Izvor: Politika, 08.Sep.2010, 00:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Integrisani univerzitet umesto malih prćija
Još uvek nije važno znanje već papir i veza
Državni ili privatni univerzitet? Ovo pitanje ima dva aspekta – prvo je državno i tiče se načina finansiranja visokog obrazovanja, a drugo je roditeljsko-studentsko i tiče se kvaliteta obrazovanja i njegove „konkurentnosti” na tržištu znanja.
Sasvim je sigurno da naša država nije u stanju da ponudi potpuno besplatno visoko obrazovanje. To ne mogu ni mnogo bogatije države. Sa druge strane, sasvim je sigurno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da se visoko obrazovanje ne može potpuno prepustiti slobodnom tržištu, jer bi studiranje nekih, inače izuzetno važnih struka (matematike, fizike, i sl.), bilo potpuno neprofitabilno i ovi bi fakulteti vrlo brzo bankrotirali i nestali bez traga. Ali je isto tako sigurno da bi se u finansiranje visokog obrazovanja u Srbiji mogao i morao uvesti veći red. Već i vrapci znaju da bi taj red mogao biti uveden integracijom univerziteta kojim bi se racionalno spojili resursi onih fakulteta koji su popularni i plivaju u parama i onih koji su nepopularni i grcaju u siromaštvu.
Zašto je Srbija poslednja zemlja na svetu koja ima konfederalnu strukturu (državnih) univerziteta? Zato što u zemlji Srbiji partikularni interesi (naročito onda kada imaju zaštitu političkih lobija) uvek pobeđuju opšte interese.
Integrisani univerzitet, pored rešenja mnogih problema finansiranja, donosi još jednu prednost – razbijanje malih „prćija” koje funkcionišu po burazerskom principu. Razbijanje žabokrečina u kojima mediokritetska većina ne dozvoljava prodor kvaliteta i kompetencije. I tu smo stigli do drugog aspekta naše priče.
Proces akreditacije, uveden zakonom iz 2005, uneo je dosta reda u naše visoko obrazovanje i proces provere njegovog kvaliteta. Veliki broj privatnih univerziteta uložio je istinski znatna sredstva u prostore i opremu i mnogi od njih u tom pogledu čak nadmašuju državne institucije.
Pa kako roditelj i budući student u Srbiji da prepozna koji je fakultet, tj. univerzitet bolji, a koji lošiji? Kako da razlikuje šta je istinita samohvala, a šta ordinarni marketing?
U svetu je to čisto tržišna priča. Univerzitet koji svojim studentima nudi kvalitetno znanje omogućava im da to znanje kasnije prodaju na tržištu rada. Znanje koje ne može da se proda – prestaje da se kupuje. Univerziteti koji ne nude znanje koje može da se proda osuđeni su na propast. Tako je to bilo i u većini tranzicionih zemalja gde se početni broj novih privatnih univerziteta vrlo brzo sveo na samo dva-tri zaista kvalitetna. Ali da bi se to desilo i u Srbiji, potrebno je da se ovde formira tržište rada koje će tražiti znanje, a ne diplomu. Nažalost, u Srbiji je još uvek najveći poslodavac državna uprava, a ona, još više, nažalost, zapošljava po kriterijumima partijske pripadnosti, a ne po kompetenciji. Dakle, još uvek nije važno znanje, već papir i veza.
No, čak i najčuveniji univerziteti iz najrazvijenijih zemalja ne zadovoljavaju se samo imidžom, samo starom slavom. Budno se motri „šangajska lista” koja svake godine rangira univerzitete širom sveta. Na toj listi, među prvih hiljadu (!) nema srpskih univerziteta. Kako da ih i bude kada je, na primer, jedan od kriterijuma – broj citiranih radova profesora sa tog univerziteta – izbačen kao uslov za izbor nastavnika iz svih pravilnika naših univerziteta.
Možda bi jedan vid pomoći budućim studentima bilo formiranje domaće „šangajske liste” u kojoj bi se rangiralo svih desetak univerziteta u Srbiji? Studenti bi dobili orijentir, a univerzitetski poslenici cilj – da poprave stanje po svakom kriterijumu po kojem zaostaju. I tako, trudeći se da poprave stanje stvari zbog unutrašnje konkurencije, naši univerziteti bi popravili i svoju poziciju na onoj pravoj „šangajskoj listi”.
Ali, da bi se to desilo, trebalo bi da se onima koji o tome ovde odlučuju bude važno da se zna ko je ko.
Profesor Univerziteta u Novom Sadu, član Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje Republike Srbije u prethodnom mandatu
Mikloš Biro
objavljeno: 08.09.2010.
