Izvor: Blic, 25.Maj.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Imate veoma darovite studente
Imate veoma darovite studente
Povezanih očiju student postdiplomac na Univerzitetu umetnosti koga drugi vodi kroz prostor prati instrukcije prof. Tomaša Žižke. Njegovo je da pipa i govori šta prepoznaje... Ovako, uprošćeno govoreći, počinje prvi čas 'Arhitekture ambijentalnog prostora' na interdisciplinarnim studijama u Beogradu kod profesora scenogafije na odeljenju za alternativno pozorište Praške akademije DAMU, ove godine i glavnog projektanta 'Praškog kvadrijenala >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << scenskih umetnosti' za 2003. Tomaš Žižka nije prvi put u Beogradu. Tačnije Žižka zapravo je redovni profesor na Univerzitetu umetnosti jer drži integralan kurs scenografije. Njega za par dana smenjuje Majkl Remzon, profesor dizajna osvetljenja na Univerzitetu Stenford u San Francisku, a trebalo bi uskoro i Tim Foster i Žan Novela, verovatno danas vodeći arhitekti u domenu pozorišta, kao i Pamela Hauard sa akademije 'Central Saint Martins College of Arts and Design' iz Londona. Razlog je mudro fokusiran: da se i naši postdiplomci ovde školuju kao što bi da su u svetu. Ideja potiče od YUSTAT-a (Jugoslovenskog centra za scensku umetnost i tehnologiju) koju svesrdno podržava prof. Žižka, a koga ovdašnje kolege na neki način već smatraju našim sugrađaninom.
- Nije meni cilj da ovde implantiram svoj metod rada, već da koliko to mogu korigujem ovdašnji. Ovde sam prepoznao veoma nadaren kadar među studentima, bez obzira na teške uslove rada i relativnu zapostavljenost struka kao što su scenografija, dizajn svetla i zvuka, arhitektura. Veoma su raspoloženi za razmenu ideja i učenje. Vi, pak, potičete iz monarhističke porodice. Recite ko su vaši preci?
- Moj deda je rođen u Puli, a moj pradeda je došao iz Češke, gde je upoznao moju prabaku koja je stigla iz Ukrajine. Pula je tada bila italijanska. Deda je bio oficir u Austrougarskoj. Ja sam rođen u Bratislavi, a moja majka je Čehinja. Moj otac je polu-Mađar, polu-Čeh, a moja supruga je iz Budimpešte, njena majka iz Austrije. Prema tome, ja sam putpuno multinacionalno orijentisan. Ili dezorijentisan! (smeh). Bez političkih predrasuda!
Čime se bave vaši roditelji?
- Otac je arhitekta, a majka učiteljica. Da li je uticaj oca bio presudan da se i vi opredelite za arhitekturu?
- Svakako. Otac mi je usadio osećaj za prostor koji se najpre ispoljio u srednjoj školi u kojoj sam izučavao skulpturu. A to što sam postao i profesor, verovatno je gen moje majke. A koliko je rad sa čuvenim Jožefom Svobodom prevagnuo da počnete da se bavite upravo pozorištem?
- Moram prvo da objasnim da nisam učio kod prof. Svobode, nego sam nakon studija angažovan na njegovom projektu 'Guliver', pre revolucije, u čuvenom nacionalnom teatru u Pragu 'Laterna Magica'. Smatrajući da je pozorište previše orijentisano na film, projekat 'Guliver' je imao za cilj da zadre dublje u teatar, bez ideologije. Češko pozorište je naime pre Revolucije bilo pod snažnim uticajem mitoloških tema - što je logično, jer se u svakodnevni život nije smelo dirati. Bavilo se minotaurima, Odisejom... Često je umesto predstava davao filmove. Projekt 'Guliver' je težio da u formi kabarea ubaci male, naizgled banalne ljudske priče u pozorište. Zašto je to bilo važno?
- Zato što je spajajući 'male' teme sa tradiconalnom monumentalnošću, rekao bih Davida sa Golijatom, počeo publiku da vraća svojoj sudbini, lokalnom. Ima li u umetnosti lokalnog, ako sama po sebi podrazumeva univerzalno?
- Znam šta me pitate. Da, tačno je. Umetnost, ako to jeste, mora biti univerzalna. Ali, kad umetnost postane velika industrija, gubi zanimanje za ličnost, pojedinca. Raspline se prepoznatljivost svakog lika ponaosob. Ovo se najbolje vidi u filmu koji sve manje ulazi u suštinu individue. Gubi kontakt sa životom. Možete li objasniti tu borbu pozorišta za ličnost određenije?
- Film je počeo da gubi dušu, pozorište mu je vraća. Zato se često dešava da se filmski glumci regrutuju iz pozorišta. Pa čak i za reklame.Teatar hoće da bude više autentičan, a film sve više zapada u iluziju. Šta sada radite osim što predajete?
- Pripremam scenografiju filma 'Tuga' češke rediteljke Mihaele Pavlatove, koji obrađuje vreme nakon revolucije, posle deset godina, kada ljudi gube prvobitni entuzijazam za promenama. Kako ćete splašnjavanje entuzijazma dočarati scenografijom?
- Našao sam dve lokacije, na granici Mađarske i Slovačke. Na jednoj strani je veliki stari grad, a na drugoj kukuruz. Ne nudimo nikakvo konačno rešenje šta je bolji izbor. Neka ga, prateći film, svaki pojedinac nađe sam za sebe... Takođe, zajedno sa roditeljima vodim nevladinu organizaciju u okviru koje bismo hteli da uvedemo sličan sistem postdiplomskih studija kao što kod vas čini YUSTAT dovodeći profesore iz celog sveta. Mogu vam reći da s tim u vezi već sarađujem sa jednim vašim zemljakom. Zove se Dragan Kljajić, živi u Amsterdamu, jedan je od osnivača MAPA (Moving Academy for Performing Art u Amsterdamu), na čijim temeljima je 1997. osnovano umetničko udružeje 'Mamapapa', čiji sam direktor. Cilj mi je da kontakte koje sam stvarao, usavršavajući se čak i u Meksiku i radeći scenografiju širom Evrope, prenesem ne samo u Bratislavu, nego i u Beograd. Milena Marjanović
