Izvor: NoviMagazin.rs, 07.Apr.2017, 17:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Đorđe Makarević: Zvali su me Petar Pan
Đorđe Makarević je Umetnik. Baš sa velikim U; prvak baleta, koreograf, glumac, scenarista, režiser. Toliko toga radi i već je uradio, da ne stiže ni da ostari, mada je bliže istini da ne stari jer dugo već druguje sa decom i radi za decu, mada je najpreciznije reći da je on svestrani umetnik sa ozbiljnim društvenim angažmanom.
Zbog svega u utorak dobio nagradu Zlatni beočug Kulturo prosvetne zajednice Beograd. U mnoštvu predstava izdvajaju se “Čarobno putovanje”, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << horor-balet “Oni” i aktuelna “Tesla i bitka na magnetnom polju”, za koju se uvek traži karta više kad jednom mesečno gostuje na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu. Šta je toliko drugačije u njegovom viđenju slavnog naučnika, prvo je pitanje? “Sve je krenulo iz Dečjeg kulturnog centra, prva ideja je bila predstavnica, ali ja sam odmah rekao da veliki čovek ne trpi mali format i došli smo do pravog mjuzikla. Narodno pozorište nas je uvrstilo u repertoar, kao matine. I prvi put za 130 godina postojanja narodnog pozorišta, mjuzikl je na repertoaru”, kaže Đorđe Makarević za Novi magazin: “Kažu da je to mjuzikl za decu, ali postavio sam ga za sve, od 7 do 77, što nije bilo teško uz sjajan tekst Nebojše Romčevića i muziku Leontine Vukomanović.”
*Koga je više u publici, dece, roditelja, baka i deka?
Svi su tu i uvek imamo stajaće ovacije posle predstave
*Pre nekoliko godina napravili ste pravi podvig, kako se beleži, prvi u svetu; “Čarobno putovanje”, mjuzikl u kojem glavne role igraju deca sa autizmom. Kako ste uopšte došli na tu ideju i kako ste se usudili na takav korak?
Slučajno se to dogodilo, 2000. u mojoj matičnoj kući Pozorištu na Terazijama ta deca su tada imala mali koncert, pevali su i zainteresovalo me je kako to izvode. Do tada nisam imao kontakt bilo sa kim ko ima autizam, što može i biti prednost jer sam bio lišen predrasuda. Seo sam u publiku, video sam vizuelno decu kao i svaku drugu, otpevali su nekoliko pesama, a ja sam i dalje iščekivao tu posebnu decu. Onda je usledio aplauz i shvatio sam da su to oni, a prvi znak razlikovanja bio je opušteni poklon, kako ko poželi; otišao sam da im čestitam i shvatio da su drugačiji. Posle nekoliko dana obavestili su me da Udruženje roditelja dece sa autizmom želi da neko napravi predstavu s njima i Pozorište je mene izabralo.
*Koliko su trajale probe i u čemu je razlika?
Probe su trajale pune tri godine. Natalija Lazić, majka devojčice Jovane koja igra u “Čarobnom putovanju” i producentkinja predstave, htela je malu predstavu jer lekari kažu da deca sa autizmom pažnju mogu da održe samo 15 minuta. Ali, predstava ne može tako kratko da traje, rekao sam mora sat i još tih 15 minuta. Nisam ni shvatio da me čeka tri godine divnog i krvavog rada. Svi su mi prijatelji govorili da nisam normalan, prijatelji su se plašili da se ne izgubim u tom, kako su mislili, nemogućem poslu. Lekari s kojima sam se konsultovao takođe su mislili da je to nemoguće, svi su me zvali – Petar Pan. Ipak, uzeli smo tekst “Putovanje oko sveta za 80 dana” Žila Verna, nimalo slučajno jer je on spajao sve ljude i želeo da budu jednaki.
*Scenarista?
Ja sam prilagodio tekst, sve se dešavalo u Srbiji 1900. i neke, kada jedan advokat za opkladu od 50 hiljada dukata obiđe svet i stigne u Srbiju za 79 dana. Za mene je i danas fascinantno kako su se ta deca posle tog dugog rada na sceni ponašala kao sva druga deca.
*Koliko je igra ili muzika bila važna u njihovom otvaranju?
Sve zajedno, zato što su se oni i zaista igrali. Mislim da su osetili i potpunu posvećenost njima, zato smo i uspeli, mada je pomak dolazio polako jer su svi pod različitim sindromima; jedna je devojčica bila potpuno povučena, jedan dečko se nije zaustavljao ni za tren. Interesantno je i da su mi roditelji, koji su u početku bili na probama, više odmagali nego pomagali, naravno zbog brige i dobre namere. Posle su nas ostavili da radimo.
*Kako se ponašao ostatak ansambla?
To su profesionalni igrači Pozorišta na Terazijama i KUD “Ivo Lola Ribar”, hor i prva postava folklora. Profesionalci su bili iza zavesa, deca su vodila predstavu. Nisam hteo da dete, kao u nekim predstavama, bude nepomično, “igra” drvo, hteo sam da baš deca budu glavni glumci. Ostali su se uključili u pripreme kad smo mi bili spremni. Posle premijere novinari su shvatili da sam jedini u svetu kome je to pošlo za rukom, Unesko i Unicef su poslali pismo zahvalnosti, dva puta smo igrali u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, dobili nagradu Beograda.
*Usledio je film posvećen Danu autizma, koji se obeležava 2. aprila, no predstava se ne igra.
Tako je, mi nemamo matičnu kuću, nažalost, igramo po pozivu mada je teško seliti predstavu. Da Brodvej ima tako nešto osvojio bi svet. I važno je da kažem da su deca sa svakom novim izvođenjem sve više napredovala.
*Jeste li pratili rad radionice/integracije i rad Anite Mančić sa decom sa Daunovim sindromom?
Ne, čuo sam i voleo bih to da vidim.
*Vi ste počeli kao glumac, ali ste tokom studija prešli na režiju, a igra je prva ljubav. Kako to?
Lepeza različitih stvari, sve me interesuje, a mjuzikl mi to omogućava. Počeo sam da studiram glumu kod Mirjane Karanović, koja je primetila da sve posmatram iz rediteljskog ugla. I prijemni na FDU sam položio iz prvog pokušaja, kao prvi.
*Radili ste i prvi horor-balet kod nas.
Da, po pozivu Konstantina Kostjukova u Narodnom pozorištu sam postavio balet zasnovan na istinitoj priči o ruskoj porodici, majci i sinu, koja je mučila, silovala i u kadi kasapila 15 devojaka i ostatke bacala u kanalizaciju. Imao sam samo mesec i deset dana da napravim balet, ni muziku, ništa, ali priča me je povukla. Muziku sam skidao sa fri-sajtova noću. Prošlo je fantastično, bili smo na 13. Festivalu igre sa svetskim produkcijama na međunarodni Dan pozorišta.
*Bilo je interesovanja iz inostranstva?
Da, iz Meksika, ali to još nije realizovano iako je bilo ugovoreno više predstava. U međuvremenu sam polomio ruku, a glavni igrač nogu, pa je to odloženo.
Pogledajte intervju --- >>>
