Izvor: Politika, 19.Avg.2013, 13:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Instituti služili da se sklone nepodobni profesori
Od 2000. godine nema vlade u kojoj nije bio neko ko je potekao s univerziteta ili instituta, kaže Slobodan Marković
Srbiji nedostaju stručne institucije koje „promišljaju politike i sakupljaju znanja u dužem periodu”, tvrdi Kori Udovički, bivša guvernerka Srbije i direktorka Centra za visoke ekonomske studije. Prema njenoj oceni, najveći problem koji imamo je to što naša država kao aparat ne ume da promišlja politike, pa da ih onda usvoji i sprovodi kroz čak i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << više vlada. „U tom smislu stručnost nam je potrebna”, poručuje Udovički.
Međutim, ako bi se sudilo po zvaničnim „biografijama” društvenih instituta u Srbiji, Kori Udovički uopšte nije u pravu. Jer, kako se tvrdi na sajtovima ovih naučnih institucija, njihov uticaj na kreiranje srpske unutrašnje i spoljne politike, ali i javnog mnjenja, od presudnog je značaja. Stvarnost, međutim, umnogome demantuje ono što stoji na papiru. Naši instituti ne samo da svojim analizama i prognozama ne utiču na kreiranje državne politike, nego u najvećem broju slučajeva, kako kažu naši sagovornici, ono što urade stručnjaci ostaje mrtvo slovo na papiru.
Da li su se i zbog čega instituti urušili? Ili su, možda, od samog osnivanja pedesetih godina prošlog veka samo teorijski predstavljali značajan faktor u državi?
Slobodan Marković s Instituta za evropske studije podseća da su instituti društvenih nauka pre nekoliko decenija služili da se u njih sklone nepodobni profesori, kako ne bi mogli da kvare studente. Istovremeno, instituti prirodnih nauka vrlo često su imali direktnu vezu s privredom, odnosno industrijom, tako da ovi instituti nisu bili u istom položaju ni ranije, kao što nisu ni danas.
Na svoju disidentsku prošlost posebno je ponosan Institut za filozofiju i društvenu teoriju, na čijem sajtu stoji da je „disidentski pokret u socijalističkoj Jugoslaviji predstavljao jedan od važnih elemenata intelektualnog i akademskog pejzaža”. Podseća se i na značaj koji je za osnivanje Instituta imala grupa profesora izbačenih s Filozofskog fakulteta, među kojima su bili Zagorka Golubović, Dragoljub Mićunović, Ljubomir Tadić, Trivo Inđić, Svetozar Stojanović, Mihailo Marković…
Slobodan Marković podseća da su iz instituta potekli i nekadašnji predsednik SRJ i potonji predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica, kao i ubijeni premijer Zoran Đinđić.
„Nemate vlade od 2000. godine u kojoj niste imali nekoga s univerziteta ili instituta. U jednoj maloj zemlji kao što je naša, koja ima sedam miliona stanovnika, to ima mnogo veći značaj, jer kod nas vrlo često profesor ili stručnjak mora da obavlja istovremeno i naučnu i javnu funkciju, jer nema dovoljno ljudi”, objašnjava Marković.
Ulaganje u nauku, kako kaže, uvek na kraju doprinosi povećanju bruto društvenog proizvoda, tako da država ne može da pogreši ulažući u nauku. Dugoročno može od toga samo da ima dobitak. Bez humanističke inteligencije, ističe, ne možete imati demokratsko društvo, jer ona treba da doprinese kritičnom tonu u najvažnijim trenucima po zemlju. U oskudnim materijalnim uslovima nauka je, kaže Marković, jedna svetla tačka.
O odnosu države, koja je zvanično osnivač i finansijer najvećeg broja instituta, i ovih institucija, većina sagovornika „Politike” ipak nije želela da govori javno. Nezvanično, međutim, složni su u oceni da je postojanje mnogih instituta svedeno na čistu formu. Naime, oni konkurišu svojim projektima za koje, ako budu odobreni, a po pravilu je tako, od države dobiju novac kako bi mogli da opstanu. Ali, sve se na tome i završava.
Kako kaže naš sagovornik, koji godinama radi kao naučni istraživač u jednom institutu, samo je mit da su nekada instituti bili kvalitetni i da je država mogla da se osloni na njih, a da sada ništa ne valjaju i faktički nisu upotrebljivi.
„Instituti nikada nisu bili dobri. Oni su u neko komunističko doba bili vođeni od strane partijskih kadrova, koji su ih koristili za političku promociju. Koncepcijski su pogrešno postavljeni i ne postoji jasna sprega između države i istraživačkih institucija, u smislu da se rezultati tih istraživanja i ekspertiza eksploatišu”, tvrdi naš sagovornik.
Osim toga, kako kaže, društveni instituti uvek su bili u drugorazrednom položaju u odnosu na Univerzitet. U njima rade ljudi od kojih se očekuju visoki rezultati, a njihove plate, položaj i prava su mnogo manji nego kod ljudi koji rade na Univerzitetu.
Drugi sagovornik, koji takođe važi za uglednog naučnog istraživača, još je oštriji i tvrdi da država zapravo ne zna šta će s institutima, te da ih drži samo „pro forme”, jer „moraju da imaju neku nauku”, pošto se na fakultetima mnogo manje bave naukom, a više studentima.
Od društvenih instituta država de fakto ne traži ništa, kaže naš sagovornik. Osim globalnog projekta koji je način finansiranja nekog instituta, tek ponekad se nešto zatraži i iz nekog ministarstva.
„Instituti bi trebalo da pomažu u kreiranju politike, ali je sve naše ministre nauke više zanimalo koliki je broj objavljenih radova, a mnogo manje kako da iskoriste ono što ljudi na institutima rade. Kod nas je vođenje politike čista improvizacija, nema predviđanja na više godina”, kategoričan je naš sagovornik.
U Institutu za međunarodnu politiku i privredu, međutim, vrlo često ističu blisku saradnju s Ministarstvom spoljnih poslova. Iz redova istraživača ovog instituta, kako kažu, regrutovan je veliki broj diplomata i zvaničnika za diplomatsku, ali i neke druge značajne službe koje se bave međunarodnim odnosima.
Na pitanje „Politike” kakvu su praktičnu korist imali od ovog instituta, iz Ministarstva spoljnih poslova podsećaju da je njihov odnos regulisan Ugovorom o saradnji, „u cilju efikasnijeg sprovođenja spoljnopolitičke strategije Srbije”. Tako se Institut ugovorom obavezao da u toku ove godine za MSP izradi studije u pet oblasti – Srbija u savremenim međunarodnim odnosima, Srbija u savremenom evropskom okruženju, Srbija u savremenom bezbednosnom okruženju, Srbija u savremenom regionalnom okruženju, Srbija u savremenom ekonomskom okruženju i Srbija u međunarodnom pravnom poretku.
Takođe, kako nam je rečeno u MSP-u, saradnja s Institutom ima dugu istoriju na planu organizacije većih međunarodnih tematskih konferencija. Institut je, kažu, organizovao i niz međunarodnih skupova i simpozijuma na temu položaja Srbije u svetu i u regionalnim okvirima, na kojima tradicionalno učestvuju i predstavnici MSP-a, kao i ambasadori akreditovani u Beogradu i gostujući eksperti iz mnogih zemalja.
-----------------------------------------------------
Neki naučnici kriju gde rade
Ugledu instituta tokom proteklih godina u mnogim slučajevima nisu doprinosili ni naučnici zaposleni u njima. Mnogi od njih pokazali su se kao vrlo nelojalni „firmama” u kojima rade, pa ih je tako javnost prepoznavala po njihovim nevladinim organizacijama, umesto da ih identifikuje po institutu u kojem, na kraju krajeva, zarađuju platu.
Jelena Cerovina
objavljeno: 19.08.2013.
