Izvor: NoviMagazin.rs, 14.Jun.2016, 09:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Haris Pašović: Umetnik ne može živeti u kuli od slonovače
Premijera autorskog projekta reditelja Harisa Pašovića “Za šta biste dali svoj život”, koji se realizuje u Novosadskom pozorištu/Újvidéki színház, zakazana je za 24. jun u Zenici, dan kasnije u Sarajevu, a 27. juna u Novom Sadu.
O tome kako je nakon 33 godine posle svoje prve predstave sa pozorištem Promene, koju je realizovao studirajući na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, ponovo vezan upravo za Promenu, i sada svoje studente na master studijama na istoj toj akademiji, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << ali i o nedavnoj peticiji koju je inicirao nakon odgledane predstave “Off – prevazilaženje granica” Zoltana Puškaša, za Novi magazin je razgovarao sa Gordanom Nonin
Nakon predstave Off – prevazilaženje granica koja je bila na repertoaru Novosadskog pozorišta 2. juna, Haris Pašović inicirao je peticiju za poboljšanje položaja pozorišnih radnika. Predstava je ostavila dubok trag kod publike. Urađena je na osnovu teksta Katalin Ladik, gde kao podnaslov stoji: “Šta radi deset glumaca kad ih gradska vlast uhvati za gušu”. Bilo je prisutno mnogo ljudi upravo iz pozorišnog sveta jer se tada završavalo i 61. Sterijino pozorje u Novom Sadu.
Jeste li tada spontano reagovali?
Ta predstava igrala se poslednjeg dana Sterijinog pozorja, ali ne u okviru tog festivala. Predstava je ostavila snažan utisak na sve nas u publici. Iskreno su napravili to kako se oni osećaju danas, a problematizovali su i stanje u kulturi s produženjem ugovora, uslovima rada... Zaista su uradili predstavu sa vrlo dirljivim konceptom i vrlo životnu. Pogotovo dirljivu za ljude iz pozorišta, a takvih je u publici bilo baš mnogo. Na kraju predstave dugo smo aplaudirali, mnogi su i plakali, zaista je sve to ostavilo dubok i jak utisak. Osetio sam se veoma čudno jer smo ih pet puta vraćali na bis, a oni su izgovarali rečenice “”dobićemo otkaz”, “neće nam produžiti ugovor” i meni je u momentu bilo krivo što aplaudiramo nečemu, u stvari, strašnom. Tada sam rekao prisutnima u holu: hajde da nešto učinimo. Spontano smo uzeli papir s repertoarom Novosadskog pozorišta i napisali poruku gradskoj vlasti koja je osnivač tog pozorišta. Vrlo ljubazno smo zamolili Gradsko veće da što pre i pozitivno reši sve ove probleme u Novosadskom pozorištu koje je danas sigurno jedno od najboljih i jedno od najvažnijih pozorišta u Srbiji. Nije to bila neka velika akcija sa ne znam kakvom namerom. Nismo mi nikoga napali. Samo smo zamolili da se stvari brzo i povoljno reše. Želeli smo da se ne završi sve njihovim umetničkim činom nego da pokažemo da smo shvatili poruku. Nismo ni mogli mirno da se raziđemo nakon onako emocionalne predstave.
Vi ste pre desetak dana upravo u Novosadskom pozorištu počeli da radite na svom autorskom projektu, predstavi sa radnim naslovom “Za šta biste dali svoj život?” O kakvom projektu je reč?
Radio sam sa studentima Akademije u Novom Sadu koji na master studijama glume u klasi Borisa Isakovića. Nekako se to poklopilo s mojom idejom od ranije da ispričamo neke priče o zaboravljenim herojima. Moj prvi teatar Promena, s kojim sam radio dok sam studirao početkom 80-ih u Novom Sadu, i moj današnji teatar, nezavisna produkcija East West u Sarajevu, u kojem radim poslednjih deset godina, spojili su se na istom projektu. Pozvali smo u koprodukciju Újvidéki színház i Bosansko narodno pozorište iz Zenice.
Ima li i u predstavi dokumentarnih momenata. Iznose li glumci svoje misli, svoja iskustva?
Dugo ja radim takve predstave, ali moram reći da to ovoga puta nije dokumentaristički teatar u smislu da glumci govore o sebi. Mi ovde govorimo o drugim likovima, istorijskim i ponekim fiktivnim, koji su se na bitan način svojim životom založili za neku ideju. Bilo da mi tu njihovu ideju ocenjujemo kao progresivnu i da se s njom slažemo, bilo da je ne smatramo progresivnom i da se ne slažemo s njom. Činjenica da su kroz istoriju ljudi bili spremni da založe život za nešto u šta su verovali jedan je veliki fenomen.
Tokom karijere radili ste u brojnim gradovima u Jugoslaviji i nastavili da radite u mnogim centrima i nakon raspada bivše države. To činite i danas, te vas upravo zbog tog kontinuiteta rada u regionu pitam – kako nam izgleda region iz vašeg ugla?
Sad se vidi koliko je to jedna strašna tragedija koja se dogodila u regionu i koliko niko nije izašao kao dobitnik iz te tragedije, osim naravno nekolicine ljudi koji su profitirali i koji su se u ta zla vremena obogatili i sebe doživljavaju kao pobednike. Najveći broj ljudi iz ovih zemalja teško živi, znatno lošije nego pre, i još sa osećanjem da je na užasan način izgubljeno nekih 20 ili 25 godina. Međutim, meni je zanimljivo to što sam sada u prilici da radim s ljudima koji su se rodili posle svih tih događaja i to je novi momenat u celoj priči nakon raspada Jugoslavije, novi momenat u svim državama nastalim posle. To je generacija koja sama donosi zaključke, sama uspostavlja odnose, sama ostvaruje međusobne kontakte. Naravno da je to normalan proces jer ovo jeste jedan ekonomski, kulturni, a u velikom svom delu i istovetni jezički prostor. Zanimljivo je posmatrati šta će te nove generacije uraditi jer mi, stariji, ne možemo više nešto bitno doprineti ni u pozitivnom ni u negativnom smislu, što je dobro. Mi, mislim na moju generaciju, možemo da sledimo nešto u šta verujemo da je ispravno, a to svakako jeste saradnja sa drugima. Spadam u umetnike koji sarađuju sa celim svetom i radim po celom svetu, tako da mi je logično da radim i sarađujem s ljudima iz regiona koji su mi još bliži po svemu. Živim po nekom svom osećanju i po ljudskoj, umetničkoj potrebi i ne mislim da odustajem od toga.
Budući da ste izvodili predstave ispred zgrade parlamenta Bosne i Hercegovine, pa evo i najnoviji događaj da ste samo pre sedam dana inicirali peticiju za poboljšanje položaja pozorišnih umetnika upućenu osnivaču Novosadskog pozorišta, možete li nam reći svoj stav o meri angažovanosti umetnika danas?
Mislim da umetnici treba da daju glas onima koji nemaju glas. Naša dužnost je, pre svega, da govorimo istinu. Prirodno je da se okrenemo ljudima koji nemaju priliku da govore. Zaista ne mislim da umetnik treba da živi u kuli od slonovače, ne mislim da treba da budemo odvojeni od života. Svi građani odvajaju od svojih plata za postojanje nekih akademija na kojima se školuju budući umetnici, svi oni odvajaju sredstva i za rad pozorišta, za galerije, muzeje – što znači da celo društvo smatra da su umetnost i kultura potrebni tom društvu. Evo čak i u siromašnim uslovima odvajaju se sredstva jer ljudi misle da je kultura važna. U tom smislu je naša dužnost da u društvu delujemo onako kako se od nas i očekuje, a to je da delujemo kreativno, da govorimo istinu, da zastupamo pravdu. To je sve jedan vrlo inspirativan i vrlo srećan zadatak i vrlo srećan posao. Mi smo izabrali život umetnika i moramo se boriti i za bolji položaj umetnika u društvu. Lično sam vrlo nesrećan što mladi, veoma talentovani ljudi, kad završe akademije nemaju posla. Nesrećan sam i što toliko mladih ljudi uopšte nemaju posla kad završe školovanje. Tragedija je kad mladi ljudi nakon svog školovanja koje ne traje malo godina, a podrazumeva i mnogo truda, razmišljaju o promeni posla, odlasku... Ista je situacija i u Srbiji, i u BiH, i u Hrvatskoj što se toga tiče. Pravo na rad je ipak jedno od osnovnih ljudskih prava i nedopustivo je da ljudi ne mogu da ga ostvaruju. Na primer, Novi Sad se toliko razvio kao grad u odnosu na vreme kad sam studirao u njemu, a u međuvremenu nije otvoreno nijedno novo pozorište. Akademija je za to vreme odškolovala toliko talentovanih glumaca, reditelja, dramaturga koji nemaju prilike da se ostvare, a toliko toga mogu da pruže ovom društvu. Dozvoljavam sebi da kritikujem odsustvo kulturne strategije u Vojvodini i Srbiji zato što isto kritikujem odsustvo kulturne strategije u Bosni i Hercegovini. Nema je ni u Hrvatskoj.
Zašto je to tako?
Ne možemo očekivati da kulturnu strategiju prave političari. Moramo da stvaramo elemente kulturne strategije, moramo da izrazimo potrebe profesije i potrebe društva i u tom smislu smatram da su dobar potez napravile kolege iz Novosadskog pozorišta sa predstavom Off – prevazilaženje granica jer svi mi treba društveno da osvestimo činjenicu da postoje ljudi, da postoje ideje, da postoji jedan fantastičan talenat i veliko znanje ljudi koji se bave kulturom, u koje je mnogo toga uloženo da bi se prema njima odnosilo bez valjane strategije. Ne mogu umetnici biti prepušteni sebi samima, bar ne u društvima koje drže do sebe. Potrebna nam je ozbiljna kulturna reforma.
.jpg)
