Izvor: Politika, 04.Dec.2012, 16:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Instrument moralne proizvoljnosti i sile
Na najopštijem nivou oslobađajuće presude su iskaz o prirodi poretka koji se od završetka hladnog rata ustoličava
Uprkos kontroverzama koje su pratile samo osnivanje ad hok Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, ovaj sud je mogao da opravda svoje postojanje doslednom afirmacijom najviših međunarodnopravnih načela, poštovanjem proceduralnih standarda koji bi eliminisali svaku senku pristrasnosti, utvrđivanjem odgovornosti unutrašnjih i spoljnih aktera. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Sudelujući u prikupljanju neosporivih činjenica, tribunal je mogao značajno da doprinese pomirenju. Sprečio bi svaku trgovinu brojevima, skrivanje iza lažnih motiva, starih stereotipa, poluistina i osudio bi neoprostivo nasilje svih strana. Umesto toga, sud je svojim asimetričnim pristupom odgovornostima aktera, svojim pristrasnostima, prećutkivanjima i zamašnim naporima da istoriju jedne strane (srpskog naroda) prilagodi geopolitičkim potrebama njegove satanizacije na svojevrstan način produžio sukob.
Odluka Žalbenog veća tribunala da oslobodi generale Gotovinu i Markača izazvala je, prirodno, dve suprotne reakcije. U Hrvatskoj je izazvala nacionalističku euforiju/trijumfalizam, u kojima za empatiju prema civilnim žrtvama „Oluje“ jedva da je bilo mesta. Posle te odlukeusledili su novinski naslovi poput „Hrvatska je nevina“, kao i cinična izjava predsednika Josipovića (nedavno nagrađenog za toleranciju i doprinos dobrosusedskim odnosima) da su reakcije u Srbiji za njega irelevantne. U Srbiji, s druge strane, presuda je izazvala šok i gorki osećaj nepravde jer su srpski građani Hrvatske, pored vojne „Oluje“, sprovedene kao zajednički poduhvat hrvatske vojske, američke CIA i privatne bezbednosne kompanije MPRI, sada doživeli i nasilje pravne „Oluje“; pojavila su se žestoka osporavanja legitimiteta suda, izrazi antihrvatskih osećanja.
Slična raspodela reakcija dogodila se i sa odlukom tribunala da oslobodi Ramuša Haradinaja, budućeg premijera kosovske vlade, koji je na očigled celog sveta uspeo da likvidira 17 i zastraši ostatak preživelih svedoka svojih nedela. Priština je danima pripremala slavlje svog trijumfa, a Beograd se još jednom nemoćno suočio s neumoljivom ravnodušnošću prema srpskim žrtvama. Raspon ovih reakcija pokazuje jasan učinak tribunalau pogledu normalizacije i pomirenja na relaciji Hrvatske i Srbije, Beograda i Prištine. Nepomirljive naracije su ustoličene, a pretpostavke za unutrašnje radikalizacije osnažene.
Međutim, odluka Žalbenog veća tribunala, kao i oslobađajuća presuda Haradinaju predstavljaju jedan veoma složen, višestruki iskaz. Od sudbinskog značaja je tu složenost prepoznati i uvažiti kako se ne bi zaustavili na nemoćnom emotivnom gnevu i lamentacijama koje zarobljavaju politički razum.
Na najopštijem nivou oslobađajuće presude su iskaz o prirodi poretka koji se od završetka hladnog rata ustoličava. Poretka u kojem je jedan broj zemalja sebi dao pravo da vojno interveniše bez odobrenja UN, ili s blagoslovom SB ali na potpuno lažnim premisama. Da nasilno demontira autoritarne režime i da umesto ustoličavanja demokratije bez ikakve odgovornosti baca društva u haos i unutrašnje sukobe. Da slavi obavezu zaštite ljudskih prava i da istovremeno ulaže napore da racionalizuje primenu mučenja prema osumnjičenim teroristima. Da nameće ekonomsku paradigmu koja proizvodi neviđene nejednakosti i siromaštvo i da istovremeno sebe izuzima iz primene bilo koje od normi koje se nameću ostatku sveta. Reč je o poretku koji se još uvek pridržava linije razgraničenja između civilizovanih i varvarskih država i koji u ime tih razlika stapa takvu količinu laži i hipokrizije u realnost kojom urušava elementarna načela međunarodnog prava, mogućnosti uspostavljanja globalne vladavine prava. U takvom poretku, tribunal je instrument moralne proizvoljnosti i sile. Lobiranje, kako smo ovih dana obaveštavani, a ne činjenice i dokazi, postaje presudna osnova za izricanje presude. Tribunalom se vrši neophodna revizija istorije, odgovornosti, sećanja, prikriva se globalni zločinački poduhvat koji je delovanjem spoljnih i unutrašnjih aktera nasilno demontirao Jugoslaviju.
Kada su u pitanju Gotovina i Markač, presuda je i iskaz o raspodeli odgovornosti i krivice kojom se steriliše buduća članica EU čiji je vekovni san (oslobađanje od Srba kao „remetilačkog faktora“) konačno ostvaren. Stari snovi su dobili novi evropski legitimitet. Evropa ne pokazuje da će imati problem da od iduće godine zajedno sa Hrvatskom slavi državni praznik kojim se obeležavaju izgon 220.000 ljudi ipljačke i ubistva skoro dve hiljade građana. Bez nelagode EU nastaviće da zatvara oči pred činjenicom da srpske izbeglice ni posle skoro dve decenije od progona ne mogu da ostvare svoje pravo na povratak i svoja imovinska prava.
Kada je u pitanju Haradinaj, presuda treba da pruži dodatni legitimitet nasilnoj, nelegalnoj secesiji i njenim glavnim unutrašnjim i spoljnim nosiocima i da na taj način još jedan davnašnji (albanski) san pretvori u evropsku javu. EU će knjižiti u svoje mirotvoračke uspehe što je relativizovala normu suvereniteta srpske države do granice njenog potpunog poraza, što je obezbedila zaborav još jednog etničkog čišćenja Srba.
Haške presude su iskaz i o srpskoj državi: one su pokazale koliko smo nevažni i slabi. Kada su državni interesi u pitanju, mnogo toga može nam se oduzeti, a malo toga dati, mnogo toga se može nametnuti, a malo toga ravnopravnim dijalogom dogovoriti. Mi smo nejaka, gotovo urušena država koja simulira razumevanje globalnog poretka, a pri tome dozvoljava sebi destruktivni luksuz (samo)pljačkanja, ekonomskog razaranja, unutrašnjih političkih „ratova“, neautonomnog definisanja prioriteta, brisanja granica između neophodne saradnje i suvišne pokornosti. Na tim osnovama pravda za srpske žrtve je van našeg domašaja. Okupiti svu pamet i stručnost kojom raspolažemo i položiti temelje državnog ozbiljenja pitanje je opstanka, pravde i samopoštovanja.
Da, oslobađajuće presude Gotovini, Markaču i Haradinaju su ponizile srpske žrtve, ali su dramatično ponizila i sve one mogućnosti za bolji, odgovorniji, plodotvorniji preobražaj regiona. Linije nepomirljivosti su produbljene, konfliktni potencijal uvećan, a ideja vladavine prava svedena je na grotesku.
Radmila Nakarada*
*Profesor Studije mira, FPN
objavljeno: 04.12.2012.
