Izvor: NoviMagazin.rs, 12.Maj.2016, 13:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Aleksandar Vlahović: Peta revizija će biti mnogo teža
Otprilike za mesec dana biće formirana nova vlada, a ubrzo će doći i MMF da izvrši petu reviziju sporazuma koji je Srbija s njim potpisala. Koji su glavni zadaci pred novom vladom i da li će Srbija proći petu reviziju, bile su glavne teme razgovora sa Aleksandrom Vlahovićem, predsednikom Saveza ekonomista Srbije.
Razgovarao: Mijat Lakićević
Foto: Zoran Raš
Ekonomski pokazatelji za prvo tromesečje ove godine prilično >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << su dobri, što je rezultiralo porastom prognoze o ovogodišnjem rastu bruto domaćeg proizvoda Srbije sa 1,6 na dva odsto. Kako vi gledate na tu činjenicu?
Kada se govori o rastu, tu svakako treba imati u vidu da čitav region ove godine ostvaruje mnogo bolje rezultate od planiranih, a budući da mi veliki deo razmene ostvarujemo sa susedima, to je svakako pozitivno uticalo na rast u Srbiji. Drugo, i važnije, tom rastu je odlučujuće doprineo prošlogodišnji rast ukupnih investicija koje su, da podsetim, bile za oko 10 odsto veće nego 2014. godine. Međutim, rast bruto domaćeg proizvoda od dva odsto nije dovoljan za približavanje vodećim privredama Evropske unije, a nije dovoljan ni sa aspekta naše sveukupne zaduženosti. Naime, Srbija će ove godine samo za kamate morati da izdvoji 3,5 odsto BDP-a. Sve dok je stopa rasta BDP-a znatno ispod izdvajanja za kamate, ne možemo očekivati zaustavljanje rasta i smanjenje javnog duga.
Treba li ovi dobri rezultati po vašem mišljenju da budu iskorišćeni za napuštanje mera štednje, kao što je Vlada već počela da radi, ili bi ih se trebalo pridržavati još godinu-dve, kao što tvrdi Fiskalni savet?
Moj stav je bliži Fiskalnom savetu. Drugim rečima, smatram da javna potrošnja i dalje mora da bude pod potpunom kontrolom. To ne znači uvođenje novih mera štednje. Dakle, jednokratne mere štednje, u vidu smanjenja plata u državnom sektoru i penzija, već su realizovane, ali prevremeno popuštanje moglo bi da izazove negativne efekte kroz stvaranje novog fiskalnog deficita. Rast bruto domaćeg proizvoda mora da bude zasnovan na investicijama, povećanju izvoza i eventualnom rastu privatne potrošnje, nikako na rastu javne potrošnje. Pod ovim poslednjim ne mislim, naravno, na javne investicije, one moraju biti veće.
Ali baš su one prošle godine podbacile, kako na to gledate?
Mi jesmo imali rast ukupnih investicija, ali ono što je loše – nismo imali rast javnih investicija. One su bile čak niže od planiranih. Podsetiću da je plan bio tri procenta BDP-a, a realizovane su jedva nešto preko 2,5 odsto. To nije dobro. Javne investicije u narednom periodu moraju da budu oko četiri odsto BDP-a i treba da predstavljaju osnovni fiskalni instrument za podsticanje ekonomske aktivnosti.
A i ukupne investicije, uprkos rastu, i dalje su daleko od potrebnih.
Ukupne investicije, i javne i privatne, a kad kažem privatne mislim i domaće i strane, prošle godine su stigle do nekih 18 odsto BDP-a. Prosek zemalja centralne i istočne Evrope je negde oko 21,5 odsto BDP-a. Dakle, mi za tim zemljama i dalje zaostajemo. Takođe, mora se imati u vidu da su najuspešnije zemlje u tranziciji imale udeo investicija u BDP-u od 25-30 odsto. Štaviše, i u Srbiji je 2006-2007. nivo ukupnih investicija bio blizu 30 odsto BDP-a. Ali, u 2014. investicije su bile tek nešto iznad 16 odsto BDP-a. Ako želimo da imamo rast od tri i više odsto, što je i dalje nedovoljno da bismo počeli da se približavamo razvijenim zemljama, naše investicije moraju biti 21-22 odsto BDP-a. Ako hoćemo da imamo značajniji rast koji omogućava konvergenciju sa razvijenim zemljama Evropske unije, investicije moraju da budu bliže nivou od 30 odsto BDP-a.
Ne vidi se da je to Vlada sebi postavila kao cilj?
Taj cilj po meni može da se realizuje na više koloseka. Jedan je podsticaj domaćeg biznisa, pre svega malih i srednjih preduzeća, preduzetništva. Vlada je 2016. proglasila godinom preduzetništva i odredila oko 16 milijardi dinara, što kreditnih, što bespovratnih sredstava, za finansiranje upravo ove vrste biznisa, što je dobro. Sa druge strane, pretpostavka za povećanje inostranih investicija jeste realizacija mera strukturnih reformi. Kad to kažem mislim najpre na racionalizaciju broja zaposlenih u državnoj upravi sa ciljem kreiranja manje i efikasnije administracije, zatim na restrukturiranje velikih, javnih preduzeća i, generalno, na potrebu nastavka unapređenja poslovnog ambijenta.
Pomenuli ste strukturne reforme, u tom sklopu imamo privatizaciju koja nikako da se završi. U poslednje vreme često se čuje da je privatizacija bila pljačkaška. Vi ste bili ministar za privatizaciju, kakvo je vaše mišljenje, da li je Srbija imala pljačkašku privatizaciju?
Da bismo dali nepristrasnu ocenu, lišenu demagogije i populizma, potrebno je analizirati model privatizacije i način na koji je taj model implementiran. Što se samog modela tiče mi smo, upravo koristeći iskustva drugih zemalja i u saradnji sa Svetskom bankom, definisali model koji se prvenstveno zasniva na prodaji. Naš cilj je bio da se tim modelom što je moguće više generišu investicije, domaće i, prevashodno, strane. Podsetiću da su do 2008. godine strane investicije bile oko 10 odsto BDP-a i da je na taj način ostvaren takozvani ekstra prihod koji je državi omogućio da bezbolnije prolazi kroz period tranzicije, odnosno pokrivanje socijalnih ili takozvanih tranzicionih troškova. Drugi naš cilj bio je da se kroz transparentnost modela pokaže da je Srbija zemlja u koju investitori mogu da imaju poverenja. Oba ta cilja u potpunosti su ispunjena. Kada je reč o primeni modela, ja mogu da govorim o razdoblju do kraja 2003. godine kada sam kao ministar bio odgovoran za nadzor čitavog procesa. Čini mi se da od svih tih takozvanih sumnjivih privatizacija nema niti jedne koja se vezuje za period do 2003. godine, naravno ukoliko zanemarimo diskutabilno i u suštini površno pitanje da li je nešto prodato skupo ili jeftino, s obzirom na to da su procesi bili transparentni, otvoreni i konkurentni za sve potencijalne kupce.
Ali, često se čuju primedbe da je veliki broj ugovora raskinut.
Tačno, ekonomija, a i sama privatizacija, nije egzaktan proces i ne može se sve predvideti unapred i tačno je da smo imali više od 27 odsto raskinutih ugovora. Ako to uporedite sa Estonijom, koja je prema oceni Svetske banke do 2000. godine najuspešnije primenjivala model prodaje u privatizaciji i koja je imala približno 50 odsto raskinutih ugovora, sami izvedite zaključak o osnovanosti takvih primedaba. Verovatno sam pristrasan, te preporučujem da o privatizaciji u Srbiji i primenjenom modelu ipak sude drugi, tj. kredibilne institucije. Činjenica je da Svetska banka danas gotovo identičan model privatizacije primenjuje u Belorusiji i još nekim drugim tranzicionim zemljama, uglavnom bivšim članicama Sovjetskog Saveza. Na kraju, mislim da je privatizacija kod nas u proteklih 15 godina bila jedini istinski reformski proces, te da je zbog izostanka drugih reformi neopravdano pokupila kritike i za ono što nikako nije bio zadatak privatizacije.
Hoće li konačno ove godine privatizacija biti završena?
Privatizacija je odavno završena. Ovo što se danas nalazi u tzv. postupku privatizacije, sem par velikih preduzeća, samo je izraz nespremnosti da se jasno kaže da su ta preduzeća zapravo u stečaju. Zbog toga sam poslednjih nekoliko godina sugerisao svim kreatorima ekonomske politike, a pogotovo onima koji su odgovorni za proces privatizacije, da se konačno određivanje titulara svojine sprovede primenom stečajnog mehanizma. Naravno, stečajni postupak mora da bude efikasan. Na kraju, ako nema zainteresovanih za kupovinu preduzeća bez dugova, ili ekonomskih delova preduzeća, treba sprovesti likvidacioni postupak. Na taj način će makar deo imovine pronaći svog kupca, što znači da će kroz tzv. brownfield investiranje biti iskorišćen za početak nove, zdrave poslovne aktivnosti.
Treba li privatizovati PKB?
Da. Što se više odlaže privatizacija, ne samo PKB-a već i svih drugih firmi, te kompanije će vredeti sve manje. Kada bi Srbija bila država poput Norveške ili drugih skandinavskih zemalja, Nemačke, ili čak Francuske, ja bih sugerisao da i PKB i Telekom Srbija i još neka druga preduzeća budu u državnom vlasništvu. Međutim, budući da se ovde teško odvaja dnevna politika od korporativnog upravljanja, mislim da je za sve građane, za poreske obveznike, mnogo isplativije da te firme budu privatizovane i da posle toga kroz pozitivan poslovni rezultat daju svoj doprinos budžetu, a ne da budu teret budžetu ili pak da gube tržište, kao što je slučaj sa nekim javnim preduzećima. Primer za to je Galenika. Čini mi se da smo pre pet ili šest godina Galeniku mogli da privatizujemo sa značajnim privatizacionim prihodima i dobijanjem značajnog strateškog partnera. Danas se ona privatizuje po modelu “daj šta daš”.
A šta raditi sa RTB Borom?
Što se RTB Bora tiče mislim da je propuštena šansa za uspešnu privatizaciju kada su cene bakra bile oko 10.000 dolara po toni. Sad je cena ispod 5.000 dolara, ali mislim da bi i sa njom RTB morao da ostvaruje pozitivan poslovni rezultat, pre servisiranja dugova. Vrlo dobro se sećam 2001. godine kada je cena bakra bila 1.700 dolara po toni, da su naše analize govorile da se pozitivno poslovanje ostvaruje na 2.200 dolara po toni. Pitanje je koliko su investicije u proteklom periodu bile ekonomski isplative, uz nesumnjiv pozitivni ekološki doprinos. U svakom slučaju možda bi za Bor najbolje bilo prepustiti upravljanje profesionalnom menadžmentu koji bi, u skladu sa definisanim biznis planom, bio nadziran od strane Vlade. Ako, pak, biznis plan pokazuje da firma ne može poslovati sa dobitkom, onda minimizaciju gubitka, u očekivanju boljih i srećnijih tržišnih trendova, treba postaviti kao glavni cilj. Očekujem da cene sirovina i energenata ne mogu doveka da padaju.
Da se vratimo na strukturne reforme. Danas se u Srbiji može čuti da su strukturne reforme glupost. Slažete li se s takvom ocenom?
Kad pogledamo naš budžetski deficit – koji je u 2015. godini značajno smanjen za više od tri odsto BDP-a – jasno je da mi imamo problem sa strukturnim deficitom. Prvo, udeo plata i penzija u ukupnom BDP-u i dalje je vrlo visok. Kao što je poznato, cilj je da se penzije sa nekih 12,5 odsto BDP-a spuste na 10 odsto, kao i da plate u državnom sektoru sa 11 odsto BDP-a padnu na osam odsto. Kako se to može ostvariti? Kada je reč o platama, otpuštanjem viška zaposlenih i odnosno ili smanjenjem zarada, ali može i zadržavanjem istih plata uz brži rast BDP-a. Kad se radi o penzijama, taj cilj će se dostići u dužem vremenskom periodu kroz produžavanje staža, drugačije indeksiranje itd., što je već sastavni deo sveukupne reforme sistema penzionog osiguranja. Sa druge strane, potrebno je analizirati šta su ključni destabilizatori naših javnih finansija. Nema sumnje da su to 11 velikih, tzv. strateški važnih i još uvek neprivatizovanih preduzeća, kao i javna preduzeća. Naravno, ne sva javna preduzeća već nekoliko velikih. Ako završetak privatizacije i restrukturiranje javnih preduzeća tretiramo kao deo jednog sveukupnog projekta koji se zove strukturna reforma, onda ne mogu da zaključim da su strukturne reforme besmislica. Naprotiv, strukturne reforme su neophodne, i to iz više razloga. Najpre, na taj način treba da dobijemo manju, efikasniju državu. Takođe, dobićemo uspešna, delimično privatizovana javna preduzeća, zatim imaćemo jasan regulatorni okvir bez nepotrebnih prepreka za biznis. To će stvoriti budžetske uštede, što znači da će tako dobijena sredstva onda moći da se iskoriste za investicije, podsticanje razvoja privatnog sektora, preduzetništva, nauku i obrazovanje, kulturu. Prema tome, ne mislim da su strukturne reforme besmislica, naprotiv, one su conditio sine quan non uspešnog završetka tranzicije.
Restrukturiranje javnih preduzeća se stalno najavljuje, ali i stalno odlaže, dokle?
Teško je tu reći nešto novo. Političke stranke nisu pokazale spremnost da se odreknu direktnog uticaja na rad i poslovanje javnih preduzeća pre svega zbog toga što im ona služe kao baza za zapošljavanje partijskih kadrova. Kroz noviju istoriju, kad god se promeni odnos političkih snaga u vladajućoj koaliciji menja se i upravljačka struktura javnih preduzeća. Sa druge strane, javna preduzeća se kroz niske cene javnih usluga koriste i za vođenje socijalne politike. To je, naravno, potpuno pogrešno jer na taj način socijalnu pomoć dobijaju i oni koji uopšte nisu socijalno ugroženi. I jedno i drugo se loše održava na poslovanje javnih preduzeća koja se, umesto da donose prihode budžetu, pojavljuju kao budžetski korisnici, bilo tako što koriste državne subvencije, bilo tako što država na sebe preuzima njihove dugove, za šta je Srbijagas najbolji primer. Ipak, pošteno je reći da se primećuju pozitivni pomaci u protekle dve godine i da javna preduzeća uplaćuju značajne prihode u budžet.
Verujete li da će partijskom zapošljavanju skoro doći kraj?
Voleo bih da se to desi, ali sam veoma skeptičan. Ne sme se zaboraviti da je to posledica svojevrsne feudalizacija javnog sektora generalno, i javnih preduzeća posebno, koja je nastala 2004-2005. godine, od kada se javna preduzeća bukvalno tretiraju kao partijski plen. Treba li podsećati koja je politička koalicija tada bila na vlasti. Kasnije je takav odnos prema državnim preduzećima samo dodatno “unapređen”.
Treba li nam aranžman sa MMF-om?
Da, treba nam aranžman sa MMF-om, iz više razloga. Prvo, potrebno je da imamo nekog ko će svaka tri meseca dolaziti i proveravati da li je obećano u reformskoj agendi i realizovano. Sa druge strane, ako nemamo aranžman sa MMF-om i naš ugovor sa Svetskom bankom je upitan, a on nam je u ovom trenutku potreban i zbog restrukturiranja javnih preduzeća i zbog završetka privatizacije.
Mislite, zbog kredita koje dobijamo od Svetske banke?
Tako je. I to nije slučaj samo sa Svetskom bankom. Mi značajan kredit dobijamo i od Evropske banke za obnovu i razvoj za finalizaciju restrukturiranja javnih preduzeća. Pored toga, aranžman sa MMF-om potreban je i zbog toga što on šalje jasnu poruku investitorima da je Srbija zemlja u kojoj se reforme sprovode prema definisanom planu. To opet utiče na ukupni kreditni rejting zemlje i ta matrica – aranžman sa MMF-om, manji investicioni rizik, veći kreditni rejting – jeste dobra trajektorija za povećanje ukupnih investicija. A bez investicije nema dugoročno održivog privrednog rasta i nema novih radnih mesta, što je i najvažnije jer je nezaposlenost danas ključni problem Srbije.
Hoće li Srbija proći petu reviziju aranžmana sa MMF-om pošto je u debelom zakašnjenju?
Obaveze u pogledu racionalizacije broja zaposlenih u javnom sektoru još uvek nisu ispunjene, privatizacija nije okončana, restrukturiranje javnih preduzeća takođe kasni. Srbija će u junu dobiti novu Vladu, a razgovor sa MMF-om u okviru pete revizije biće joj jedan od prvih zadataka. Peta revizija će sigurno biti teža od svih dosadašnjih. U kojoj meri će MMF imati pozitivne impresije o dosadašnjim postignućima i planovima do kraja ove godine, ostaje da vidimo.
Pogledajte intervju:
