Izvor: Politika, 04.Jun.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intelektualci u politici
Za javno delanje potrebna je spremnost da se plati određena cena. To je rizik da budete sporni i osporavani
U poslednje vreme može se primetiti da je značajan broj javnih intelektualaca i takozvanihpolitičkih analitičara dublje ušao u politiku. Jedni učestvuju u osnivanju novih stranaka, drugi ulaze u rukovodstva postojećih, dok treći dobijaju ambasadorska i druga mesta. Odnos intelektualaca i politike nije nimalo jednostavan ni jednoznačan. Otuda potreba da se preispita >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << uloga, odgovornost i javno delovanje intelektualaca.
Javni intelektualci su oni koji imaju odgovornost za izgovorenu reč, koji su verni slobodi, istini i svom pozivu. Za jedan broj njih, a naročito političkih analitičara, nije jasno ni šta su po obrazovanju, ni kom pozivu i instituciji pripadaju. Ranije se to jasnije znalo. Intelektualci su bili oni koji tragaju za smislom, imaju problema sa novcem, ali ne i sa moralom, imaju distancu i osećaj za meru. Danas to nije nimalo lako kada je javnost tabloidna, kada je vlasništvo medija nije javno. Istovremeno, intelektualni „Hajd park” je uzaludan bez kamera i mikrofona! Jedan broj njih se neverovatno brzo, poput suncokreta, okreće svakoj novoj vlasti. Na tom ispitu intelektualci su neretko padali.
Intelektualci opstaju na dvema idejama: slobodi i istini. Istina najčešće dovodi do sukoba saaktuelnim vlastima. Vladari ne vole istinu. Onu su u strahu od podvlašćenih i njihovog mnjenja. U onoj meri u kojoj je odnos između vladara i podanika isprepleten strahom, intelektualci imaju hrabrost „služiti se sopstvenim razumom”. Oni i druge oslobađaju tog straha i pomažu im da budu građani. Maks Veber je upozoravao: „Odupri se zlu inače ćeš i ti biti odgovoran za njegovu premoć”.Kada vladari siđu sa vlasti, sledi saznanje da je korisnija dobra kritika nego udvorička pohvala. Moć intelektualca je znanje i kompetentnost. Oni tragaju za smislom u vremenu sveopšteg obesmišljavanja. Imperativ javnog intelektualca je da bude jasan i glasan. Intelektualac je onaj ko veruje u snagu argumenta, a spreman je da istrpi argument snage. To je manjina koja je često u pravu pre vremena, a biti u pravu pre vremena znači ne biti u pravu u svom vremenu. Disidenti su među prvima ukazivali da većina ne mora da bude u pravu. Javni intelektualac je pozvan da razume, objasni i ponudi izlaz. Za javno delanje potrebna je spremnost da se plati određena cena. To je rizik da budete sporni i osporavani, etiketirani i žigosani, neretko bez argumenata i činjenica, ali sa isključivošću sve do ostrakizma. I suprotno – za apologete sledi nagrada, ambasadorska ili koja druga. Intelektualac je angažovani posmatrač. Učesnik je loš posmatrač, a posmatrač je loš učesnik. Teško je da posmatrač i akter idu zajedno, mada nekima izgleda i to uspeva! Javni intelektualci su oni koji imaju zadatak da učestvuju u javnim debatama i raspravama svog vremena. Njihov poziv je „kritičko praćenje događaja”. Ali oni nisu jettseteri, trendseteri, možda opinion mekeri, ali ne i spin doktori. To su oni koji imaju sluha za duh vremena. Njima nije važno da su u trendu, ali mogu da utiču na trendove. Oni ne prilaze većini, većina prilazi njima. Oni su svesni da promene u ljudskom društvu počinju promenama u ljudskom mišljenju. Intelektualci su spremni da idu „protiv struje”, i da ne budu uvek deo meinstreama. To su oni koji verbalno „vedre i oblače”. Intelektualci možda i dovedu do senzacije, ali njihov pristup ne sme biti senzacionalistički. On nije „prorok unazad”, ni „naknadna pamet”, niti lekar opšte prakse, već stručan i kompetentan tumač i svetionik. Javni intelektualac ima ugled, ali ne i moć. Đuro Šušnjić ispravno primećuje: „Moćni ljudi nemaju duha, a duhovni ljudi nemaju moći”, i dodaje, „ljudi od moći nastoje da se okruže ljudima od struke, ali ne da bi sa njima delili moć, nego samo njihovo znanje”. Problem nastaje kada ljudima više upravljaju interesi nego razum. Javni intelektualac je onaj ko ima javni angažman, ali ne i političke ambicije. To ne znači da treba osuđivati politički angažman. Naprotiv. Političkoj areni su potrebni ljudi sa „ortopedijom uspravnog hoda” a ne laskavci i poltroni. Teško je biti ljubimac dvora i omiljen u narodu. Javni intelektualac je onaj koga ne napuštaju etički principi, ko odoleva moralnoj krizi i ne dozvoljava krizu kompetencije. U Kantovoj verziji to je: „Moralni zakon u meni i zvezdano nebo nada mnom”. Moralna autonomija ličnosti podrazumeva život u skladu s vlastitim uverenjima.
Javni intelektualac je onaj koji ima kritičku distancu i koji odoleva mukama demokratije i zadovoljstvima diktature, gorkim istinama i slatkim lažima, iskušenjima i izazovima. Javni intelektualci su oni koji traju i opstaju u javnom prostoru, uprkos prozivkama političara, nalazeći mir i spokojstvo u saglasju svog mišljenja i delanja. Ko danas javno nastupa, on deluje u međuprostoru između pesnikove poruke: „Ubi me prejaka reč” i patrijarhove ispovesti: „Rekoh i spasih dušu svoju.”
Profesor Fakulteta političkih nauka
Slaviša Orlović
objavljeno: 04.06.2013.
