Izvor: NoviMagazin.rs, 07.Okt.2016, 13:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Danilo Bećković: Zanimaju me Đilas i Crnjanski
O Holivudu u Srbiji, domaćoj kinematografiji i borilačkom filmu, za Novi magazin govori reditelj Jeseni samuraja i Malog Buda
Razgovarala: Marija Krtinić
Nakon velikog bioskopskog uspeha filma Mali Budo, autorski dvojac Danilo Bećkovići i Dimitrije Vojnov realizovao je novo ostvarenje zbog kojeg će se tražiti karta više. Jesen samuraja je romantična komedija sa elementima borilačkog filma, reklo bi se nešto potpuno drugačije u odnosu >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << na dosadašnju domaću kinematografiju. Film govori o Vladici (Petar Strugar), profesionalnom karatisti i šarmantnom bonvivanu koji je nekad bio veliki talenat, ali nije napravio velike uspehe zbog prevelike sklonosti ka provodu i noćnom životu. Po okončanju karijere vraća se u rodni grad i zaljubljuje u Snežanu (Hristina Popović). Vezuje se za nju i njenog malog sina Vukašina (Petar Novićević) i želi da se brine o njima, ali shvata da ne ume da radi ništa osim karatea. Njegova potraga za poslom, koji bi mu omogućio da brine o porodici koju je upravo počeo da stvara, dovodi ga u niz urnebesnih situacija.
Autori najavljuju ovo ostvarenje, koje je svoju premijeru imalo 3. oktobra u rasprodatom Sava centru, kao mešavinu Džerija Megvajera i Karate Kida, ističući da u trenutku kada ovakvih filmova više nema ni u Holivudu, na neki način kroz Jesen samuraja čuvaju holivudski duh u Srbiji dok se ne bude ponovo vratio u Ameriku.
*Dimitrije Vojnov kazao je da je prvo nastao scenario za “Jesen samuraja”, pa tek onda za “Malog Budu”. Kako je došlo do toga da njihovo snimanje ipak ide obrnutim redom?
Čekali smo da film sazri. Ovo je u svakom smislu zahtevniji i ambiciozniji film od Malog Budei bez iskustva koje nam je doneo naš debi, bez njegovog uspeha koji nam je dao samopouzdanje, teško da bismo uspeli da napravimo Jesen samuraja na ovaj način. Ne treba zaboraviti ni to da je Petar Strugar pre pet godina, kad je scenario napisan, bio suviše mlad za ulogu Vladice. Dakle, morali smo da sačekamo da i on doraste do Vladičinih godina. Petar ima neverovatne fizičke predispozicije, a istovremeno je i izvanredan glumac, što je retka kombinacija i na svetskom nivou.
*Može se reći da ste za srpske uslove vrlo brzo nakon debitantskog ostvarenja snimili novi film. Koliko je zapravo pravi poduhvat snimiti drugi dugometražni film? Je li teže snimiti drugi nego prvi film?
Zavisi od prvog filma! Mali Budo je bio dobar argument u pregovorima dok smo pripremali Jesen samuraja, ali smo se trudili da ne dozvolimo sebi da nas taj uspeh optereti u radu na novom filmu. Srećom, uleteli smo u produkciju Jeseni samuraja dok je Mali Budomaltene još bio u bioskopima, pa nismo stigli da o tome mnogo razmišljamo.
*Kako ste Vojnov i vi postali stvaralački tandem? Znamo da je sve krenulo još od projekta “Doba nevinosti”, ali šta vas to tačno spaja i kako izgleda vaš zajednički stvaralački proces?
Dimitrije i ja radimo zajedno još od druge godine fakulteta. Nemamo ustaljen mehanizam, neke scenarije smo pisali sedeći zajedno ispred monitora, a na nekima smo se smenjivali dok ne bismo došli do rezultata kojim bismo bili zadovoljni. Posle toliko godina zajedničkog rada, povremeno nam se dešavalo i da ne možemo da se setimo ko je napisao koju repliku.
Ovog puta Dimitrije je sam napisao scenario, ja nisam napisao ni reč. Zapravo, većje prva verzija bila toliko precizna da je gotovo nismo ni menjali.
*Vojnov je rekao da na neki način ovim filmom čuvate holivudski duh u srpskom filmu dok se ne vrati u Holivud. Kako predstaviti Holivud tako da bude blizak domaćoj publici?
Filmska publika svuda u svetu formirana je holivudskim filmom, i u većini zemalja holivudski film je daleko popularniji od domaćeg. Mi imamo sreće da je u Srbiji domaći film još uvek mnogo popularniji od uvoznog, pa tako ni novi Star Wars ne može ni da se približi rezultatima koje ima pravi domaći hit. Međutim, da bismo to sačuvali moramo stalno da podižemo lestvicu jer gledaoci neće doveka imati strpljenja za naše nedostatke. Mi se trudimo da od holivudskog filma naučimo pripovedanje, to je nešto u čemu su oni najbolji. Međutim, priče koje pričamo nisu uvezene.
Foto: Taramount film
*Zanimljivo je da su i “Doba nevinosti”, odnosna njegova konačna verzija u vidu slovenačkog filma “Julija i Alfa Romeo”, i “Mali Budo”, i “Jesen Samuraja” filmovi o odrastanju. Zašto se u najvećoj meri bavite ovom temom?
Tema odrastanja nosi sa sobom temu sukoba sa okolinom, temu preispitivanja sopstvenih stavova i unutrašnjih promena. Junak koga zatičemo u toj fazi života uvek je zanimljiv jer preko njega, prateći njegovu percepciju, gledajući svet njegovim očima, možemo celo društvo da sagledamo iz potpuno drugačijeg ugla nego što smo navikli. To je neko suptilno oneobičavanje stvarnosti, koje smo možda najviše koristili u Malom Budi, ali smo istu tehniku primenjivali i u Jeseni samuraja.
*U kojoj meri je “Jesen samuraja” posveta filmu i sedmoj umetnosti? Ljudima koji su stvarali borilački film i onima koji su odrasli uz borilačke filmove?
I jedno i drugo. Naš glavni junak Vladica odrastao je na borilačkom filmu, da bi u jednom trenutku svog života postao protagonista jedne upravo takve priče. Da pokušam da pojednostavim: film je inspirisan filmovima kakve je gledao glavni junak. Zapravo, film i borilačke veštine u tolikoj meri su isprepleteni da je teško zamisliti istoriju filma bez karatea, ali je i karate pravu svetsku popularnost stekao tek preko filma. Ne postoji nijedan dečak koji posle Karate Kida nije udarao nogom u fotelju ili pokušavao da izvede udarac u skoku iz poslednje scene. Neki od njih su otišli u lokalni dodžo i odustali posle nekoliko treninga. Neki od njih su danas svetski šampioni.
*Šta se vama dopada u borilačkim filmovima? Kakav su uticaj imali na vas filmovi ovog žanra?
Temelj svakog filma je dramski sukob, a u borilačkim filmovima taj sukob je sveden na pokret, na udarac, na čist prizor. Borilačka scena je dramska scena koja se priča čisto filmskim sredstvima, po nekima najbliža čistom filmu. Sa druge strane, borilački filmovi, pogotovo oni od pre dvadesetak godina, imali su veoma jasne predstave o tome šta je dobro, a šta loše, čvrste moralne postavke i plemenite junake s kojima je svaki dečak želeo da se identifikuje. Spolja su možda delovali prljavo i nasilno, ali zapravo su bili moćno vaspitno sredstvo koje nas je učilo pravim vrednostima.
Foto: Taramount film
*Koliko su scene borbi bile zahtevne? Šta su podrazumevale i za tehniku i za glumce, pre svega za Petra Strugara?
Scene borbe su pre svega bile izuzetno zahtevne za ljude koji se nalaze u kadru. Petar se jako dugo i naporno pripremao, a naš producent Marko Paljićobezbedio je za film vrhunsku holivudsku kaskadersku ekipu, koja je na naš set došla maltene pravo sa snimanja poslednjeg nastavka Džejsona Borna. Kada imate stručnu pomoćljudi koji su pre vas radili sa Tomom Kruzom, Brusom Vilisom ili Skotom Adkinsom, ipak sve ide mnogo brže i sigurnije.
*Nakon uspeha “Malog Bude” govorilo se da se će film dobiti i nastavak. Razmišljate li sada o tome? Koje vas priče trenutno zaokupljuju?
Imamo nekoliko priča koje trenutno razvijamo. Videćemo šta će prvo doći na red.
*Šta je “Mali Budo” promenio u srpskom filmu?
Ne znam da li je promenio bilo šta, ali bih bio vrlo srećan ako bi pomogao da se repertoarski film gleda sa više poštovanja. Svakako mislim da je srpskom filmu, i kao industriji i kao kulturnoj delatnosti, potrebna jaka repertoarska scena. Mi nikada nismo bili kolonija stranog filma, da parafraziram jedan naslov Miloša Crnjanskog. Nema potrebe da to sada postajemo. Domaća publika je odana domaćem repertoarskom filmu, samo joj ne treba zbog toga stvarati osećaj krivice.
Foto: Taramount film
*Vaša rediteljska karijera teče u dva gotovo paralelna pravca. S jedne strane, snimate igrane filmove žanrovskog karaktera, a s druge stvarate biografske dokumentarce.Kako je došlo do ovog drugog interesovanja i kako inače birate teme za ovakve filmove?
Biografski dokumentarni filmovi nisu žanr koji me naročito zanima. Međutim, zanimaju me Crnjanski i Đilas. Kad se pojavila prilika da snimim ta dva filma, shvatio sam to kao sjajnu mogućnost da se svakom od njih posvetim na po nekoliko meseci. Đilas i Crnjanski su dve po svemu suprotne prirode, ali obojica s neverovatnim, filmskim, životnim pričama. Pogotovo se u biografiji Miloša Crnjanskog meša mnogo žanrova, a ja to volim i u igranom filmu.
*Nakon Đilasa i Crnjanskog, čijom biografijom ćete se baviti u budućnosti?
Ne znam još čak ni da li će biti prava ili izmišljena.
