Izvor: NoviMagazin.rs, 12.Jan.2020, 13:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju David Grosman: Nema opravdanja da se ćuti
O svom romanu posvećenom Evi Panić Nahir, paralelama između Aušvica i Golog otoka, iskustvima sa pisanjem za decu, govori jedan od najboljih i najpoznatijih svetskih pisaca danas
David Grosman, jedan od danas najboljih i najpoznatijih svetskih pisaca, čiji se prevodi knjiga na druge jezike teško mogu izbrojati, objavio je nedavno novi roman koji se ekspresnom brzinom, zahvaljujući beogradskoj izdavačkoj kući Arhipelag, već pojavio na srpskom jeziku. Roman nosi naziv Život >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << se sa mnom mnogo poigrao, a sa hebrejskog ga je na srpski jezik prevela Dušica Čvorić Stojanović.
Arhipelag je ekskluzivni izdavač Grosmanovih knjiga i dobio je dozvolu da prvi u svetu objavi ovo delo. Dosad smo kroz romane, između ostalih – Vidi pod ljubav, Njeno telo zna, Lavlji med, Do kraja zemlje, Konj ulazi u bar – Grosmana (Jerusalim, 1954) čitali kao pisca, kako kaže izdavač, lucidnih i provokativnih angažovanih tekstova i političke publicistike, najčešće posvećenih bliskoistočnim temama. U romanu Život se sa mnom mnogo poigrao Grosman, međutim, piše o nečemu sasvim drugom, što je u bivšoj Jugoslaviji bilo dugo vremena tabu-tema, pa je i sada, u novim državama na ex-Yu prostoru i u Srbiji, nešto o čemu se nerado govori.
Čitalac će već pogoditi – autor u ovom delu piše o Golom otoku. Inspiraciju je dobio iz dugogodišnjeg prijateljevanja sa Evom Panić Nahir (1918), Jevrejkom iz Čakovca, koja se udala za srpskog oficira Radeta Panića i preselila u Zemun. Tokom Drugog svetskog rata oboje su prišli partizanima, i kao članovi beogradskog ilegalnog pokreta spasli su više od hiljadu ilegalaca. Kad je po završetku rata došlo do spora između Staljina i Tita (Informbiro), Rade Panić je više puta bio hapšen; iz zatvora 1951. nikad se nije vratio. Eva Panić je, budući da ga se nije javno odrekla, poslata u ženski logor na ostrvu Sveti Grgur (u blizini Golog otoka), sa kojeg se vratila 29. novembra 1953. Za njenu sudbinu Jugoslavija je čula kad je javno, zajedno sa još jednom zatočenicom Ženi Lebl, pred kraj 1980-ih godina prvi put otvoreno govorila u dokumentarnom filmu Goli život, koji je u četiri dela kroz razgovore sa Evom i Ženi snimio Danilo Kiš (režija Aleksandar Mandić).
Eva Panić je u Jugoslaviji ostala još nekoliko godina, da bi se preselila u Izrael i nastanila u kibucu Šar Haamakim. Tu je srela i svog drugog supruga Mošu Nahira. Umrla je u 96. godini, a za Grosmana je postala, kako je zapisao, simbol gotovo nadljudske hrabrosti, simbol čovekove moći da sačuva ljudskost i u najtežim situacijama. Njena sudbina ispričana je na grosmanovski način kroz fiktivni lik Vere u romanu Život se sa mnom mnogo poigrao. O tome, kao i o svom proznom radu Grosman i govori u intervjuu za Novi magazin, koji je krajem 2019. vođen telefonom, a ostvaren zahvaljujući Gojku Božoviću, glavnom uredniku Arhipelaga.
Inače, povodom objavljivanja ovog romana na srpskom jeziku Grosman će, kako je kazao, najverovatnije doputovati u Beograd kao gost svog izdavača sredinom marta ove godine. O Evi Panić Nahir, kaže, želeo je da piše još od trenutka kad ju je upoznao.
Eva me je pozvala jednog dana, mislim da je to bilo pre 24 godine. Htela je da popričamo o nečemu političkom u jednom članku koji sam napisao za ovdašnje novine i u razgovoru je već počela da mi daje neke nagoveštaje i tragove koji su bili vezani za njen život u Jugoslaviji, u Hrvatskoj, odakle je rodom. Od tada smo imali običaj da često razgovaramo o različitim temama, a već od samog početka postali smo vrlo dobri prijatelji; i znao sam odmah da bih mogao da napišem priču o njoj i da bi i ona to želela. To mi je i rekla. Znate, svako ljudsko biće je jedinstveno, ali Eva je bila tako neobična, tako jedinstvena na jedinstven način! Na njenu želju da pišem o njoj ipak sam rekao da moram da sačekam dok me priča zaista ne prisili da je zapišem jer imam mnogo ideja i nikada ne odlučujem na osnovu onoga što mi se nameće spolja. Moram to prvo da propustim kroz sebe i onda da pišem.
Šta vam je Eva odgovorila? I šta je univerzalno što ste pronašli u toj priči?
Eva je rekla dobro, naravno. Čekaću koliko god je potrebno. Kazao sam joj i to da ja ne pišem dokumentarnu prozu, da ne želim da pišem to i to već da ću priču njoj da zamislim, da izmaštam. I s tim se složila. Bila je vrlo velikodušna žena. I tako sam, posle nekog vremena, jednog dana došao u kibuc Šar Haamakim, na severu Izraela, i sedeo sam s njom dan i noć i samo zapisivao njenu priču. Eva je govorila – ja sam zapisivao. Trebalo mi je, svejedno, prilično godina da sednem i počnem da pišem o tome. Ona tada više nije bila živa, umrla je četiri godine ranije. I znate šta? Bila je tako neobično ljudsko biće, kombinacija političke žilavosti i gotovo fanatizma, s jedne, a sa druge starne nežnosti i mekote, brige za druge. Sve ju je to činilo predivnim čovekom i iznedrilo priču koju sam morao da napišem. I zaista mi je mnogo žao što je nema sada, kad je knjiga objavljena.
Ono što je univerzalno u toj priči jeste ljubav, priča o idealima koji su tako važni čoveku. O idealu komunizma, robovanju toj ideji kojoj je sve podređeno. I mene je iznenadila time. Osim toga, važno je bilo tu priču ispričati izvan klišea, bez ponavljanja onoga što je već rečeno i s novom svežinom. A sve to omogućava vam sagledavanje prošlosti na drugi način. Mi nismo ukleti da bismo bili zarobljenici u sopstvenu prošlost. Naprotiv, obdareni smo da razumemo, da shvatimo kontekst onoga što se događalo. I da vremenom proveravamo da li su nam i dalje potrebne te priče kao vodiči kroz našu trenutnu situaciju, ali i oslobađanje od zvaničnog narativa.
Foto: Stanislav Milojković
Da li ste posle Evine priče posetili Goli otok?
Jesam. Tri puta sam pokušao da odem na Goli otok. Prvi put je bila velika oluja i nisam mogao da se prebacim na ostrvo, nijedan od ribara nije hteo tamo da me odveze, niko nije bio toliko lud! Ljudi su me pitali zašto sam došao u septembru? “U maju treba da dođete!”, rekli su mi, i sve će biti u redu. I tako sam došao u maju, tada nema bure. Dan ranije, pred odlazak na ostrvo, sve je bilo dobro, a onda je počela strašna oluja i ponovo nisam mogao da se otisnem na more. Onda su ipak jedan moj prijatelj i neki ljudi pomogli, pa smo se odvezli. I proveli smo tamo dva sata i više, toliko je padala kiša, nepodnošljivo je bilo da se tamo ostane; opisao sam tu oluju u knjizi. Onda sam treći put došao prošlog jula, bio sam u Hrvatskoj na seminaru za prevodioce ovog romana i želeo sam da ponovo odem na to ostrvo. I tamo sam proveo skoro ceo dan. To je teško, okrutno, ružno mesto; utopljeno u nasilje, svaka zgrada, sva okolina... Samo njegovo ime Goli otok sve govori o vremenu kad je Eva Panić tamo bila: nema nikakve vegetacije, golo je sve, zbog vetra koji briše i vreline koja prži. Sad su vlasti posadile nešto drveća, stanje je sada takvo da je s jedne strane ostrvo zeleno, a sa druge potpuno golo.
Dok sam bio tamo razmišljao sam o dijaboličnom konceptu tog logora, o tome kako je moguće da se ljudi prema drugim ljudima ophode tako brutalno, zamišljao dragu voljenu Evu koja je tamo bila, koja je gurala kamen uzbrdo, uz golu liticu... Tamo su svi bili neprijatelji jedno drugome, pa čak ako biste nekome pomogli ili učinili neku uslugu kao prijatelju, taj bi vas mogao prijaviti za dobro delo i vi biste bili kažnjeni zbog svog dobrog srca. Sve vreme dok sam bio tamo mislio sam: da sam ja bio Eva, kako bih uspeo da preživim. I nisam siguran da bih preživeo...
Potom me je mučilo veliko pitanje vezano za Goli otok: kako i zašto ljudi u bivšoj Jugoslaviji, danas u Srbiji, teško o tome govore. Zašto se stide što su tamo bili zatvorenici? I kako arhivi o Golom otoku i jednom broju ljudi dosad nisu otvoreni? Jer mi govorimo o 70 godina, koliko je prošlo od Golog otoka. Mnoga se pitanja nameću.
To je pitanje koje i mene muči. Poznavala sam ljude koji su bili na Golom otoku. Oni nikad o tome nisu hteli da pričaju?
Kako vi, Anđelka, to objašnjavate? Kažite mi.
Nisam sigurna, ali možda se boje svega onoga što su preživeli. Zloslutnih koraka, zlih ljudi... To je toliko težak teret koji nose na svojim plećima, ponekad mislim da je to slično Holokaustu. Zbog čega oni koji su preživeli Holokaust ćute? Malo govore o svemu kroz šta su prošli. A mislim da mlade generacije treba da znaju o svemu što se dešavalo.
Sada razmišljam o Danilu Kišu. O tome smo upravo malopre govorili – koliko je važno ispričati priču. A ovo je priča koja jedva da je ispričana. Rekao bih da ju je potrebno otvoriti kako bi se samo društvo pročistilo, suočilo s tim, kako više ne bismo bili deo toga. I njeni zatočenici.
Da, to i ja mislim: kad govore o tome šta su preživeli, ljudi mogu da se oslobode svojih trauma – Golog otoka i Holokausta. A mislim i da su dužni da govore kako bi se sprečilo ponavljanje užasa istorije?
Jeste, naravno. I znate, u prvim godinama ljudi koji su preživeli Holokaust o tome nisu pričali. Prvo što mislim jeste da su bili u šoku, a onda ih je bilo sramota što su bili tako poniženi, spušteni na tako nizak, neljudski nivo, na krv i meso, nisu imali svoje ime već broj koji im je bio istetoviran na ruci. A onda su osećali i krivicu jer su pomilovani, dok su cele njihove porodice, prijatelji iz škole, iz ulice, ubijeni... Postoji još nešto. Znate, oni su došli u Izrael, znali su da je to zemlja koja treba da se izgradi, da je pred njom budućnost i nisu hteli da se osvrću na prošlost jer je njihova prošlost bila kao sivi oblak nad svetlom budućnošću koja je pred tom zemljom. Pred novim Izraelom. Ali posle izvesnog vremena, posebno posle suđenja Ajhmanu 1961, odjednom su sva zverstva eksplodirala u njihov svakodnevni život... Sećam se, bio sam dete, svake smo večeri slušali izveštaje sa suđenja Ajhmanu i čuli smo užasne stvari koje nismo mogli ni da zamislimo. Ali posle prvog šoka ljudi su bili u stanju da ponovo dišu, da se dodirnu, da se teše, da govore kroz šta su prošli.
A tu je još jedan aspekt. Ljudi koji su preživeli Aušvic, koji su se vratili u Jugoslaviju, a onda bili zatvoreni na Golom otoku, govorili su da je Aušvic bio lakši od Golog otoka. Jer u Aušvicu se znalo ko je žrtva, a ko je mučitelj. Ko je žrtva, a ko je predator, ubica. A na Golom otoku, kao što sam malopre rekao, svako je mogao biti ubica. Svi su bili nepredvidljivi i ni na koga se nije moglo osloniti. U takvoj klimi, toliko moralno haotičnoj, morali ste biti tako jaki, tako snažni i pošteni sa samim sobom; a vrlo, vrlo malo je ljudi bilo takvo, kao što je Eva, koja je očuvala svoj identitet, svoje dostojanstvo i ponos. I osećam se veoma privilegovanim što sam je poznavao, kao i celu njenu porodicu.
Bila je zaista hrabra žena. I vi ste hrabri, ne prestajete s pokušajima da pomirite Izrael i arapski svet. Vidite li neki napredak u tome?
Sve je gore. Situacija izgleda kao da smo u anesteziji. Znate, i Izraelci i Palestinci kao da su postali potpuno anestezirani, oni ne veruju da će za nas postojati druga budućnost. U takvoj anestetičkoj situaciji oni olakšavaju posao fanaticima i nacionalističkim i fanatičkim grupama na obe strane da preuzmu, kidnapuju našu budućnost, budućnost naše dece i naših unuka, ubacuju nas u nove krugove mržnje, stvarajući animozitet zasnovan na stereotipima i predrasudama. Evo, ilustrovaću vam: pre nekoliko meseci govorio sam mladima, šesnaestogodišnjacima, sedamnaestogodišnjacima o okupaciji. Onda je jedan dečak podigao ruku i upitao koja okupacija, kakva okupacija??? Shvatate, on je rođen u toj realnosti, on je treća generacija otkad je Izrael okupirao Palestinu. Dakle, za njega je situacija takva kakva je, uzeta zdravo za gotovo, i to je nešto njemu nepojmljivo. On je tu rođen, otac mu je tu rođen, možda mu je i deda tu rođen, i njemu je to izvan svake logike. A istina je da smo okupirali drugi narod sada već pedeset dve godine!
I to umnogome pogađa naše društvo, našu demokratiju, način na koji vidimo budućnost, način na koji verujemo da li ćemo je imati ili ne. To je vrlo zastrašujuća situacija. I nema opravdanja da se ćuti. Kad god govorim, pokušavam da podsetim ljude da postoji drugi način. Ne govorim o ljubavnoj priči između nas i Palestinaca, da se mi i Palestinci držimo za ruke i idemo ka zalasku sunca. Ne, ja govorim o kompromisu na obe strane, koje stalno jedna drugu varaju. Ali ako bi kompromis postojao, on bi možda mogao da nas u nekoj deceniji ispred nas oslobodi anestezije. Ukoliko do početka kompromisa ne dođe, onda smo svi prokleti – da ubijamo, da budemo ubijani, da se mača laćamo i da od mača ginemo. A to je traćenje života. Više od svega drugog. Ne prestajem da mislim na sve generacije koje su izgubile svoje živote, na sve one izginule mlade ljude, na svu tu energiju i kreativnost. Sve je to isparilo.
To je tužno, ta istorija mržnje. Rekla bih da ste ipak odvažni u svojoj istrajnosti?
Ne, kad god govorim to nije odvažnost, to je samo podsećanje ljudi da nismo ukleti da ovako živimo. To nije lako, u svemu ima mnogo prepreka, pa ipak, to je bolje nego trenutna situacija. Razmišljam o izraelskoj naciji, zaista smo stvorili toliko toga, stvorili smo mesto koje bi skoro moglo biti raj. A ipak, u onome što je najvažnije u našim životima, a to je mir, uređenje odnosa između nas i naših suseda, mi smo potpuno paralisani, i dalje smo žrtve situacije, a ne oni koji su sposobni da je promene.
Ipak, jeste li hrabar čovek?
Oh, ne. Znate, samo sam posramljen kad stojim pre nepravdom.
Poznati ste i kao sjajan pisac knjiga za decu. Kako ih poštedeti svega ovoga, postoje li još bajke?
Bajke su večne, a svaki period može da ih interpretira u odnosu na dete i situaciju danas. I mislim da je izraelsko dete, palestinsko dete, srpsko dete, hrvatsko dete – samo dete. I da je već dovoljno teško biti dete, i pre nego što postane izraelsko, palestinsko, srpsko, hrvatsko. Dakle, kad pišem za decu, mislim da sam dosad napisao devetnaest knjiga, uvek mislim na onaj trenutak u danu kad decu uspavljujemo, trenutak intimnosti i topline kad dete šaljete na put kroz noć. A noć je zastrašujuća za dete jer je tamna i glasovi drugih članova porodice dolaze izdaleka, tu su i senke kojih se plaše, i snove ne mogu uvek da razumeju, kao ni to da tata i mama ne mogu da dođu u san i spasu ih noćne more. Mislim na sve to kad pišem knjige za decu. Nisam siguran da su prevedene na srpski, a voleo bih to jer mislim da one stvaraju mehuriće koji spajaju decu i roditelje kad zajedno čitaju priče. Znači, za mene je misija dvostruka: pisati za decu, da ih ohrabrim, ali i da roditelje podstaknem da deci čitaju priče pre nego što zaspu. Roditelji treba da budu blizu deteta, da ga miluju, da ga grle, da ga štite kako bi ono osetilo toplinu odrastanja. To je fantastično, vrlo intimno i značajno u životu i deteta i roditelja.
A kako mi, odrasli, možemo da se utešimo? Čini mi se da se svet pretvara u horor-priču?
Apsolutno ste u pravu. Mislim da je javni strah postao sve veći. U svetu je sve više onoga što je vulgarno, čak i okrutno, i više se ne zna šta je istina, a šta laž. Smatram to užasnim. Ali utehu nalazim u svojoj porodici, u podizanju unuka, u ljubavi, u čitanju dobrih knjiga, u prijateljima. Sve to osnova je moga postojanja. I postojanja mnogih ljudi.
.jpg)
