Izvor: NoviMagazin.rs, 18.Dec.2016, 22:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Jan van Mersberhen: Kada čovek prestane da beži
Jedan od danas najzanimljivijih holandskih pisaca srednje generacije Jan van Mersberhen, čija se dela uveliko prevode na svetske jezike, bio je nedavno gost Beograda. Povod je bio njegov prvi roman na srpskom – Balkanski Hudini
Razgovarala: Anđelka Cvijić
Jan van Mersberhen (1971) ovdašnjim čitaocima, studentima i predavačima Katedre za nederlandistiku Filološkog fakulteta u Beogradu, predstavio se svojim Balkanskim Hudinijem, prvim >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << romanom koji je preveden na srpski jezik. Knjigu je objavio beogradski izdavač Clio, a sa holandskog prevela Jelica Novaković Lopušina.
Jan van Mersberhen književnu karijeru počeo je 2001, kada se pojavio sa svojim proznim prvencem pod nazivom Travojedac. Sledeće delo, sa naslovom Ka drugoj strani noći, ovenčano je nagradom BNG Literatuurprijs i vrlo brzo je prevedeno na španski, katalonski i turski jezik. Roman Pamplona sutrašnjice, objavljen 2007, označio je Mersberhenov izlazak na evropsku književnu scenu i prevode na engleski, francuski i nemački jezik. Knjiga Balkanski Hudini, koja je objavljena 2014, proglašena je za najbolji holandski roman u toj godini.
Književna kritika Van Mersberhena poredi sa Hemingvejem jer mu je prozni izraz sveden i, naoko, hladan, dok ispod njega ključaju emocije. Većina književnih junaka ovog holandskog pisca su ljudi u bekstvu, ljudi koji ne vole da pričaju velike priče, ali zato žive u vrtlogu sopstvenih osećanja i specifičnog, zatvorenog doživljaja sveta.
Radnja romana Balkanski Hudini (koji u originalu nosi naziv Poslednje bekstvo) smeštena je u Amsterdam, u današnje vreme. Glavni junak je Ivan, izbeglica iz bivše Jugoslavije, koji je odbio da učestvuje u ratu i emigrirao u Holandiju. Izdržava se tako što povremeno izvodi Hudinijevu mađioničarsku tačku po kafanama i klubovima. Živi povučeno, nema mnogo prijatelja. Jednog dana preko telefona čuje glas dečaka koji mu kaže: “Ti si moj otac”.
Dečak se zove Dede, ima deset godina i prvi put govori sa svojim ocem.
Tako počinje da se odmotava klupko sastavljeno od niza bekstava – od rata, iz domovine, od porodice, bekstva od emotivnog vezivanja, bekstva od svega sem od samoće. A dečji glasić konačno stavlja tačku i na tu samoću. I bekstvo od života.
Roman, uslovno, ima dve niti: jedna se odvija na temu roditeljstva, u ovom slučaju odnosa oca i sina, i u romanu je sagledana iz iskustva dve generacije – oca sa Balkana koji je prezreo svoga sina zato što nije hteo da ide u rat, i oca koji i ne sluti da ima sina, sve dok mu se dete samo ne javi, pokazujući nesvesno put kojim bi njihovo konačno upoznavanje trebalo da krene.
Tema odnosa očeva i sinova je prastara, ali uvek inspirativna. Čitaocima širom sveta danas su u fokusu sentimentalne knjige o tome iz pera britanskog pisca Tonija Parsonsa. Roman Balkanski Hudini pak napisan je ambicioznije i ostvaren zgusnutom, naizgled neutralnom rečenicom čija značenja treba da otkrije čitalac.
Druga nit u romanu je priča o imigrantima, o njihovom tegobnom usamljeničkom životu, čestom nesnalaženju u novoj sredini i pokušaju da pomire uspomene i neizvesnu budućnost koja je pred njima. Jer, kako kaže Jan van Mersberhen, “I kada se čini da bežiš, u stvari počinješ da tragaš”.
Toni Parsons je napisao bestseler o odnosu oca i sina. Vi ste, ipak, taj koga porede s Hemingvejem.
Ne poznajem delo Tonija Parsonsa, nisam pročitao njegove knjige, ali mi je veoma drago poređenje sa Ernestom Hemingvejem. Srećan sam zbog toga. Čitajući Hemingveja mnogo sam naučio. Hemingvej je pisac koji u svojim romanima, na osnovu opisa i dijaloga, čitaocu prepušta prostor da zaključi o emocijama. On je lično, samo na prvi pogled. delovao kao grub čovek; setite se šta je voleo, borbu sa bikovima i slične stvari. Ali je pisao o sentimentalnim temama. Pa ja tako zaključujem da je Hemingvej sâm bio osećajan čovek.
Kako ste se odlučili da pišete o nekome ko je u Holandiju stigao sa Balkana, posebno o nekome ko je pobegao od rata?
Kada sam se 1990. vratio u Amsterdam sa juga zemlje, odakle su mi roditelji, upoznao sam neke prijatelje koji su iz Srbije upravo došli u Holandiju. Iz Srbije su otišli jer nisu hteli da budu mobilisani i, pretpostavljam, predosećali su da se stvari na Balkanu neće razvijati u dobrom pravcu.
Jedan od tih prijatelja zarađivao je nešto novca crtajući portrete na Lajdenu, glavnom trgu u Amsterdamu. Često smo se tu viđali, ali i kod kuće. Večerali bismo i razgovarali o životu. Nikad nismo diskutovali o ratu, vrteli smo se oko porodičnih priča. Svake nedelje uveče telefonirao je svojim roditeljima. To je bila njegova veza sa Srbijom. Ne rat, ne CNN niti holandski bataljon Unprofora. Jednostavno, on je samo hteo da zna da li su mu roditelji dobro. Baš onako kako i ja telefoniram svojim roditeljima koji žive na jugu Holandije.
Da li je Zapad još zainteresovan za Balkan i rat u bivšoj Jugoslaviji? Ako jeste, na koji način i zašto?
Holandija je uglavnom zainteresovana za slučaj Srebrenica. Holandska vojska je bila tamo, ali nije mogla ništa da učini. Zbog slučaja Srebrenica pala je vlada. Dvadeset godina kasnije, u Holandiji su u prvi plan izbile psihološke posledice kod holandskih vojnika. A svi ti vojnici žele poštovanje: bili su bespomoćni, a suviše dugo osećaju da drugi na njih gledaju kao da su oni ti koji snose krivicu. To je naša veza. Političari, mediji i narod usredsređeni su na Holandiju. Mi ne govorimo o drugim žrtvama, sem u brojkama: znamo da je mnogo ljudi ubijeno, ali naši su vojnici bili bespomoćni i sada zbog toga pate. To je emocionalna distanca. Zaista neobična, ali tako je to danas.
Glavni junak vašeg romana Ivan napustio je Jugoslaviju, ali je njegov mlađi brat ostao i ubijen je u ratu. Ko ima pravo da kaže koji je od njih kukavica, a koji je junak?
U ratu, a još više u pričama (na filmu i u knjigama) posle rata, heroji su oni koji su glavni, oni dominiraju. Heroj je termin koji je smislio Holivud. U mom romanu heroj je čovek koji se upoznaje sa svojim sinom, za koga nije ni znao da postoji. To zahteva mnogo veću hrabrost nego letenje ili borba. Na kraju se kockice porodične priče slažu, ali bolje da to ostavim čitaocima kao iznenađenje.
Može li iko da krivi nekoga zato što ne želi da ratuje? Ako neko to i čini, posebno ako je to otac, kako gledate na njega? Da li je to posledica patrijarhalnog odnosa u porodici i u društvu?
Da, otac smatra da je njegov stariji sin kukavica. Političari i ratovi su ti koji ponekad primoravaju ljude da tako nešto zaključe. Otac je ponosan, on je patriota, pa hoće da bude ponosan i kao otac. On u svom srcu samo želi da oba njegova sina budu srećna i u okviru porodice. Bilo da je rat ili ne.
Glavna tema vašeg romana je odnos između sinova i očeva. Ponekad se čini da su sinovi mudriji?
Moj sin, trinaestogodišnjak, definitivno veruje da je pametniji od mene. Moj najmlađi sin star je svega deset nedelja i kada mi se nasmeši ja se sav istopim. Naravno, očevi su ti koji imaju više iskustva, ali je funkcija uglavnom drugačija. Očevi imaju potrebu da usmeravaju svoju decu, a ne da bude obrnuto. I to je ono što ja, kao otac, činim. Jedina stvar koju možete da uradite jeste da razvijate taj odnos i nikako ne dopustite da u njega budu umešani ni političari, ni ratovi, ni ekonomisti. Čak i danas u Alepu, ludačkoj ratnoj zoni koja se, tako izgleda, može jedino videti na televiziji jer je još luđa od filma Pobesneli Maks, očevi i sinovi pokušavaju da žive svoje živote kao očevi i sinovi. Moja želja kao pisca jeste da se usredsredim na to.
Vaš glavni junak je imigrant u Holandiji i teško se prilagođava novom životu. Jesu li imigranti osuđeni na lutanje između stvarnosti i sećanja? Prati li ih nužno nostalgija, čak i kad uspeju u zemlji u koju su došli?
Za sve je ljude uistinu teško da se prilagode nekoj drugoj zemlji. Posebno je teško naučiti holandski jezik i moji prijatelji Srbi uvek govore engleski. Imaju sreće jer u Amsterdamu svi govore engleski. Ovde je život drugačiji, ali najteža stvar je u tome što si daleko od rodbine i prijatelja.
Ivan zarađuje tako što u klubovima Amsterdama izvodi Hudinijevu tačku. Mora li čovek biti Hudini da bi mogao da preživi u ovakvom svetu prepunom samoće?
Imati volju da uspete mnogo je važnije od talenta. Baš svako može da nauči trik kao što je taj, ali je potrebno da posedujete ličnost kako biste ga izveli, da izađete na pozornicu, da budete artista u samospasavanju. Jednom rečju, da budete istinski umetnik. A kako izgleda pisati o tome? Treba da budete hrabri da biste pisali. Da ispričate ljudima ne samo svoju priču već priču koja je istovremeno univerzalna.
Jedna od tema romana je i sloboda. Vidite li slobodu zaista kao bekstvo? Naslov jednog poglavlja glasi Ako bežiš od svega, uvek si slobodan; zar ne važi istina da što više bežiš od nečega, to si mu bliži?
Sa slobodom stvari ne stoje tako lako. Danas je u Holandiji zaista vrlo velika sloboda da kažeš šta god želiš, ljudi nisu zainteresovani da napadaju jedni druge. Ali, tvoja sloboda često znači oduzimanje slobode drugim ljudima. Živeti s ljudima koji jedino žele sopstvenu slobodu je teško. Svima je potrebno da osete međusobnu povezanost. I nije zlodelo pridržati nekome vrata ili propustiti druge da prođu na ulici; kao što ni biti ljubazan ne znači da ste izgubili slobodu.
