Izvor: Blic, 20.Apr.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Imamo jedno srce i njega ubijamo
Imamo jedno srce i njega ubijamo
Razgovor sa glumcem Radkom Poličem, (obavljen prekjuče u Narodnom pozorištu u Beogradu povodom gostovanja pozorišta iz Maribora sa komadom 'Drakula'), čini se, ipak treba početi beležiti, suprotno pravilima, od samog kraja. Jer, u jednom trenutku dolazi u ložu, u kojoj je razgovor vođen, čovek iz beogradskog nacionalnog teatra da opomene Radka kako je krajnje vreme da krene ka holu druge galerije gde ga svi već čekaju. Ustajući, nakon >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nekoliko poziva, Polič ga pita gde su ono beše sinoć bili i lepo se provodili. 'Na rođendanu Ekstra Nene... Pa, zar se ne sećaš, čak si je i poljubio', glasio je odgovor kroz smešak. 'Znam ja, ali hoću da ona čuje', kaže Radko u hodu i okrećući se dodaje namignuvši: 'To bi se moglo zvati životom, po neki poljubac, lepa žena, dobar provod.'
A čitava ova priča počinje kada je gospodin Polič nekoliko minuta pre vremena (ipak on živi u Sloveniji) došao na konferenciju prilično dobro raspoložen. Naravno da su svi prisutni novinari 'skočili' na njega u nameri da mu traže pojedinačne intervjue. Samo me je ime novine spasilo da budem prva. Jer, kako mi je posle govorio dok smo tražili ložu u kojoj ćemo razgovarati, sama reč 'Blic' ga asocira na bljesak, 'nešto blicne, skrene ti pažnju i, eto, to je to'. I čim smo seli, bez nekih naročitih ili konkretnih pitanja Radko Polič je počeo da priča:
'Vidite, obično me vaše kolege pitaju za neke korene moje opredeljenosti za glumu i za neke moje početke. A, evo sad sam se setio, nikada o tome nisam ranije govorio... Kao dečak, od svojih šest ili sedam godina, prvi put sam bio u teatru, upravo ovde u Narodnom pozorištu. Sedeo sam tamo u onoj srednjoj loži na prvoj galeriji. Bože, kako sam to zaboravio! Bio sam sa svojim pokojnim ocem, bio sam mali i prepun utisaka. Čudno.' Vaše detinjstvo, kao uostalom i dobar deo vašeg života i rada je vezan za Beograd. Kako vam sada izgleda u odnosu na neki raniji Beograd? Kada ste poslednji put snimali na ovim prostorima?
- Jedan sam od onih ljudi, govoreći bez patetike, čiji je deo srca u Beogradu. I šta tu ima da mi izgleda ili ne izgleda ovako ili onako. Uvek se osećam po malo čudno, ako već govorimo o stvarima koje sam radio ovde, kada razmišljam o filmu 'Država mrtvih' Živojina Pavlovića. Taj film, kao što znate, nikada nije izašao pred publiku, nikada nije završen. Ja sam video onu prvu, grubu verziju. I dan-danas muči me pitanje zašto nema tog filma. Zato što je reč o državi mrtvih?! A poznato je da (pokojni) Živojin Pavlović govori samo o svojoj zemlji.
Bilo je dosta priče o tom filmu u medijima. Jeste li upućeni u obećanja producenata da će ga završiti?
- Ma, obećavaju oni razne stvari. Ali, ja nikako da vidim taj film. I mislim da je situacija takva da on nikada neće biti prikazan. Sećam se kako sam gledao nekog čoveka, seljaka koji je govorio o tome kako je živeo toliko i toliko godina i sada će umreti i zemlja će ga primiti. A, da li ima zemlju, da li ima državu u kojoj će mu grob postojati, pitao se on tada. A, pitam se i ja sada. To upućuje na pitanje o novim granicama negdašnjeg jugoslovenskog prostora ili, ako hoćete, o novoj mapi Balkana?
- Mi sad (kao) ulazimo u Evropu! Kao da Balkan nije u Evropi?! Kad kažem mi, mislim i na Srbiju i na Sloveniju i na ceo eks-YU prostor. Znate, toliko smo napravili nekih pogrešnih poteza u poslednjih stotinak godina da ćemo se teško izvući i u narednih sto, ušli u Evropu ili ne. Ta Evropa ima neka svoja pravila. Na šta konkretno mislite?
- Mislim, recimo, na stvaralački impuls koji ovaj narod (ili ovi narodi) imaju u sebi, a koji se rasprodaje. Počinjemo da kopiramo nešto što je sa Zapada, ali to nema nikakve veze sa nama! Svaki stvaralac koji napravi neko (značajno) delo kaže kako je to napravio iz srca, iz duše, iz utrobe svog naroda... Hoćete da kažete kako ljudi sa ovih prostora guše sopstvene osobenosti?
- Gušimo i jeftino prodajemo i ono što treba i ono što ne treba. Vidite, Japanci su to mudro rešili. Oni su upili te zapadne uticaje na nivou industrije, ali su bili dovoljno pametni da ne daju svoju kulturu. Oni su, recimo, sačuvali svoj osobeni pozorišni čin. A mi stvarno dozvoljavamo svašta. Šta je to, po vašem uverenju, što nam Evropa nudi?
- Evropa je stara kurva koja već godinama na zna šta da radi. I pošto ne može da jebe, onda plasira budalaštine. A mi sa našim tvrdim hoćemo nekako da se uguramo!?! Nije li i komad 'Drakula' na neki način priča o tome? I šta vas je privuklo da radite taj komad?
- Nije me privukao ni lik koji igram, ni Dukovski koji ga je napisao, ni Popovski koji ga je režirao, odnosno sve to mi je bilo na drugom mestu. Privuklo me to da se družimo u pravom smislu te reči, da stvaramo, da komuniciram sa ljudima koji imaju različita mišljenja, koji su mladi, drugačiji... U komadu 'Drakula' se govori o tome da on ima dva srca i dve duše i da mu jedna nikada ne umire. A mi imamo samo jedno srce i samo jednu dušu i to ubijamo i pijemo sami sebi krv! Lik koji igram doktor Van Helsing na svoj način upravo govori o tome da imaš jedno srce i jednu dušu i ne prodaj se nikada! Vas su svojevremeno u Sloveniji optuživali u političkom smislu?
- Optužuju me još uvek. Zapravo su od mene napravili ludu, tako da ja sad mogu da kažem i nešto više od drugih, nešto drugačije, nešto pametnije... I Radetu Šerbedžiji sam rekao da u 'Liru' hoću jedino da igram ludu. Zamislite, luda starija od kralja!?! Znate, svaka politika traži svoju ludu. Mene su u mojoj sredini izabrali za to, i meni takvo stanje stvari čak ne smeta. Jer, to znači da, kao što rekoh, mogu da kažem nešto više od onoga što oni misle. I zato mi se dopada da igram ludu (na sadašnjoj političkoj sceni). Alal im vera, imaju muda. A šta igrate u predstavi koju Tomaž Pandur radi po 'Hazarskom rečniku' Milorada Pavića?
- U tom komadu igram i smrt i stvaraoca. Igram lik koji predstavlja sve ili ništa. Tatjana Njezić
