja uopšte. U prevodu, ne živim u strahu od svojih stavova i ne libim se da ih iznesem.
Ne govorite o ekonomskim benefitima školovanja, odnosno života u inostranstvu?
Istraživanja ukazuju na ekonomske razloge, standard života i uređenost države kao razlog za odlazak iz zemlje. Međutim, mislim da je pored toga bitno i to što kroz odrastanje – vratimo se na primer obrazovanja – imamo sistem koji godinama uči mlade da njihovo mišljenje nije bitno. Naravno da ima sjajnih izuzetaka među nastavnicima i profesorima, ali i ja sam otišla zato što mi je servirano da ono što mislim, želim i osećam nije bitno. Ima toliko pametnog i kreativnog sveta u Srbiji čija bi inovativnost i ideje mogli biti podržani. Mladi moraju imati osećaj da mogu sami ostvariti svoju zadovoljavajuću egzistenciju bez podrške kapitala, političke stranke ili uticajnih roditelja ili prijatelja.
Kako do društva jednakih šansi?
Naravno da su bitne javne politike i programi podrške za određene grupe koje su u nepovoljnijoj poziciji u našem društvu, ali takođe je bitna i šira podrška od građana i suštinsko razumevanje tih programa. Često uđem u razgovore s ljudima koji veruju da su Romi sami krivi za svoj status, da žene imaju jednake prilike kao i muškarci u našem društvu, da je LGBTQ populacija neki zapadnjački lobi. Mislim da je ovo rezultat nedostatka kvalitetnog dijaloga i razmene iskustava između ljudi različitih profila. Mnogo je teže zanemariti nečije probleme ukoliko s tom osobom podelimo iskustva i dozvolimo da u taj dijalog uđe empatija. Ukoliko nema jednakih šansi, najkvalitetniji ne mogu da daju svoj doprinos i otići će. Tako u isto vreme imaju i izgovor da ne rade jer će reći da žive u društvu koje radi protiv, a ne za njih. I to neće biti laž.
Ispostavilo se da društvo, odnosno sistem radi i protiv onih za koje smo dugo verovali da su najpovlašćeniji – zaposleni u državnoj upravi. Istraživanje koje ste radili donosi sasvim neočekivane nalaze o položaju zaposlenih u državnoj upravi. Recite nam nešto više o tome?
Mi smo se posmatrali zaposlene na poslovima evropskih integracija, a rezultati su suštinski slika nezadovoljstva zaposlenih u državnoj upravi. Opšti je stav da česte političke promene dovode do toga da se profesionalni državni službenici/ce koriste kao žrtveni jarci. Kao rezultat ovog procesa, kadrovi se nalaze u nezgodnom položaju – sa jedne strane moraju da se suoče s nedostatkom političke podrške, a sa druge s negativnom slikom svoje profesije u široj javnosti.
Takođe, ispostavilo se da postoji ogroman jaz između onoga kako javnost vidi državne službenike i njihov odnos prema poslu, zarade i posvećenosti radu u odnosu na to kako zaista izgleda posao državnog službenika. Naime, rašireno je mišljenje da su zaštićeni od sankcija, lenji, nezadovoljavajućeg znanja i veština, nezainteresovani za posao i tako dalje. Tačno je da pravni okvir otežava kažnjavanje ili otpuštanje državnih službenika i da ova situacija dozvoljava nekvalifikovanim pojedincima i pojedinkama da sačuvaju svoje pozicije, ali je sve ostalo prilično netačno. Naime, proces racionalizacije doveo je državnu upravu u stanje manjeg broja službenika/ca nego u prosečnoj administraciji države članice EU.Ovo stvara okruženje kojem rastući problemi poput neplaćenog prekovremenog rada, rada pod pritiskom, nedostižnih rokova, nemogućnosti rukovodilaca da motivišu i koordinišu svoje zaposlene, organizacionih jedinica s nedovoljnim brojem zaposlenih i slično sprečavaju državne službenike/ce da rade u punom kapacitetu.
Ona na čemu trenutno radite jednako je zanimljivo, ali ni blizu tako razumljivo kao percepcija o državnim službenicima. U pitanju su otvoreni podaci i njihova primena. O čemu je reč?
Svaka državna institucija u svojoj nadležnosti prikuplja velike skupove podataka. Te skupove kreiramo i mi građani, a reč je o podacima o zagađenju vazduha, broju obolelih od određene bolesti, broju saobraćajnih nezgoda na ulicama Beograda ili na nivou čitave Srbije. Odluke koje donosimo trebalo bi da promišljamo upravo na osnovu tih podataka, odnosno onoga što se događa sada i ovde. Zahvaljujući otvorenim podacima, koristimo Google maps i brojne druge aplikacije. Suština otvorenih podataka je da su oni čitljivi kako za ljude tako i za kompjutere, te se mogu koristiti za kreiranje raznovrsnih aplikacija koje nam olakšavaju život.
Na primer?
Otvoreni su podaci Agencije za zaštitu životne sredine, na osnovu kojih je kreirana aplikacija za praćenje zagađenja vazduha u realnom vremenu. Donositi odluke na osnovu trenutnih podataka i aktuelnog stanja ključno je za pametne, a ako hoćete i profitabilne odluke. Recimo, da imamo otvorene podatke iz osnovnih škola, roditelji ne bi morali da se raspituju kakvo je iskustvo kad biraju školu za svoju decu nego bi odmah mogli da vide koji je broj dece u odnosu na nastavnike, kolika je prolaznost dece na određenim takmičenjima, srednje ocene i tako redom, pa bi lako i na osnovu trenutnog stanja doneli odluku u koju će školu da upišu dete.
Na primer, pošto je Ministarstvo prosvete otvorilo podatke o lokacijama svih škola u Srbiji, napravljena je analiza i vizualizacija u koju su ubačeni i podaci o kladionicama. Tako smo za deset sati dobili podatke o tome koje kladionice krše pravilo o udaljenosti od škola. I ovo je princip koji se može primeniti na sve.
Suština je da podaci javnog sektora predstavljaju infrastrukturu koja može postati dostupna privredi, nauci, civilnom društvu, medijima i građanima. Za razliku od infrastrukture kao što su putevi ili škole, otvoreni podaci dolaze uz marginalan trošak, budući da svaka institucija već prikuplja podatke iz svog domena rada. Istovremeno, otvoreni podaci predstavljaju javno dobro koje ima potencijal da nove informacije i znanja čini široko dostupnim u društvu.
Insistirate na tome da su otvoreni podaci demokratizacija društva. Objasnite.
Pa ako svi podaci budu dostupni svima u realnom vremenu, zar to nije u suštini demokratizacija znanja u društvu? Sada su podaci dostupni samo nekima, a uz to su potrebna i dodatna znanja za njihovo korišćenje. Podaci Agencije za privredne registre, na primer, bili bi izuzetno korisni za privredu. Vi sada imate pristup nekim od tih podataka, ali nemate mogućnost da ih svebesplatno koristite odjednom i da ih ukrstite i napravite analizu koja vam je potrebna. Da su otvoreni, vi biste mogli samostalno da analizirate konkurenciju i njihovu profitabilnost, perspektive biznisa na osnovu trenutnog ponašanja tržišta i slično. Takođe, mi kao država, ali i Evropska unija, plaćamo istraživače koji objave rezultate svojih istraživanja, dok podaci do kojih su došlu ostanu zarobljeni u nekakvim arhivama iako možda imaju i veći značaj od samih rezultata. Njih bi takođe trebalo otvoriti i učiniti dostupnim i građanima, i privredi, i nauci.
Kako reaguju državne institucije na pomen otvaranja podataka?
Neki pojedinci ili institucije su skeptični jer smatraju da bi ti podaci mogli biti zloupotrebljeni ili pogrešno pročitani. Međutim, ovde nije reč o privatnim već o javnim podacima koji nam značajno mogu olakšati život, a to da će neki biti pogrešni, pa to je normalno, ali se to ispravlja u hodu, kroz komunikaciju sa građanima na terenu. Podsetiću vas da je Ministarstvo prosvete otvorilo podatke o lokacijama svih škola tokom poplava. Zašto? Zato što do tada nisu postojali podaci o tome gde se tačno nalaze škole, izdvojena odeljenja, koliko u njima ima đaka i u kakvom se stanju nalaze. Zahvaljujući ovoj mapi, odnosno otvorenim podacima koje su pratile slike, obezbeđena je pomoć za ugrožene, a kasnije je napravljena mapa svih škola u Srbiji.
Kakva su međunarodna iskustva? Dajte nam neke primere.
Doprinos otvorenih podataka ekonomiji Evropske unije vidi se u stvaranju novih radnih mesta, pojavljivanju novih biznisa i generalnom ekonomskom rastu. Prema procenama Evropskog portala otvorenih podataka, tržište otvorenih podataka u EU dostići će vrednost od oko 740 milijardi evra do 2020. Međutim, ekonomski uticaj otvorenih podataka može se videti i na primeru zemlje koja je sličnog stepena razvoja kao Srbija. Ukrajina je poslednjih godina izuzetno napredovala u ovoj oblasti, a 2018. je procenjeno da otvoreni podaci donose između 750 i 900 miliona dolara ukrajinskoj ekonomiji.
Postoje najrazličitiji primeri aplikacija koje su koristile otvorene podatke da bi stvorile korisne usluge za građane. Na primer, TutkiHankintoja, aplikacija u Finskoj, građanima na jednostavan način prikazuje sve javne nabavke, naručioce, dobavljače, kao i kategorije usluga i dobara koje državne institucije nabavljaju. U Ukrajini Greenval aplikacija omogućava poljoprivrednicima da porede različite pesticide i druga hemijska sredstva u poljoprivredi kako bi doneli najbolju odluku za svoje potrebe. Austrijska kompanija Bike Citizens trenutno pokriva preko 450 gradova i svojim korisnicima omogućava da odaberu najbolju rutu biciklom u zavisnosti od toga žele li da voze brzo ili lagano, da čuvaju svoje biciklističke rute, kao i da dobiju preporučene rute ukoliko su u turističkoj poseti novom gradu. Fix My Street aplikacija u Briselu dozvoljava građanima da slikaju i prijave probleme u gradu, kao i da prate da li su i kada prijavljeni problemi rešeni. Na kraju, u Danskoj aplikacija DinGeo dozvoljava korisnicima da dobiju više informacija o nekretninama koje se prodaju ili iznajmljuju, kao i da pretražuju nekretnine na osnovu cene, godine izgradnje, buke u saobraćaju, rizika provalne krađe i drugih faktora.
.jpg)
