Izvor: NoviMagazin.rs, 04.Okt.2015, 18:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Dragana Jovanović: Da najteži pacijenti dostojanstveno provedu poslednje dane
Rukovodilac Komisije za palijativno zbrinjavanje Ministarstva zdravlja Republike Srbije i predsednik Respiratornog udruženja Srbije, prof. dr Dragana Jovanović jedan je od pionira u organizovanju timova za palijativno zbrinjavanje, odnosno pomoć pacijentima obolelim od teških i neizlečivih bolesti.
Već duže radi na formiranju multidisciplinarnih timova za palijativno zbrinjavanje u kojima su psiholozi i odgovarajuće edukovani socijalni radnici nezamenljivi članovi s ciljem >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << neophodne psihosocijalne podrške obolelima od progresivnih teških bolesti i njihovim porodicama.
U tu svrhu je prošle nedelje u Klinici za pulmologiju Kliničkog centra Srbije održan stručni sastanak “Palijativno zbrinjavanje u teoriji i praksi – bazični kurs”.Osnovna poruka ovog skupa glasila je: “Društvo je onoliko jako koliko se odnosi prema najslabijima!”.
Šta je palijativno zbrinjavanje?
Palijativno zbrinjavanje se obično vezuje, nažalost, za krajnje faze, pre svega onkoloških bolesti. Ono, međutim, podrazumeva jedan holistički pristup, podršku pacijentu i porodici od početka bolesti. Još stari Grci su rekli “Duša pati jer telo boluje”, pa tako i danas mi treba da lečimo pacijenta. Palijativno zbrinjavanje vezano je za bolesti koje mi možemo da usporimo, najčešće ne možemo da ih izlečimo, koje vode invaliditetu ljudi i najčešće smrtnom ishodu. Masa tih bolesti su zaista maligne, njih se mi najviše plašimo, ali tu su i one druge poput demencije, multiple skleroze, mišićne distrofije, hronične opstruktivne bolesti pluća, koje predstavljaju veliki problem iako nisu prepoznate tako da zahtevaju palijativno zbrinjavanje. Ovaj način zbrinjavanja važan je zato što može da poboljša kvalitet života ako, u krajnjoj liniji, ne može da produži život. Ono što se dokazalo poslednjim ispitivanjima je da palijativno zbrinjavanje i kod najtežih slučajeva karcinoma pluća čak i produžava život i to ne primenom većeg broja terapija, već naprotiv.
Zalažete se i za obavezno uključivanje psihologa u proces palijativnog zbrinjavanja.
Najvažnije je da palijativno zbrinjavanje radi ceo tim. Pored porodice i pacijenta, to su lekari, medicinske sestre, socijalni radnik, psiholog, duhovnik, fizioterapeut i mnogi drugi po potrebi. Svaki tim ima svog lidera. Taj lider se menja. Kada je potrebna medicinska intervencija onda je lekar taj koji vodi tim, ali kada je potrebna psihosocijalna podrška onda je to svakako psiholog ili socijalni radnik. U tom holističkom pristupu podrazumeva se da iz pacijenta izvučemo maksimum pozitivne snage da dostojanstveno odboluje svoju bolest, pa i da dostojanstveno umre. I to je jedan od zadataka palijativnog zbrinjavanja. Da afirmiše smrt kao normalan završetak života.
Palijativno zbrinjavanje je i u Srbiji prepoznato kao neophodno.
Strategija za palijativno zbrinjavanje, u kojoj su i psiholozi prepoznati kao članovi timova za ovu oblast, objavljena je 2009. godine. Pre toga samo nekoliko nas bavilo se ovom oblašću. Tek sada, šest godina kasnije, formirana je sekcija za palijativno zbrinjavanje pri Društvu psihologa Srbije “Dragan Vukotić”. Ova sekcija najavila je saradnju sa Komisijom za palijativno zbrinjavanjeMinistarstva zdravlja, kao i sa sličnim sekcijama u regionu i Evropi.
Postoji projekat Ministarstva zdravlja “Razvoj palijativnog zbrinjavanja u Srbiji” koji je finansirala EU. Šta je urađeno, a šta još treba uraditi?
Iako se sa ulaganjima u palijativnu negu počelo 2011. godine, Ministarstvo zdravlja se sada suočava sa činjenicom da još nema sistemskih rezultata. U okviru Projekta Ministarstva zdravlja “Razvoj palijativnog zbrinjavanja u Srbiji”, koji je finansirala EU, uloženo je gotovo tri miliona evra, dodata su značajna budžetska sredstva, a nešto su dale i neke lokalne samouprave za renoviranje prostorija za palijativno zbrinjavanje.
Inače, u okviru tog projekta dato je još 54 vozila za ustanove primarne zdravstvene zaštite i sprovedeni su programi edukacije iz palijativnog zbrinjavanja u vidu kurseva koje su pohađala 1.694 zaposlena u ustanovama zdravstvene zaštite i gerontološkim centrima. Za taj novac dobijeno je 171 mesto od predviđenih 300 u 16 opštih bolnica, ali je to nedovoljno. Najteži pacijenti u mnogim mestima i dalje nemaju gde da dobiju potrebnu negu, zbrinjavanje simptoma i da dostojanstveno provedu poslednje dane.
Ovaj ogroman problem palijativnog zbrinjavanja dostupnog onima kojima je to neophodno tokom teških bolesti koje napreduju, mora da se rešava sistemski, paralelno sa povećanjem prostornih kapaciteta. Još važnija je sistematska kontinuirana edukacija i obuka brojnih kadrova koji već u sklopu svog posla neminovno rade i palijativno zbrinjavanje, poput službi kućnog lečenja i nege domova zdravlja i po bolnicama koje primaju i leče najteže bolesnike ne samo tokom specifične onkološke terapije, već i nakon toga, u daljem pogoršanju bolesti.
Pogledajte intervju:
.jpg)
