Izvor: NoviMagazin.rs, 19.Jun.2015, 11:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Bojan Predojević: Data nam je šansa
Šta za ekonomske odnose Srbije i Nemačke znače dobri politički odnosi i šta u ekonomiji škripi da bi privredna saradnja bila još veća. Razgovarali: Nadežda Gaće, Mijat Lakićević; Foto: Zoran Raš
Nemačka je sa robnom razmenom od tri milijarde evra po obimu drugi (posle Italije) spoljnotrgovinski partner Srbije. Nemačkih 360 firmi u Srbiji zapošljava oko 25.000 radnika. Bojan Predojević je predsednik Foruma Srbija Nemačka, ali i zamenik predsednika Udruženja nemačke >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << privrede u Beogradu. Ali, naš sagovornik ima i sasvim praktično iskustvo, direktor je predstavništva nemačke firme Profine, koja je u nas relativno nepoznata, mada ima 3.000 zaposlenih i pravi godišnji obrt od 700 miliona evra. O političkom značaju Nemačke u Evropi, a time i za evropski put Srbije, ne treba ni govoriti. Iako je, kao što profil našeg gosta sugeriše, razgovor bio posvećen ekonomiji, s obzirom na predstojeću posetu nemačke kancelarke Angele Merkel Beogradu, kao i posetu grupe evropskih parlamentaraca, uključujući i nemačke, razgovor smo počeli pitanjem o značaju tih poseta, odnosno političkih odnosa za ekonomsku saradnju.
"Ekonomija i ekonomske investicije zavise presvega od sigurnog okruženja. Nemožete očekivati ni od malih firmi, a kamoli od multinacionalnih kompanija, da će investirati u državi, u regionu, gde politički odnosi nisu jasni. Ima mnogo firmi koje u određenu zemlju uopšte neće investirati dok ona ne uđe u Evropsku uniju. Otud i ova poseta parlamentaraca i kasnija poseta kancelarke Merkel jesu veoma bitne. Ali, kad tako kažem mislim pre svega na to da Srbija mora da iskoristi svaku pozornicu koja joj se nudi da bi u svet poslala signal da su strane investicije dobrodošle i da su sigurne. Nijedna ozbiljna firma ne gleda na kratak rok, na godinu ili pet godina. Mislim da su čak predstavnici Ikee nedavno izjavili da oni gledaju na rok od 50 godina."
Ne čini li vam se da se u Srbiji malo potcenjuje taj politički momenat i da se, kad govorimo o poslovnom ambijentu, po pravilu razmišlja isključivo o ekonomskim parametrima?
Tu su bitna dva momenta. Prvo, mi moramo biti svesni da je Srbija malo tržište. Svaki investitor gleda kako da svoj kapital oplodi i, ako on vidi da dobija veći prinos na kapital uložen u Kini ili Indiji, otići će tamo. Dakle, naše tržište mora da se ukrupni, naravno kroz Evropsku uniju, tako da postane deo jednog velikog tržišta od 500 miliona stanovnika. To nama onda, kao budućim izvoznicima, daje potpuno novu perspektivu. Put ka tome je da se vi nametnete kao kredibilan politički, pa tek onda ekonomski partner svim tim firmama.
Imateli utisak sada, sa mesta na kojem ste, da je Srbija otvorila neke male prozore kroz koje šalje poruku stranim investitorima da postaje stabilna zemlja.
Ti prozori uopšteni su tako mali. Doduše,m oramo konstatovati da smo mnogo vremena izgubili, ali danas postoje jasna svedočanstva da nemačke firme imaju poverenja u ovu državu, u njene institucije i njenu evropsku perspektivu. Sa druge strane, ne mogu a da ne spomenem da Nemačka ima ukupnu razmenu sa celim ex jugoslovenskim prostorom 17,5 milijardi evra, a da je polovina toga sa Slovenijom.
Uprkos tome što se mnogo o tome govori, mala i srednja preduzeća u Srbiji nisu doživela očekivani razvoj. Šta vidite kao glavni razlog za to?
Pola bruto domaćeg proizvoda Nemačke stvaraju mala i srednja preduzeća, a čak 92 odsto zaposlenih nalazi se u malim i srednjim preduzećima. Zašto je ovakva situacija u Srbiji – odgovor je kompleksan; s jedne strane sigurno je to nasleđe socijalističkog vremena, a sa druge ni i ovom dobu tranzicije nije uspostavljen sistem koji bi im više pogodovao. Tako da smo, u stvari, mi tu još na početku.
Kad pogledate izvoz u Nemačku, to su uglavnom jednokratni plasmani malih firmi koji idu do 50.000 evra godišnje. To je jedan šleper, to znači da ste napravili jedan posao, ad hoc posao, što opet znači da nema kontinuiteta, nema onoga što je vrlo bitno. Ne možete postići ni atraktivnost domicilnog tržišta ako nemate sopstvenu inicijativu. Strane velike firme dolaze tamo gde je kupovna moć velika. Ne možete samo očekivati strane direktne investicije koje će vam dići ekonomiju, moramo pokazati ličnu inicijativu.
Stiče se utisak da, s obzirom na tehničko-tehnološke veze iz ranijih vremena, nemačke firme u Srbiji ipak nisu prisutne u očekivanoj meri?
Možda će zvučati kao ponavljanje, ali moram da kažem da smo se mid evedesetih, dakle punih deset godina, sklonili sa pozornice gde se gledalo gde će ko da investira, odnosno u konkretnom slučaju gde će Nemačka investirati. I danas, nažalost, iz Srbije povremeno stižu vesti koje i nemačkim investitorima i običnim građanima Nemačke govore da Srbija još nije sasvim stabilno područje.
Sa druge strane, ako ste biznismen u Nemačkoj i ako su vam potrebni novi kapaciteti, jednostavnije vam je da odete u Temišvar koji je u Evropskoj uniji, u kojem vlada evropska regulativa, nego u Vršac, iako vam je on pedesetak kilometara bliži. Zato kažem – za Srbiju je vrlo bitno da se nametne kao kvalitetan partner, kao zemlja koja je definitivno krenula ka Evropskoj uniji, ne zato što je ona bogomdana, nego zato što tu važi taj “Aki komuniter”, tih 34 pravila koja su najbolja 34 pravila koje ova planeta poznaje i da mi jednostavno kažemo: u redu, ta pravila koja vi imate u, recimo, Parizu, Londonu, Berlinu, ona važe i u Beogradu, slobodno dođite i investirajte, vaš novac jednako je siguran kao tamo. To još nedostaje, ali to je kontinuirani proces i, što se Nemačke tiče, definitivno mogu reći da mi to još nismo postigli.
Postoji liupristupunašihpreduzeća neka, grubo rečeno, greška?
Ne mogu reći da postoji neka greška, da je identifikovana verujem da bismo je brzo i otklonili. Možda mogu reći šta znači saradnja. Saradnja znači da imate kvalitetan proizvod ili kvalitetnu uslugu koju tamo neko hoće da kupi. Moramo da se upitamo kakvi su naši proizvodi. Proizvod zavisi od tehnološkog procesa, a pre toga od ljudi, od menadžera, od tehničkog kadra. Govori se o dualnom obrazovanju. Nemački sistem, kao jedinstven u Evropi, školuje mlade radnike i Nemačka, posle završenog srednjeg obrazovanja, ima na raspolaganju radnike koji imaju 16 godina. Kod nas toga nema, kod nas se srednja škola završava sa 18 godina i tek se onda stiču neka znanja u praksi, tako da u Srbiji, pre njegove dvadesete godine, nema spremnog radnika.
Šta vlasnici nemačkih firmi ovde najviše zameraju Srbiji?
Pre nekoliko nedelja dobili smo rezultate ankete koju svake godine radimo sa nemačkim preduzećima u Srbiji. Slika koju smo dobili uopšte nije loša: 88 odsto firmi ponovo bi investirale u Srbiju. Možemo da postavimo pitanje šta je sa onih ostalih 12 odsto, šta njima nedostaje. Tu ćete doći do onoga što svi znamo: vladavina prava, glomazna i neefikasna javna uprava, sudski postupci koji traju 10 godina. Giljotina propisa o kojoj se mnogo govorilo još nije sasvim sprovedena u delo.
Kako da smislimo magnet da privučemo novac?
Opet ću ponoviti: to nije ad hoc proces, to je dugotrajan proces. Politička stabilnost je osnovna stvar. A onda – kroz preporuke; jedna firma koja je zadovoljna privući će druge dve. Takođe, moramo više da propagiramo svoju zemlju, pre svega na političkoj pozornici.
Pre nekoliko godina bilo je reči o tome da RWE uđe u EPS. Imate li vi nekih informacija šta se tu dešava, kakve su uopšte realne šanse da, recimo, jedna takva nemačka firma dođe u Srbiju?
Nemam pojedinačnih saznanja. Znam kao i vi iz štampe da se to nagoveštavalo, ali i da se još ništa nije dogodilo, koliko znam taj kontakt još uvek postoji. Hoće li se tu nešto događati, ne znam. U svakom slučaju, novih upita imamo. To vidimo preko nemačkog privrednog udruženja, odnosno Kancelarije nemačke privredne komore u Srbiji. Postoji definitivno interesovanje i, što je najbitnije, Srbija više nije negde na nekoj crnoj listi. Naprotiv, sve nemačke firme koje su ovde i anketom koju sam pomenuo i na druge načine šalju pozitivne signale.
Nedavno su, međutim, tri nemačke firme otišle u Makedoniju.
To je tačno, ali pitanje je šta su pravi razlozi. Sa druge strane, moram da istaknem da je jedan Svarovski, koji je već bio potpisao ugovor za Segedin, za Mađarsku, da se tamo napravi fabrika, prešao sa ove strane granice i pogone otvorio Subotici.
Naše političke i privredne institucije moraju da imaju proaktivan pristup, mora da se krene po privredama, po privrednim udruženjima, po privrednim komorama zemalja koje su nam interesantne, moramo aktivno da promovišemo Srbiju i da ih uveravamo da je ona dobra i sigurna destinacija za njihov kapital.
Mislite da toga do sada nije bilo dovoljno?
Nikad ne može biti dovoljno. Postoji jedan osnovni postulat u ekonomiji: onog momenta kad prestanete da se trudite da budete najbolji, prestali ste uopšte da budete dobri. Dakle, ne možete vi da dva dana bude najbolji u nečemu, a onda se 363 dana odmarate. Ne, to je kontinuiran proces.
Kad ste rekli upite, hoćete da kažete da se za Srbiju interesuju nove firme?
Tako je. Sve firme traže nove prilike za biznis i profit. Recimo, u Srbiji postoji značajan broj nemačkih firmi koje proizvode komponente za automobilsku industriju, ali u Nemačkoj ih ima još mnogostruko veći broj. I sad, ako neka od njih čujeda su ovde Kontinental, Boš, Drekslermajer, Norman grupa.., to je već dovoljno da neko kaže – aha, Srbija, vidim da su kolege tamo, da vidimo šta ta Srbija nudi. Tu je onda vrlo bitno da i mi, u drugom koraku i preko naših diplomatskih predstavništava, preko predstavništava Privredne komore Srbije u inostranstvu, poguramo saradnju.
Koliko je od početka ove godine bilo novih upita za ulaganje u Srbiju?
Delimično je to stvar sezone, zimi ih je manje, ali ove godine tri do četiri mesečno. Nije to uopšte malo.
Da se još malo vratimo na firme. Pre nekoliko godina činilo se da je Dojče telekom vrlo blizu kupovine Telekoma Srbija. Postoji li neko interesovanje i danas?
Sigurno da postoji. Pouzdano znam da je i Mercedes ovde bio pre 3-4 godine, ali se odlučio za Kečkemet, tamo je otvorio pogone za proizvodnju B klase. Zašto Srbija nije prošla, to ne znam, možda upravo zbog toga što nije članica Evropske unije.
Kad ste već pomenuli Mercedes, bila je najava o partnerstvu između Mercedesa i Ikarbusa, tešnjeg od aktuelnog trgovinskog partnerstva.
Pa šta nam više treba nego Mercedesova zvezda na našem autobusu. Dobili smo Mercedesovu zvezdu, dobili smo sertifikat kvaliteta. Mercedesova zvezda je svetski brend. Ako ćemo ostati da sedimo u svojim foteljama u Zemunu i reći – to se ne prodaje, pa naravno da se ne prodaje samo. Pouzdano znam da je slična firma iz Egipta prodala iste takve autobuse u Švajcarsku. Znači, nije nemoguće. I data nam je šansa. Hoćemo li je iskoristiti, zavisi samo od nas.
