Izvor: NoviMagazin.rs, 16.Feb.2017, 17:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Dražen Prelec: Mudrost mase
O tome kako i zašto je u Americi popularna ideja da su odgovori većine pre nego pojedinca bliži istini i upravo publikovanom algoritmu, za Novi magazin govori Dražen Prelec, profesor na MIT Sloan školi za menadžment, kao i na MIT odeljenju za ekonomiju i saznajne procese (Department of Economics and the Department of Brain and Cognitive Sciences) i koautorom ovog novog istraživanja koje je upravo objavljeno u prestižnom magazinu Nature
Razgovarala: Marija Šajkaš >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs <<
Poslednjih desetak godina u Americi je veoma popularna ideja prema kojoj, ukoliko postoji veliki broj ljudi koji odgovara na određeno pitanje, taj “kolektivni odgovor” će najčešće biti približniji istini nego da na isto pitanje odgovora pojedinac. Ovaj fenomen nazvan je “mudrost mase”. Verovatno najpoznatiji primer mudrosti mase u našem kontekstu jesteopcija “Pitajte publiku” u kvizu “Ko želi da postane milioner”, u kojoj ljudi iz publike najčešće daju tačan odgovor. U širem smislu, pristalice demokratije upravo u mudrosti mase vide njenu potvrdu.
Iz iskustva je poznatoda masa ljudi ipak nije uvek u pravu. Zato je tim naučnika sa američkog univerziteta MIT, u saradnji s kolegom sa Prinstona, uz pomoć “iznenađujuće popularnog” algoritma unapredio ovu tehniku s ciljem da dobijeni rezultati budu još precizniji. Odnosno, da masa pruži najtačniji odgovor.
Bez obzira na to koliko je “Mudrost mase” popularna u Americi, na Balkanu ona gotovo da nije poznata. Očemu je reč i da li je ova teorija potvrđena u praksi?
Osnovnu ideju pronalazimo u Kondorcetovoj teoremi (Condorcet’s jury teorema, prim. aut.),koja pruža prvi statistički argument za demokratsko glasanje. Pretpostavka je da su glasači “kompetentni”, u smislu da imaju više od 50 odsto šanse da izaberu ispravan odgovor, odnosno da glasaju za boljeg kandidata. Pojedinac može glasati pogrešno, ali će dovoljno velike grupe ljudi garantovano doći do ispravnog zaključka. U tom smislu, demokratija bi trebalo da bude savršena. Međutim, to je tačno samo u slučaju da su pojedinci koji glasaju kompetentni.
Galton je uradio svoj eksperiment na engleskom vasaru (Francis Galton - ‘Vox populi.' Nature, 1907). Koristeći statistiku, Galton je pokazao da grupa ljudi u proseku daje najtačnije odgovore i to je potkrepio podacima o procenjivanju težine vola.
U članku za magazin Nature kažete kako ova teorija, baš kao i demokratski metodi, imaju ograničenja. Na šta tačno mislite? Odnosi li se ovo i na demokratski proces odlučivanja u društvu?
Metod po kojem će masa ljudi dati ispravan odgovor neće raditi u slučajevima u kojima upitani nisu kompetentni da daju odgovor i kada je verovatnoća da će tačno odgovoriti manja od 50 odsto, tj. kada je pogrešan odgovor više verovatan. Ovo pravilo možemo preneti i na demokratsko glasanje. Demokratija funkcioniše samo ako je, u proseku, veća verovatnoća da su osobe koje glasaju u pravu.
Kako ste došli do ove teorije, odnosno, šta vas je nagnalo da posumnjate u “mudrost mase”?
Postoji mnogo primera iz običnog života u kojima se mi sami obraćamo profesionalcima, kao što je to slučaj s naukom, medicinom, umetnošću ili popravkom kola, tako da ideja prema kojoj je mišljenje velikog broja ljudi koji nemaju datu ekspertizu i dalje najispravnije, očigledno ne može biti univerzalno tačna.
Do algoritma sam došao indirektnim putem. Sve je počelo radom koji sam objavio 2004, čija je tema bila “Bajesov serum istine”. Tema rada je bila iskrenost u odgovaranju na pitanja. Naknadno se ispostavilo da neke od ideja izloženih u radu, poput značajapronalaženja “iznenađujuće popularnog odgovora”, mogu pomoći u rešavanju drugog problema,odnosno pronalasku istine. Moglo bi se čak reći i da je rad iz 2004. bio o istinitosti dok je tema ovog novog rada – istina.
Vaša teorija posebno je aktuelna kada je primenimo na nedavno održane predsedničke izbore u Americi. Gotovo sva profesionalna predviđanja davala su veliku ili umerenu prednost Hilari Klinton.
Neočekivani rezultati izbora u Americi mogli bi zaista biti interpretirani u duhu rada koji sam upravo objavio. Svi su mislili da će Hilari pobediti iako su istraživanja javnog mnjenja ukazivala na prilično izjednačene šanse. Sa druge strane, moju teoriju nije moguće samo preslikati na istraživanje javnog mnjenja. Inače, to je upravo nešto čime se trenutno bavim. Pre izbora smo prikupili podatke i trenutno radimo na njihovom analiziranju.
U laboratoriji se bavite proučavanjem motivacije kod ljudi. Šta je “nekonsekventna motivacija bez...”, kojom ste se svojevremeno bavili, i šta nam ona govori o ljudskoj prirodi?
Motivacija bez .... odnosi se na činjenicu da ljudi ponekad čine neke stvari iako je očigledno da njihova pojedinačna akcija ništa neće promeniti. Za to je dobar primer glasanje. Svi znaju da će rezultati izbora biti isti, bez obzira na to da li pojedinačna osoba glasa ili ne. Veliki izbori ne dobijaju se ili gube jednim glasom razlike. Ipak, ljudi osećaju da kad glasaju to čini razliku. Osećaju da su delom“zajedničkog napora” i razmišljaju da, ako su oni glasali, verovatno će i drugi ljudi izaći na glasanje. S racionalne tačke gledišta, ovo bi moglo da se podvede pod magijsko mišljenje. Tako da imamo situaciju u kojoj iracionalnost pomaže da se održe saradnja i zajedničko delovanje, bez kojih bi se društva raspala.
Završili ste matematiku, a doktorirali psihologiju. Kako je došlo do ovog, možda pomalo neobičnog, spoja? Na koji nam način matematika pomaže da bolje razumemo ljudsku prirodu?
Matematika pomaže na negativan način, tako što objašnjava intuiciju ljudske prirode i, generalno posmatrano, pokazuje da ona ne daje tačne rezultate ili da je, u najboljem slučaju, nekompletna. Kada proučavate matematički model ljudskog ponašanja prvi utisak je najčešće da je ono racionalno, ali kasnije shvatite da nije. I da ljudi nisu samo mašine, kako to pretpostavi matematički model.
Poreklom ste iz naših krajeva. Kako vam se odnosi u regionu čine kroz prizmu neuroekonomije? Da li ljudi sa ovih prostora na neki poseban način donose odluke?
To bih ostavio čitaocima da odgovore, mada je moj utisak da razlike nema. Demokratija dobro funkcioniše ukoliko ljudi žele da izraze nezadovoljstvo stanjem u društvu, ali kada je stanje zadovoljavajuće, kao što je to bio slušaj sa Jugoslavijom 80-ihili danas u Americi, demokratija nije najbolji način da nam ukaže na to kako se razvijati dalje. Po mom mišljenju, nacionalizam predstavlja luksuz onih ljudi čija je egzistencija osigurana, a ne izbor očajnika. Ali, ovo su sve pretpostavke.
