Izvor: Politika, 11.Maj.2015, 22:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Imao sam više učenika nego neke stranke glasača
Nekadašnji državni prvak u džudou, koji je u finalu 1975. pobedio Radovana Stojičića Badžu, dugo je trenirao i decu i komandose, a danas u 76. godini ima dva treninga dnevno i žanje medalje na veteranskim šampionatima sveta i Evrope
Jedan od prirodnih puteva u sportu je onaj koji ide od takmičara, preko trenera, do funkcionera. Malo je onih koji na to dodaju još jedno poglavlje, vraćajući se sportskom borilištu u godinama koje više priliče podizanju unuka i kratkim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << šetnjama u parku. Zato Vuk Rašović spada u sportske fenomene, jer ne samo da se u 76. godini opet žestoko bori već i trenira dva puta dnevno i osvaja medalje na najvećim takmičenjima za veterane širom sveta.
– Kad se probudim oko šest, prvo pomislim da odem u bazen ili u šumu. Mogao bih da kupim novine i sednem u kafić, ali nisam navikao na to. Počinjem dan treningom, kao što dišem, i nema sumnje da mi na neki način taj proces, u vodi ili šumi, pričinjava veliko zadovoljstvo. Treninzi me dovode do nekog fizičkog blagostanja – govori Vuk Rašović, rođen 20. decembra 1939. u Vrujicama u Crnoj Gori. Ima 13 titula prvaka sveta za veterane i sedam evropskih zlatnih odličja.
U nizu priznanja koje je dobio od Svetske džudo-federacije (IJF) nalazi se i jedno koje bi mirne duše mogla da potpiše i Ginisova knjiga rekorda:
– Moj takmičarski staž u džudou je zvanično najduži na svetu. Počeo sam u martu 1961, u Petoj beogradskoj, a poslednje takmičenje imao sam krajem aprila 2015. u Francuskoj. Prvi put sam se pojavio na Prvenstvu Srbije, na kojem sam bio peti, a imao sam 21 godinu i četiri meseca. Sad u tim godinama mnogi završavaju karijere. Recimo, Tjeri Rej je u 21. godini postao olimpijski pobednik u Moskvi 1980, zatim se oženio ćerkom Žaka Širaka i postao medijska zvezda sa 25.
Podseća na to da mu je najveći uspeh na Prvenstvu Jugoslavije titula 1975. godine:
– Tada sam u finalu pobedio Radovana Stojičića Badžu u meču koji je trajao deset minuta. Dva puta sam bio sedmi u Evropi, 1969. i 1973. S obzirom na to da sam kasno počeo, u stručnom timu DŽS Jugoslavije su procenili da mlađima treba dati šansu u međunarodnom programu, a ja se nisam otimao. Mislim da su pogrešili, jer od onih koje su slali niko nije osvojio medalju. Zato sam se prvi put pojavio tek 1969. u Ostendeu. Svojim najvećim uspehom smatram prvo mesto na međunarodnom turniru u Splitu 1966. Učestvovali su najbolji evropski borci u dve kategorije, do 75 kg i iznad. Na završnoj svečanosti prišao mi je šef engleske delegacije, podigao čašu i rekao: „Nazdravljam najboljem među nama!” Nikad se nisam bolje osećao.
Poslednji meč u seniorskoj konkurenciji imao je 1996, kada mu je bilo 57 leta. Neki od rivala bili su mlađi i 36 godina. Krajem te godine započeo je novu „karijeru” i na Veteranskom prvenstvu SR Jugoslavije osvojio prvo mesto.
Vuk Rašović danas (Foto D. Ćirkov)
– Meni je na veteranskim šampionatima sveta i Evrope naša himna intonirana 20 puta: u Montrealu, Atlanti, Londonu, Petrogradu, Parizu, Tokiju... Svakako sam veoma ponosan na priznanje Svetske džudo-federacije, na kojem piše: „Specijalno priznanje Vuku Rašoviću, legendi džudoa iz Srbije!” Uručio mi ga je predsednik te federacije u Parizu 2011, u najatraktivnijem trenutku, neposredno uoči finala u superteškoj kategoriji. Doživeo sam to kao nešto što mi možda i ne pripada, tim pre što sam se našao u zagrljaju svetskih džudo-veličina kojima se divim.
U Atlanti 2009. Svetska veteranska džudo-federacija (VMJA) proglasila ga je za velikog majstorskog džudo-šampiona. Počasni je trener Evropske džudo-unije i doživotni počasni predsednik Džudo-saveza Srbije, koji je jedno vreme i vodio. Dobitnik je Nagrade za životno delo Sportskog saveza Beograda, a Vlada Republike Srbije dodelila mu je za trenerske uspehe nacionalno sportsko priznanje.
– Veoma sam ponosan na svoj trenerski staž i na sve moje učenike. Obučavao sam i decu i komandose. To su divizije ljudi koje sam animirao da vole džudo. Imao sam više učenika nego neke stranke glasača. Jedna od mojih najtalentovanijih takmičarki bila je pevačica Snežana Đurišić. Da se nije opredelila za pevanje, siguran sam da bih od nje napravio osvajača svetske medalje.
Trenira od 12 do 14 puta nedeljno, u Republičkom zavodu za sport na Košutnjaku. Kaže da ima dosta mladih koji mu pomažu da se priprema i da bez njih ne bi mogao.
– Izazov u mečevima, uključujući i veliki fizički napor, stvara snažno uzbuđenje koje je teško ostvariti u drugim aktivnostima. Nedavno kad sam išao u Lil, potpredsednik Rvačkog saveza Srbije Rajko Baltić mi je rekao: „Gde si krenuo, sedi kući, ima da te donesu otuda!” Shvatio sam to kao prijateljsku brigu, ali ja sam se vratio s medaljom. Džudo ti daje mogućnost da do kraja izraziš svoju borbenost, ali nije destruktivan kao neki sportovi koji ti lice pretvore u kašu.
Godišnje učestvuje na osam međunarodnih takmičenja, među kojima su i Evropsko i Svetsko prvenstvo. Na pitanje ko to finansira, odgovara:
– Do prošle godine imao sam pomoć Ministarstva omladine i sporta, a sada mi pomažu Gradski sekretarijat za sport i moji bivši učenici.
Zahvaljujući njegovoj inicijativi, Evropska džudo-unija je pomerila starosnu granicu za veterane...
– Bilo je zabranjeno takmičenje za starije od 65 godina, a onda sam im napisao pismo, vrlo snažno intonirano. Rekao sam im da nemaju prava da se više od mene brinu za moje zdravlje, da je džudo ratnički sport i da moraju da prihvate da tu može da se strada, ali i da je to isključivo moja odgovornost. Oni su to uvažili i promenili odluku. Tako mi stariji od 65 godina potpisujemo da to radimo na svoju odgovornost. Odabrao sam kao realnu mogućnost da se cela moja priča završi na strunjači, čak i ne vidim bolje mesto za kraj...
Bogat kao sultan od Bruneja
Kada je zajedno sa nekadašnjim stonoteniserom Milivojem Karakaševićem primao nagradu za životno delo Sportskog saveza Beograda, Vuk Rašović je rekao:
„Naši hramovi su sale za vežbanja i takmičenja. Naše molitve su sportski treninzi i nadmetanja. Naši kalendari su kalendari takmičenja. Mi smo živeli subotama i nedeljama, 50 godina na pripremama, na takmičenjima, na treninzima... Proliveni su tu litri znoja, ali posebno sam zadovoljan što je to bila i naša potraga za prijateljstvom. Ako je tačno da je onaj ko ima najviše prijatelja i najbogatiji na svetu, Karakaševića i mene smatram sultanima od Bruneja”.
