Izvor: Politika, 29.Nov.2013, 15:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Industrijalizacija – mit ili stvarnost
Ha strategiji nove industrijalizacije trebalo bi da rade oni koji su ubeđeni da ona jedino može Srbiju izbaviti iz duboke ekonomske i društvene krize
U posleratnom razvoju Jugoslavije, odnosno Srbije, ubrzana industrijalizacija imala je veoma značajno mesto. Za nekoliko decenija ostvareni su impresivni rezultati, koji su našu zemlju krajem osamdesetih svrstali u srednjerazvijene industrijske zemlje.
Posle 5. oktobra 2000. u Srbiji je uspostavljen model razvoja, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji se zasnivao na prilivu stranog kapitala, uvozu i uslugama. Njegovo funkcionisanje se temeljilo na precenjenom dinaru, zbog čega je uvoz bio mnogo isplativiji od izvoza. To je, zajedno s katastrofalnim modelom privatizacije i potpunom liberalizacijom spoljne trgovine, praktično dovršilo urušavanje srpske industrije, započeto u poslednjoj deceniji 20. veka.
Početak globalne ekonomske krize je preko noći na površinu izbacio sve katastrofalne posledice primene takvog modela razvoja. Smanjen je BDP, fizički obim industrijske proizvodnje, građevinarstva, izvoza, prometa u trgovini... Rapidno je povećan deficit tekućeg bilansa i državnog budžeta, ubrzano je rastao javni i ukupan spoljni dug, udvostručio se broj nezaposlenih...
Neverovatno je da su pomoć u prevazilaženju teških ekonomskih i socijalnih problema ponudili najpre oni koji su bili autori neke od ukupno 106 strategija razvoja donetih od 2001. Niko od njih, ali i onih koji su im godinama to omogućavali, nije se zapitao zašto smo zapali u ovakvu ekonomsku krizu ako smo za više od jedne decenije izradili ovoliko različitih strategija.
Izrada tih dokumenata rađena je u oskudici vremena, kadrova i finansijskih sredstava, zbog čega one nisu bile rezultat ozbiljne analize svih relevantnih činjenica, koje suštinski opredeljuju njene ključne preporuke. Umesto toga, strategije su obilovale spiskom interesno orijentisanih želja, sa idejom da se i u narednom periodu sačuvaju pozicije najbogatijih i najmoćnijih. S promenom vlasti počinjalo je sve iz početka.
I aktuelna vlada formirala je Savet za nacionalni preporod, koji između ostalog treba da se bavi i pitanjem reindustrijalizacije. Nedavno je izašao njihov prvi papir, koji nije odmakao mnogo od sličnih koji su pre nekoliko godina pompezno lansirani. Prvi je nastao pre nekoliko godina na „čuvenom“ kopaoničkom biznis forumu. Sredinom 2010. svetlost dana je ugledao „Postkrizni model razvoja Srbije”, zatim dokument „Evropa 2020” bivšeg predsednika države, a 2011. obelodanjena je i „Strategija razvoja industrije Srbije od 2011. do 2020. godine“. I pored niza, više ili manje ozbiljnih dokumenata, srpska industrija, a sa njom i privreda, tone u sve dublju ekonomsku krizu.
U čemu je onda problem? Upravo u tome što ni sadašnja vlada na lošim primerima prethodnih očigledno nije ništa naučila. Kako je moguće da novu strategiju reindistrijalizacije predlažu neki od krupnih srpskih kapitalista, koji su se enormno obogatili na uvozu i uslugama, koristeći upravo blagodeti precenjenog srpskog dinara? Da li zaista neko veruje da će unosne i prilično sigurne poslove uvoza jeftine i nekvalitetne kineske robe najbogatiji srpski trgovci preko noći zameniti poslovima proizvodnje, koji zahtevaju mnogo više znanja, nove tehnologije, neophodne kadrove…
Prema tome, na strategiji nove industrijalizacije trebalo bi da rade oni koji su ubeđeni da ona jedino može Srbiju izbaviti iz duboke ekonomske i društvene krize. Ključni preduslov za njeno donošenje i efikasno sprovođenje jeste opšti nacionalni konsenzus i bezrezervna podrška države.
Na prvi pogled, ponovna industrijalizacija Srbije izgleda kao nemoguća misija, ali iskustva mnogih zemalja iz dalje i bliže prošlosti pokazuju da je ona ipak izvodljiva. Pošto se ponovna industrijalizacija Srbije nikako ne može desiti sama po sebi, to jest zahvaljujući delovanju tržišta, neophodan je aktivistički pristup države. Da ne bude zabune, to ne podrazumeva državno upravljanje razvojem industrije, odnosno preduzeća, jer to nijedna, pa ni naša država ne zna dobro da radi. Vlada Srbije treba da se koncentriše na nekoliko krupnih pitanja.
Prvo, vlada treba da obezbedi zdrav poslovni ambijent koji će podsticati razvoj biznisa, a ne da ga koči. To podrazumeva jeftinu i efikasnu državu, moderne i jednostavne propise, efikasno sprovođenje zakona jednakih za sve, višestruko manju i efikasniju državnu administraciju.
Drugo, potrebno je da se formira razvojnu banka, sa osnovnim ciljem da se obezbede kvalitetni i povoljni izvori finansiranja za podršku proizvodnji, izvozu i zaposlenosti.
Treće, neophodno je da vlada počne sa sprovođenjem programirane depresijacije nacionalne valute, koja će učiniti da proizvodnja i izvoz budu znatno profitabilniji nego uvoz i realizacija na domaćem tržištu.
Četvrto, da u što je moguće kraćem roku potpuno ukine subvencije iz budžeta javnim preduzećima i gubitašima, a politiku subvencija proizvođačima i izvoznicima zasnuje na principima, koje već nekoliko decenija, na primer, primenjuje Južna Koreja.
Peto, da sačini preciznu ocenu prirodnih komparativnih prednosti Srbije (prehrambena industrija, na primer), uz ozbiljnu analizu svetske tražnje za tim proizvodima u narednom periodu. Jedino bi se na osnovu toga moglo definisati koji proizvodi će u narednom periodu imati podršku buduće industrijske politike Srbije.
I šesto, država mora koncentrisati sva raspoloživa sredstva za efikasan razvoj tih delatnosti, koji će svakako povući i razvoj drugih sektora i proizvodnji.
Profesor na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu
Ljubodrag Savić
objavljeno: 29.11.2013.
