Izvor: NoviMagazin.rs, 05.Feb.2016, 14:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Džonatan Barnbruk: Nema dizajna bez morala
Dizajner ovogodišnjeg Oktobarskog salona Džonatan Barnbruk, u ekskluzivnom intervjuu sa Ivanom Jovanovićem, otkriva kako je postao jedan od najvećih vizuelnih umetnika današnjice, kako su dizajn i politika komplementarni u vreme kapitalizma i kako je bilo raditi sa nedavno preminulim Dejvidom Bouvijem
Svaki intervju, ukoliko je napravljen kako treba, morao bi da ima informativni uvod koji će čitaocu objasniti ko je ličnost s kojom se razgovara, kakav je njegov značaj i >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << kome se obraća. Džonatan Barnbruk jedan je od najvećih umetnika današnjice i verovatno najbolji sagovornik koga je u svojoj novinarskoj karijeri imao autor ovog razgovora. Zato je sve u razgovoru, malo dužem, ali esencijalnom za razumevanje savremene vizuelne umetnosti i sveta uopšte.
Dizajnirate ovogodišnji Oktobarski salon?
Radio sam mnogo projekata sa selektorom ovogodišnjeg Oktobarskog salona Dejvidom Eliotom. Radili smo izložbe i bijenala umetnosti u srednjoj i istočnoj Evropi, a i ovog puta je želeo da radim s njim. Mislim da me je zvao ne samo zato što dve glave rade bolje od jedne, već i zbog toga što imamo isti odnos prema vizuelnim umetnostima, šta podrazumeva važnost umetnosti za psihologiju jednog grada i kako jedno umetničko bijenale može načiniti grad boljim mestom za življenje. I ono što je možda i najvažnije: obojica mislimo da umetnost nije elitistička stvar. Umetnici govore o životu, smrti, načinu i mestu u kojem živimo. Oktobarski salon ima dugu i bogatu istoriju i nadam se da će naš rad doneti novu energiju i pristup koji će građani Beograda prepoznati i u njemu uživati.
Kako će izgledati vaš dizajn Salona? Hoće li biti, kako ste jednom definisali dizajn, “oružje društvenih promena”?
Teško je reći da dizajn menja bilo šta, tako da ovo ispada trik pitanje. (smeh)
I jeste trik pitanje!
(smeh) Znao sam! Šalu na stranu, moj dizajn će možda doneti jedan novi umetničko-ideološki pogled na Beograd i ne mislim konkretno na naš rad, već na sam Oktobarski salon kao instituciju. Ne mogu tačno da definišem šta će to biti, ali posetioci će doći na Salon, videti šta smo uradili i to će im, nadam se, promeniti život u pozitivnom smislu. Možda se neki ljudi više zainteresuju za umetnost. Možda naša postavka prekine politizaciju i intelektualizaciju Oktobarskog salona, što je još jedna korisna strana ovog angažmana. Nekad sama umetnost postoji, bez dodatne lokalne analize, kao deo većeg i šireg društvenog pokreta, a ne kao oružje za to, a ovogodišnji Salon može biti povratak Beograda na svetsku umetničku scenu. Nadam se da ovo nije zvučalo bezobrazno (smeh).
Naišao sam na podatak da ste radili sa Dejmienom Hirstom na njegovoj monografiji, kao i da ste dizajnirali njegov restoran “Apoteka/Pharmacy”. Kako pravite razliku između posla i vašeg društvenog i političkog angažmana? Čak i kompjuterski fontovi koje ste dizajnirali, a jedan se zove “doktrina”, imaju čvrste veze sa političkim simbolima?
I onda se pitate kako sam ja, s takvim jasnim političkim stavom, sarađivao s nekim ko je simbol kapitalističke umetnosti (smeh)?
Nisam baš to želeo da vas pitam, ali...?
To jeste kontradiktorno. Za početak, više ne sarađujem s njim. (smeh) Nadam se da ću biti iskren u svom odgovoru pošto sam veoma svestan ovoga i nikako ne ignorišem činjenice koje ste izneli u pitanju. Ono što pokušavam da vidim u svakom svom umetničkom projektu jeste lepota, bilo da radim na društveno-angažovanim projektima ili sa Hirstom. U radu sa ovim drugim bila je interesantna njegova umetnička opsednutost smrću. On je smatra medicinskim, tehničkim procesom, a ne duhovnim, i upravo ovakvim pristupom dolazi do prave duhovne suštine smrti. To me je privuklo njemu i rad s njim me apsolutno šokirao kad sam shvatio koliki novac i politički i društveni uticaj stoji iza svega toga. Mi smo počeli da radimo kad je veliki novac stao iza njega, a i iza drugih velikih britanskih umetnika koji su u tom smislu bili, verovatno, najgori. (smeh) Oni su započeli ceo savremeni proces unovčavanja umetnosti, a meni je rad sa Hirstom potpuno promenio odnos prema istoriji umetnosti i umetničkim pokretima koje sam voleo. Kad sam video koje galerije stoje iza njega i prave famu samo kako bi dobili neverovatne cene za njegova umetnička dela, shvatio sam da sudbina Dejmiena Hirsta podseća na sudbine dadaista i nadrealista. Svi oni bili su deca srednje klase, vrhunski umetnici, koji i nisu baš imali pojma kako da monetizuju svoj rad, ali onda su ih uzele galerije i umetnički agenti koji nisu baš razumeli šta je na slikama, ali su tačno znali na koji način mogu debelo da ih naplate. Radeći sa Hirstom, Bouvijem ili na nekim velikim umetničkim projektima, dobijete egoističnu ideju o svojoj važnosti, ali se sve na kraju svede na skromnost pošto mnogo i teško radite za ove ljude i za, u suštini, njihov uspeh. Uživao sam radeći i na restoranu Apoteka iako bi umetnost trebalo da predstavlja izazov, a ne mesto gde ćete dobro jesti. Sa druge strane, u umetnosti bi trebalo uživati tako da obrok može imati veze s tim. Ne stidim se da kažem kako volim Hirstove radove i kako volim njega kao ličnost i umetnika. Isto je i sa Bouvijem. A isto ću raditi i sa Oktobarskim salonom pošto se uvek trudim da gledam stvari iz svih uglova, bili oni dobri ili loši. Ne gledam na njega iz pozicije građana Srbije, već iz pozicije nekoga ko hoće da sprovede selektorsku ideju Dejvida Eliota, napravi dizajn koji će se dopasti srpskim umetničkim krugovima, ponuditi novi pogled na ovu instituciju, skrenuti pažnju međunarodnim umetničkim krugovima i zadovoljiti moj umetnički pogled. Mislim da sam u ovom odgovoru bio kontradiktoran samom sebi jedno 20 puta, ali pretpostavljam da ste shvatili šta sam hteo da kažem.
Učestvovali ste u pisanju dizajnerskog manifesta “FirstThingsFirst 2000”, gde pokušate da odvojite dizajnere od korporacija i borite se protiv opšte korporativizacije dizajna. Učestvovali ste i u “gerilskoj akciji” postavke vašeg umetničkog rada na veliki reklamni bilbord koji je bio u Las Vegasu za vreme konferencije Američke asocijacije dizajnera (AIG) na kojem je bila poruka “Dizajneri, držite se podalje od korporacija koje žele da lažete za njih”. Kako povezujete vaš rad s tim manifestom?
Taj manifest bio je početak mog političkog angažmana koga se kloni 99 odsto dizajnera. (smeh) Hteo sam da im poručim da oni kao lideri jednog grafičkog prikaza čiji bi sadržaj trebalo da predstavlja umetničku utopiju ne bi trebalo da trče i ponižavaju se u radu za različite brendove i korporacije. Ne znam da li je taj manifest nešto promenio. Pokrenuo je određena pitanja i mnogi dizajneri su ga videli, a mislim da ih je naterao i da shvate kako dizajn ima društvenu ulogu. To sam već rekao: ne mislim da je svaki moj rad “oružje za društvene promene”, ali se trudim da bude pozitivan ma u kom smislu, jer mislim da pozitivna umetnost, sama po sebi, dovodi do društvene reakcije, a time i do društvenog angažmana. Umetnici su tu da nas podsete da su mejnstrim mediji mahom deo liberalno-kapitalističkog, odnosno desničarskog pogleda na stvari i da biznis nije najbitnija stvar za jednog umetnika. Kad umrete niko neće gledati koliko ste novca imali na računu, već koja umetnička dela su ostala kao reakcija na finansijsku i političku krizu, ukidanje sloboda ili na socijalna i društvena uslovljavanja. I dalje verujem u kulturu i njene pozitivističke tekovine. Zato radim na umetničkim bijenalima, sada na Oktobarskom salonu, zato sam radio sa pokretom “Okupirajmo London” i zato ću uskoro raditi projekat sa reformisanom Laburističkom partijom Engleske na čijem je čelu Džeremi Korbin. Zbog svega ovoga nisam baš omiljen među klijentima. Znate, oni žele da im pokažete kako nešto može da se uradi, a da ne problematizujete zašto se to radi. “Zašto dizajnirate nova kola kad je vazduh toliko jebeno zagađen?” Ako dizajner postavi to pitanje odmah leti napolje. (smeh) “Ovako ćemo najbolje prodati ta nova, fenomenalna kola”, to je odgovor koji žele da čuju. A sve, a to vi iz bivše Jugoslavije još bolje znate, svaki dizajnerski ili umetnički detalj može biti politika. Zato sam i radio fontove koje ste spominjali. Ako radite vizuelni dizajn jezika direktno se bavite politikom jer je jezik postao sastavni deo politike. Zato moramo da se bavimo višeznačnošću i kompleksnošću jezika. A u ovo vreme kompjutera i tehnike najbolje je da se bavimo jezikom preko njegovog vizuelnog izražaja, a to su fontovi.
Pomenuli ste “gerilski bilbord”, e pa to je nešto slično ovim fontovima. Grafički dizajn je vizuelna kumulacija razgovora koje imate sa različitim ljudima, razmene stavova, utisaka. Tako je i sa posmatračima. Niko ne pogleda poster i kaže: “Uf, ovo mi je sad promenilo život”. Ljudi pamte grafičke poruke, razgovaraju sa drugima, upoređuju mišljenja. Mislim da sam tim bilbordom preneo jednu poruku i izdvojio se iz mase istih dizajnerskih rešenja i razgovora koji su se vodili na toj velikoj konferenciji. Mnogi važni korporativni dizajneri bili su iznervirani tim bilbordom. Zamerali su mi kako sam se usudio da problematizujem njihov rad jer bi bez tih korporacija njihove porodice i oni gladovali. Ja bih odgovarao: “Slušaj, nije baš da gladuješ. Doputovao si skupim letom u Las Vegas, u finom odelu. Budimo realni, nisi baš na prosjačkom štapu”. (smeh) Naravno, ako gladujete ne smete da odbijate posao. Ali, ako ste poznati dizajner morate da problematizujete pitanje morala i dizajna, morala i umetnosti. To je upravo uradio pokret “Okupiraj London”: oni su diskusiju preneli na drugo bojno polje. Bio sam u poslovnom delu grada koji su zauzeli i aktivistima su prilazili bankari u skupim odelima i razgovarali s njima, što nikad ne bi uradili na nekom drugom mestu, u nekoj drugoj situaciji, a svi znamo da je finansijski sistem pokvaren. Mislim da sada mnogi mladi ljudi žele alternativu kapitalizmu, biznisu i desničarskim pokretima. Protesti i pokreti kao “Okupirajmo London” zaslužni su za to. Tome nas, u krajnjoj liniji, uči i istorija: promene su se uvek dešavale posle revolucija i protesta.
Možda dizajneri ne žele da napuste svoju dozu komfora i postanu društveno aktivni?
Dizajneri su uvereni da dizajn mora da laže, a ne da govori istinu. Ja nisam siromašan i živim od svog rada. Na društveno angažovanim projektima ne zarađujem, najčešće gubim novac, ali poštenje i etičko-moralni deo umetnosti čini me ovim što jesam. Jednostavno.
Jedno pitanje koje vam svi postavljaju poslednjih mesec dana: Bouvi. Dizajnirali ste omote za njegova poslednja četiri albuma – “Heathen” (2002), “Reality” (2003), “The Next Day” (2013) i “Blackstar” koji je objavljen 8. januara, dva dana pre njegove smrti. Na prva ti omota ste se igrali sa Bouvijevim likom kao vizuelnim simbolom koji je većini ljudi poznat. Najveća intervencija bila je na albumu “The Next Day”, gde ste omot njegovog, među fanovima najomiljenijeg albuma “Heroes”, promenili tako što ste na lice postavili veliki beli kvadrat. Kako je bilo dizajnirati i kreativno menjati sliku možda i najveće pop ikone 20. veka?
Hvala vam što ste sve to primetili i ovako počinjete pitanje pošto je u većini intervjua koje sam davao ovim povodom prvo pitanje bilo: “Kako i kada ste se upoznali sa Bouvijem”. (smeh) Prvo, želeo sam da vizuelno predstavim muziku, to je ono što dizajner radi, ali ono što je bilo najbitnije je činjenica da je izlazak albuma događaj i to u širem kontekstu od puke prodaje muzike. Izlazak albuma je usko povezan sa imidžom pop zvezde i to je upravo bio dizajn omota za album The Next Day: to je bio prvi album posle 10 godina pauze, očekivanja su bila velika i želeo sam da se igram sa identitetom i Bouvijevom slikom. Odnosi na relaciji obožavaoci – pop zvezda su jednostrani, iako većina ljudi misli da su dvostrani, da muzičar želi da nešto poruči svojoj publici preko muzike. Ne, to što volimo i poštujemo neku muziku i zvezdu otklon je od nas samih i naše percepcije istog. Zato je beli kvadrat bio na sredini: prizor, slika koju očekujete da vidite nije na omotu već u vašem prethodnom iskustvu. Mnogi su mislili da je omot totalno sranje (smeh) Možda i jeste, pošto mi je bilo potrebno tačno pet minuta da ga uradim.
Omoti za prva dva albuma (Heathen i Reality, prim. aut) bili su mnogo više o Bouviju. Ne o njegovoj ideji šta bi to trebalo da predstavlja, već baš o njemu samom. Mi smo veoma brzo uspostavili odnos pun poverenja u kojem mi je dozvolio da uzmem njegov lik i odvedem ga negde drugde.
Ali, oči na tom omotu su oči Zigija Stardasta, a ne Dejvida Bouvija?
Na svakom omotu sam se trudio da napravim neku asocijaciju za njegove fanove, ali možda je glupo da se opet vraćamo na The Next Day kao reper dobrog omota. Kad smo radili Heathen - baš smo diskutovali kako svi obožavaju Zigija, a on je predstavljao samo 18 meseci njegove karijere koja je trajala više od 30 godina. Dejvid je bio iskren prema meni i rekao: “Ne mogu da pravim više muziku kao da sam Zigi”. Heathen je nastao nakon 11. septembra i terorističkog napada i sigurno nije mogao da pravi neku veselu muziku koja nije odgovor na sve što se tada dešavalo oko nas. Omot za Reality bio je skroz podređen imidžu pop zvezde i zato je, verovatno, bio najmanje uspešan od svih. (smeh) Vizuelni dizajn je rizik, baš kao i muzika, a ne možete uvek biti simbol nečega kao što je bio Bouvi 70-ih, te sam malo promašio vizuelni stil.
Black Starje potpuno nekonvencionalan jer nema Bouvijeve slike na njemu. Kad smo razgovarali o njemu Dejvid se osećao, ne direktno nego više podsvesno, otuđeno od svega što se dešava u svetu, a i oko albuma. Nisam znao da umire, znao sam da je bolestan i pretpostavljao sam da je to njegov poslednji album, iako nikad nismo razgovarali o tome. Moj dizajn pokušava da bude u emocionalnoj ravni sa stihovima pesama ne albuma, ali ne eksplicitno. Naravno, njegova smrt je potpuno promenila smisao tog dizajna. Ljudi ga vide skoro kao obelisk, kao nadgrobni spomenik, ali ideja je bila da se vizualizuje emotivni diskurs pesama sa albuma. Znao sam da je ceo album o smrti, proveli smo neko vreme u Njujorku razgovarajući o svim mogućim ideologijama, politikama i kako postoje fenomenalna umetnička dela, izložbe, događaji, ali da su svi mračni i depresivni. Složili smo se da ako neko u ovom istorijskom trenutku pravi dosadnu umetnost, nešto definitivno nije u redu s njim i zaključili smo da se svet dramatično menja. Da li u pozitivnom ili negativnom smislu, nismo uspeli da otkrijemo.
Radili ste i za Tuxedomoon i za Džona Foksa?
Jesam, i tu sam se trudio da poštujem ono što sam postavio kao osnov za takvu vrstu rada: vizuelno predstavljam muziku sa albuma i ideologiju muzičara koji ga izvode. To je sasvim konvencionalno zato me čudi zašto me nije zvalo više muzičara da radim s njima (smeh). Što se tiče Džona Foksa on mi je, uz Bouvija, Joy Division i Kraftwerk, upravo ono što sam želeo da dizajniram celog života. Imao sam ideju kako bi moj dizajn muziku koju sam obožavao učinio još boljom i kako bih bio ponosan kad u prodavnici vidim njihove albume. Živeo sam godinama sa muzikom Džona Foksa, to je 20-30 godina, i mislio sam da sam najveći poznavalac i stručnjak za istu. Zato mi je valjda i trebalo 20 godina da ponudim Foksu da mu dizajniram album. (smeh) Isto je i sa Tuxedomoom. Bouvi je zvao mene, mislim da nikada ne bih skupio hrabrost da mu se sam javim i ponudim se da dizajniram omot njegovog albuma. Nisam ni sanjao da ću ga upoznati. A zvao me je pošto sam radio dizajn za knjigu njegove žene Iman koja je bila supermodel. A kad pomislite na pojam supermodel, prvo vam padne na pamet glupost i izveštačenost, ali ona zna devet jezika, završila je rusku vojnu školu, bila je čak i oficir neko vreme. To je bilo interesantno iskustvo i kad smo razgovarali o knjizi ona je želela da je napravi potpuno političnom pošto je imala priliku da se njen glas čuje, tako da u njoj govori o plastičnoj hirurgiji, socijalnim temama, politici. Rad s njom bio je veoma lak, kao i sa Dejvidom, jer kad radite s njim prvo što želi je da skroz zaboravite na njega. On potpuno razume koliko je bitno da uspostavi veoma ličan odnos sa svima s kojima je u kreativnom procesu, tako da smo mnogo razgovarali preko Skajpa jer je on živeo u Njujorku, a ja u Londonu, dolazio sam kod njega i da budem iskren mnogo smo se zezali. Možda zvuči prepotentno da kažem “Zezao sam se s Bouvijem”, ali on očekuje iskrenost od vas, a ne da mu se uvlačite i klimate glavom. Rad sa Džonom Foksom skroz je bio drugačiji jer je on usamljenik i komunicira isključivo preko menadžera koga veoma dobro poznajem i cenim, ali kad uradite dizajn za njega treba mu mnogo vremena da to procesira i zahteva da sve odstoji kako bi mogao da razmisli.
Za kraj: šta spremate sa Korbinovim laburistima?
Ne smem još da kažem, ali to će biti vizuelizacija bitne političke ideje. Uostalom, to i jeste posao jednog dizajnera.
