Izvor: Politika, 22.Sep.2010, 23:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Injekcija istine
,,Sve rade krijući se, govore mutno i neodređeno, ali obavezno svečano i patetično…”
,,Ko danas želi da piše istinu treba da savlada mnoge prepreke. Treba da ima smelosti da piše istinu i ako je svuda suzbijaju. Potrebna je mudrost da bi istinu spoznao” (Bertold Breht). Elemente Brehtovog kazivanja nađoh u upravo štampanoj knjizi ,,Dnevnik samoće” Vidosava Stevanovića, knjizi koja je literarno i dokumentarno svedočenje o ulozi dela srpske intelektualne ,,elite” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u vremenu srpske katastrofe koja nas je snašla devedesetih godina. Svedoci smo kaljanja časnog poziva srpskih intelektualaca koji su, imajući u rukama medije, trovali izluđeni narod. Logično je da u srednjem, marginalizovanom, građanskom sloju pomenuta knjiga nameće mnoga bolna podsećanja.
U isto vreme ,,Politika” mi je privukla pažnju tekstom u kome se tvrdi da je, između ostalih, sa generalom Mladićem, svojevremeno, razgovarao i Dobrica Ćosić. Da sam sudija odmah bi rehabilitovao generala! To je čovek koji je nametnutim zlodelom doživeo meteorski uspon zahvaljujući tome što se, po mom mišljenju, pokorio mentorima te je pristao da prima injekcije nacionalmemorandumskog tipa dela Srpske akademije nauka. ,,Stvaraoci memoranduma nikada se nisu izjasnili za koju će se varijantu odlučiti, tipično za njihovo lukavstvo okorelih staljinista koji su preživeli mnoge čistke i partijske vrtoglave zaokrete. Sve rade krijući se, govore mutno i neodređeno, ali obavezno svečano i patetično jer sebe smatraju mudracima. I niko im nije rekao da su budale i samozadovoljne štetočine, ni njihove žrtve”.(,,Dnevnik samoće”, str. 506)
Prinošenje žrtava na oltar tako nakaradnog dejstva je neoprostivo. Dobro se, sa nelagodom, sećam radnika Rakovice koji su, očigledno ne znajući o čemu se radi, dizali ruke za nešto njima nepoznato: za totalno i pogubno nacionalistički orijentisani memorandum, koji posedujem za slučaj da i meni neko kaže da ne znam o čemu se radi. Podsećam da je upravo tada i u takvim tempiranim okolnostima, veliki književnik Borislav Pekić izgubio izbornu trku sa Vojislavom Šešeljem, koji je kasnije s razlogom dospeo tamo gde je dospeo.
Otac nacije, kako ga je narod krstio, a bolje bi bilo da do krštenja nije ni došlo, ostavio je za sobom ,,sinove srpstva” sa učinkom da godinama svet upire prstom na nas kao da smo kužni.
Pošto pretpostavljam da će se naći još poneki pesnik da mi zameri što sam pisao i stvarao u vreme komunizma, neka odmah zna da je to tačno. Da, pisao sam jer iako nisam bio član partije bio sam primer da su komunisti birali najbolje i plaćali odlično. Hajde sada pokušajte da nešto uradite a da ne pripadate nekoj od vodećih partija. Malo morgen, kako reče bivši gazda.
Zoran Hristić
objavljeno: 23.09.2010.
