Izvor: NoviMagazin.rs, 16.Sep.2016, 17:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Goran Paskaljević: Im'o sam se rašta i rodit
Posle Amerike i Meksika, Irske i Albanije, filmski reditelj Goran Paskaljević “isprobao” je i Indiju, odnosno Himalaje. O svom “iskustvu” govori Mariji Krtinić
Reditelj Goran Paskaljević je nakon Amerike i Meksika (u slučaju filma Tuđa Amerika), Irske (Kako je Hari postao drvo) i Albanije (gde je snimljen i gde se odigrava važan deo radnje filma Medeni mesec), stigao i do Indije. Njegovo novo ostvarenje Zemlja bogova snimljen je u ovoj >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << dalekoj zemlji i prva je indijsko-srpska koprodukcija. Film inspirisan poezijom Rabindranata Tagore, ali i neposrednim rediteljevim susretom sa Indijom, govori o Rahulu, koji se nakon dugog odsustva vraća iz Engleske u svoje selo na Himalajima, što prouzrokuje pometnju među seljanima, koji mu nisu oprostili grehe iz prošlosti. Rahul mora da se suoči sa svetom punim predrasuda, u kojem žene nemaju pravo da odlučuju o vlastitim sudbinama. Paskaljević potpisuje i scenario filma, koji je nastao u saradnji sa glumcem Viktorom Banerjeeom (Put u Indiju), koji igra i glavnu ulogu. Pored njega glume iGetanjali Tapa, Utara Baokar, Raj Zutši, V. K. Šarma, Avijit Dut...
*Zemlja bogova je ovih dana premijerno prikazana na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu kao deo selekcije Masters, u koju su svrstani i novi filmovi reditelja Vima Vendersa, Pedra Almodovara, braće Darden, Kim Ki Duka, Kristijana Munđijua...
Velika je čast što su moj film svrstali u selekciju Masters, zajedno s najnovijim filmovima savremenih velikana filmske režije, kao što su Venders, Almodovar, braća Darden, Marko Belokio, Karlos Saura, Kim Ki Duk... Inače, uticajni filmski časopis Varajeti, i ne samo on, smatra Toronto najznačajnijim filmskim festivalom u svetu posle Kana. Kako onda ne biti počastvovan? Ovo je moj već peti film u ovoj prestižnoj selekciji. O tome se kod nas malo zna pošto naši filmski hroničari ne putuju u Toronto već prate uglavnom evropske filmske.
*Da li vam se čini da je nekada za srpski film bilo lakše da dođe do festivala A-liste? Šta se to promenilo u odnosu sveta prema srpskoj kinematografiji i njenim autorima ili u našem odnosu prema filmu?
Festivali su se promenili – Kan, Berlin, Venecija... Pre šest decenija biti u konkurenciji ovih festivala značilo je da imate dobar, odličan film koji nema velike šanse za široku svetsku distribuciju. Festivali su bili mesto gde se promovisala filmska umetnost, naspram komercijalnih hitova. Danas su ovi festivali podlegli komercijalizaciji i selektori se takmiče ko će više filmskih zvezda dovesti na crveni tepih. Naravno, gleda se i ko je uložio novac u te filmove. U Kanu, na primer, osamdeset odsto filmova u glavnom programu napravljeno je dobrim delom od francuskog kapitala. Za umetničke filmove malih kinematografija predviđeni su prateći programi, osim ako nemate delo kakvo je na primer Četiri meseca, tri nedelje, dva dana rumunskog reditelja Kristijana Munđijua. A mi takav film poslednjih godina nismo imali.
*Dev Bhoomi ili Zemlja bogova je prva indijsko-srpska koprodukcija. Šta vas je privuklo Indiji?
Sticajem okolnosti proveo sam mnogo vremena u Indiji. Bio sam predsednik žirija na njihovom najvećem filmskom festivalu u Goi, zatim su organizovali retrospektive mojih filmova širom te zemlje koja me je fascinirala. Kako sam još od studentskih dana veliki poklonik Tagorine poezije, nije čudo da sam pod svim tim utiscima, iznova čitajući zbirku Geetanjali, poželeo da tamo snimim film inspirisan njegovim stihovima i Indijom. To je bila možda luda ideja, međutim, moj prijatelj Viktor Benerjee, jedan od njihovih najvećih glumaca, ohrabrio me je pošto je video nekoliko mojih filmova. Pozvao me je u svoju kuću na Himalajima, putovali smo zajedno više od mesec dana, susretali ljude, razgovarali s njima...
*Da li je na vašim zajedničkim putovanjima došlo do ideje za filmsku priču?
Tako je. Osnovnu priču sam napisao bukvalno jedne noći i pročitao je Viktoru uz jutarnju kafu. Njemu se to veoma dopalo. Predložio sam mu da se uključi u pisanje scenarija, što je na moje iznenađenje odmah prihvatio. Prilikom pisanja prve verzije scenarija pomoć smo potražili od profesora Purohita, koji je dobar poznavalac života i običaja u Himalajskim vrletima. On je bio garant da će u filmu svaki detalj biti verodostojan.
*Ovo nije prvi put da film snimate u inostranstvu, budući da ste već radili u Americi i Meksiku (Tuđa Amerika), Irskoj (Kako je Hari postao drvo), delimično i u Albaniji (Medeni mesec). Kako u tom slučaju pristupate tuđoj stvarnosti koju treba preneti na platno? Da li je moguće dovoljno dobro upoznati sredinu o kojoj govorite ili to zapravo nije ni potrebno?
Sumnjam u one koji tvrde da do tančina poznaju sredinu u kojoj su se rodili i proveli ceo život. Pogotovu ako im takva tvrdnja daje pravo da sude svakome ko nije iz njihovog dvorišta. Na filmu i u književnosti stvarate svoju viziju stvarnosti, koja se oslanja na tuđe i vaše lično iskustvo i pratite ideju koja vas je pokrenula da snimite film ili napišete roman. Hoće li vaše delo biti prihvaćeno zavisi od savremenosti te osnovne ideje i talenta da je uverljivo iskažete. Sećam se nekih primedbi italijanskih kritičara posle premijere mog filma Kako je Hari postao drvo na festivalu u Veneciji, koji su samouvereno tvrdili da se ipak oseća kako ne poznajem dovoljno dobro Irsku, u kojoj sam snimao taj film. Kasnije su irski kritičari svrstali upravo taj film među deset najboljih irskih filmova prve dekade 21. veka.
*Šta govori vaš film o životu u podnožju Himalaja?
Zemlja Bogovaje jednostavna filmska priča o čoveku koji se posle dugog izgnanstva vraća u svoje rodno selo u Himalajima. Njegov povratak izaziva komešanje među meštanima koji nisu spremni da mu oproste grehe iz prošlosti. Sude mu na osnovu vekovnih predrasuda.
*Rahul se vraća na Himalaje iz Engleske. Koliko je Zapad u sukobu sa svetom u kojem materijalno nema najveću vrednost? Šta čoveku nudi zapadna civilizacija, a šta mistični Istok?
Mislim da Zapad ne razume taj drugi svet, niti želi da ga razume. Jednostavno, nema vremena, niti želju da se bavi drugima. Istok nudi duhovnu dimenziju koja bi nam verovatno pomogla da budemo sadržajnije ličnosti.
*Ipak, i idealni svet Zemlje bogova, kako kažete, ima svoje predrasude, o čemu govori i vaš film?
Svakako. U Indiji mnoge predrasude vuku zemlju unazad i pored njenog očiglednog velikog tehničkog napretka. Kad to kažem mislim pre svega na kastinske predrasude i podele koje su još uvek i te kako prisutne. To je ipak moje lično mišljenje s kojim se verovatno mnogi Indusi ne bi složili. Zato mislim da će Zemlja Bogova biti izazov za indijsku publiku.
*Indija ima jednu od najrazvijenijih kinematografija u svetu. Ipak, u njoj pretežno dominira Bolivud kao fabrika zabave. Ima li publike u ovoj zemlji za filmove koji prikazuju njenu stvarnost?
Naravno da ima. Takvi filmovi nemaju veliku distribuciju, ali sve više stiču publiku, pogotovo u velikim gradovima i na filmskim festivalima u Indiji i svetu.
*A koliko u Srbiji ima želje i potrebe da se kroz film govori o savremenom društvu?
Sve zavisi od samih autora. Neki idu lakšim putem do potrebnog novca za realizaciju filma, predlažunacionalne ili čisto samo komercijalne teme, u nameri da usput i lično finansijski ušićare. U poslednje vreme se ipak pojavljuju i neki, uglavnom mladi, autori, koji uprkos malim budžetima, čekajući godinama svoju šansu, uspevaju da nas obraduju dobrim društveno-kritičkim filmovima.
*Glavni junak vašeg filma vraća se iz Engleske u svoje selo na Himalajima. A kako izgleda vratiti se iz Indije u Beograd i Srbiju?
Priroda mog posla je takva da često putujem, a inače živim između Beograda i Pariza već više od dvadeset godina. Ipak, u Srbiji se najviše osećam kod kuće... Ja sam inače sklon optimizmu, ponekad i optimizmu bez stvarnog pokrića.
*Koliko je Srbija daleko od Zemlje bogova (ili je možda blizu)?
Čini mi se da je Srbija sve više zemlja političara-bogova, koji često u hodu menjaju veru i političko uverenje, i to više puta u kratkom vremenskom periodu. Kako da se onda nadate prosperitetu jednog društva u kojem vlada beskrupulozna borba za vlast i privilegije, a ne borba za političke programe. Ipak, ne treba zaboraviti da sve ima svoj vek trajanja.
*Ako se vratimo na vaše stare filmove, koliko je Balkan i danas bure baruta? I živimo li u tuđoj Srbiji? Može li za nas nastupiti vreme čuda?
Balkan će još dugo biti bure baruta upravo zato što ne mali broj političara, u nedostatku socijalnih, ekonomskih programa u celom regionu nudi populističke ideje zasnovane na ultranacionalizmu. Srbija je naša i jedina, uvek bila i biće, u svakom vremenu, pa i u vremenu čuda.
*Nedavno je u Bečuu Austrijskom filmskom arhivu prikazana retrospektiva vaših igranih filmova. Budući da su vas u opisu programa nazvali hroničarom srpske stvarnosti, šta bi proučavaoci istorije našeg društva mogli da zaključe ako pogledaju sve vaše naslove, od Čuvara plaže u zimskom periodu do Kad svane dan?
Zaista ne znam šta mogu da zaključe, ali mi laska da moje filmove smatraju nekom vrstom hronike naše stvarnosti. Ako je to tačno “im’o sam se rašta i roditi”.
*Uskoro vas očekuje i novi film i snimanje u Rimu. O čemu je tačno reč?
Iduće godine na jesen trebalo bi da počnem snimanje novog filma u Italiji, u gradu Viterbo pored Rima. Scenario sam napisao zajedno sa italijanskim scenaristom Markom Alesijem, inspirisan jednom pripovetkom Filipa Davida, koji je ujedno i saradnik na scenariju. Radni naslov je Moj sin Muhamed, a glavni junaci su jedan libijski dečak, izbeglica i žena, Italijanka, koja je izgubila desetogodišnjeg sina nekoliko godina pre nego što je slučajno srela malog Libijca Muhameda. Film će se snimati u italijansko-francuskoj koprodukciji, s velikim delom moje srpske ekipe i verovatno učešćem hrvatskih i makedonskih manjinskih koproducenata. Zasad je to sve što mogu da kažem o tom projektu.
Geografsko i duhovno putovanje u prošlost
Prema rečima Gorana Paskaljevića, premijera filma u Torontu prošla je izvan očekivanja – sala je bila prepuna, publika je odlično reagovala na priču, a interesovanje distributera za film je veliko.
“Poslednji film srpskog reditelja Gorana Paskaljevića vizuelno je upečatljiva priča smeštena u udaljeno selo na Himalajima, gde povratak sunarodnika koji je lutao 40 godina (Viktor Banerjee) budi mračna sećanja i uznemirava duhove. Poslednje delo srpskog reditelja Gorana Paskaljevića iskren je i sigurno vođen, nenametljiv i mudar, rad umetnika koji nema više šta da dokazuje već samo da podeli svoja osećanja sa drugima. Pisan u saradnji Paskaljevića i Viktora Banerjeea, koga beskrajno možete gledati, Zemlja bogova stvara geografsko i duhovno putovanje u prošlost, učeći nas kako da stvaramo bolju budućnost. Kroz Zemlju bogova Paskaljević iznova obogaćuje jednostavnost na uzvišen način – što je najviše čemu jedan filmski stvaralac može da teži”, napisao je o filmu u katalogu TIFFselektor festivala Dimitri Epides.
.jpg)
