Izvor: NoviMagazin.rs, 25.Apr.2016, 13:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Frank Gaudlic: Arno Fišer i ja živimo fotografiju
U galeriji “Artget” od 7. do 28. aprila održava se izložba fotografija Arnoa Fišera, jednog od najvećih evropskih dokumentarnih i “uličnih” fotografa. Kakva je Fišerova zaostavština, koliki je njegov uticaj i kako izgleda “živeti fotografiju” otkriva Frank Gaudlic, jedan od najboljih učenika Arno Fišera, u razgovoru sa Ivanom Jovanovićem
Izložba Arno Fišer, Fotografije, koju Kulturni centar Beograda organizuje uz pomoć Instituta za veze >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << s inostranstvom (IFA) i u saradnji sa Gete institutom u Beogradu, realizovana je u novembru 2009. u saradnji Arnoa Fišera sa kustosom Matijasom Fligeom, koji je u međuvremenu postao rektor Likovne akademije u Drezdenu. Sam Fišer bio je veoma strog pri izboru svojih radova koje će uvrstiti u zvaničan opus. Ova selekcija, koju čini 139 fotografija, nudi obuhvatan pregled Fišerovog životnog stvaralaštva. U njegovom je središtu grad Berlin, koji je posle rata bio podeljen na četiri sektora. Zatim slede radovi za istočnonemački kulturni i modni časopis Zibile: fascinantni portreti slavnih ličnosti, poput Marlene Ditrih, i fotografije koje prikazuju modu otkrivaju i druge slojeve Fišerovog opusa. Tu su i brojne slike s putovanja po zemlji i inostranstvu, posebno iz Njujorka, Indije, Afrike, kao i zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza i Istočnog bloka. Poseban segment izložbe čine lepi, melanholični polaroidi, organizovani u triptihe, iz serije Vrt, koje je godinama predano snimao u svom domu istražujući i medijum instant-fotografije i stalne metamorfoze sveta. Fišer je poznat i po svom bogatom obrazovnom radu koji je iznedrio tri generacije fotografa, a Frank Gaudlic je jedan od najboljih. On, baš kao i Fišer, “živi fotografiju” i mnogi njegovi radovi posvećeni su Rusiji, istočnoj Evropi i Latinskoj Americi. Zbog toga nema boljeg sagovornika na temu Arnoa Fišera od Gaudlica, a pošto se i on bavi dokumentarnom fotografijom ovaj razgovor je krenuo upravo od stila ove dvojice fotografa...
Arno Fišer je jedan od najznačajnijih evropskih dokumentarnih fotografa. Njegove fotografije imaju gotovo dramsku naraciju dešavanja u podeljenom Berlinu i istočnoj Evropi. Postavka izložbe u KCB takođe ima dramaturšku postavku: od fotografija iz srušenog Berlina, preko podeljenog grada, do polaroida koje je gospodin Fišer slikao tokom 30 godina i fotografija istočne Evrope iza “gvozdene zavese”. I vi sami ste dokumentarni fotograf, vaša izložba u beogradskom Etnografskom muzeju iz 2010/11. “Casa Mare” privukla je mnogo pažnje. Koliko dokumentarna fotografija ima ili mora imati narativnu funkciju?
Ne mora dokumentarna fotografija nužno imati narativ. Sve zavisi od same fotografije: ako je ona dobra i autentična pokazaće autentičnu stvarnost i, možda, nešto više od toga. Ako je ona izuzetna postaće simbol i prikazaće više od stvarnosti.
Koji je značaj izložbe fotografija Arnoa Fišera “Sloboda sopstvenog pogleda” u ovom istorijskom trenutku u Evropi? On se bavi podeljenom Evropom, a trenutna situacija u Evropi je veoma slična?
Fišer je bio veoma analitičan u socijalnom smislu i uvek je pokušavao da oslika kolorit vremena u kojem fotografija nastaje. Subjektivno razumevanje onoga što vidi kroz objektiv fotografskog aparata uvek mu je bilo u centru pažnju. Tako nastaje i, može se reći, njegov pravac kojim se bavio, a to je “ulična fotografija”. Naravno, sad je vreme drugačije i fotografska umetnost je postala šira i više se ne može posmatrati usko žanrovski ili po pravcima. Međutim, ono što je uvek bilo u centru pažnje Fišerovih fotografija jesu društvene okolnosti i on je to radio tako što je predstavljao pojedinca spram društva u kojem se taj pojedinac nalazi. Fišer je imao jak osećaj za socijalnu pravdu i uvek je želeo da ima neku vrstu makaza u svom aparatu: s jedne strane predstavljao je najbogatije slojeve društva, a sa druge najsiromašnije. Ono što ga nikad nije interesovalo jesu lica ekonomista, aktuelnih političara tog doba, poznatih ličnosti, što bi nekom drugom bilo interesantno. On je uvek želeo da pokaže običnog čoveka. A te njegove “makaze” su, u stvari, paralela sa savremenim trenutkom: podele koje je prikazivao i dan danas su prisutne.
Može li fotografija uopšte promeniti nešto u društvenom smislu ili ostaje samo kao istorijski dokument, faktografija da je neko ili nešto postojalo u jednom momentu u vremenu?
Ne verujem u mogućnost da fotografija može nešto promeniti. U prilog tome ide i ovo vreme hiperinflacije fotografije u kojem živimo. Ona dakako ostaje kao dokument, ali je mnogo interesantnija situacija u kojoj se fotografija primenjuje u trenutku nastanka, kao neka vrsta dokumenta stvarnosti. Tu fotografija ima moć promene jer mi, kao posmatrači, živimo i gledamo to vreme, ali je ono drugačije prikazano na fotografiji.
Njegov ste učenik, a za Fišera se kaže da je “živeo fotografiju”. I vi ste obilazili istočnu Evropu i Latinsku Ameriku. Kako vidite svoj rad u poređenju s njegovim konceptom rada?
Poređenje je svakako nemoguće jer je svaki život drugačiji (smeh), ali mogu da kažem “da” kao odgovor na ovo pitanje (smeh). Ja svoje projekte planiram dugoročno i nikada ne planiram cilj nekog projekta. Do njega dolazim u procesu prelaska puta koji donosi proizvode moga rada, a to su fotografije. Prešao sam put Aleksandra Fon Humbolta koji je išao 2.500 kilometara preko Anda 1802, ali to ne bi bio taj put da sam išao džipom jer nikad ne bih doživeo ono što je on doživeo prelazeći Ande. Uvek sam na svojim fotografijama jer dođem do predela ili mesta koje fotografišem, bilo da je to planina, močvara ili grad. Morate da budete na lokaciji, ne u ateljeu. Što se tiče paralela sa radom Arnoa Fišera, i ja se slično bavim fotografijom i to posebno u delu koji se tiče finansija, odnosno zarađivanja novca od fotografije. Fišer nikada nije mario za novac, a ne marim ni ja. Mnogo mi je bitnije samoostvarenje u fotografiji i svojim bogatstvom smatram sva mesta i ljude koje sam otkrio, upoznao i spoznao.
Za kraj, malo opšte i generičko pitanje za koje pretpostavljam da mi nećete dati opšti odgovor: na čemu sledeće radite?
Rado bih vam odgovorio na to pitanje kad bih znao (smeh). Proveo sam poslednje tri zime u Amazonu, gde sam radio na projektu, i posle tog projekta sam osetio veliku prazninu. Ne mogu sad odmah da se upustim u planiranje novih projekata. Deset godina sam bio u Rusiji, pa 10 godina u južnoj Americi, te pošto sam čovek dekada nisam u prilici da napravim projekat za novu dekadu (smeh).
