Izvor: Blic, 20.Apr.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ili će pasti porez ili moj drug Vlada
Ili će pasti porez ili moj drug Vlada
U hit predstavi predstavi 'Jubilej' Pozorišta na Terazijama, Milenko Zablaćanski igra jednu od glavnih uloga, ali je i jedan od autora teksta prema kome je predstava rađena. Na naše pitanje kako je nastala ova neobična predstava, u kojoj je niz poznatih numera Pozorišta na Terazijama 'upakovano' u priču o samom pozorištu, naš sagovornik kaže:
'Ovu predstavu smo radili iz nemoći i pokušaja da preživimo. Početna namera >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je bila da napravimo bez para predstavu o besparici, a onda se desio peti oktobar i tada smo shvatili da je ne smemo samo skrpiti. U Srbiji se do tada nije ništa događalo i ceo svet kao da je bio zaboravio na nas. Onda je moj komšija Miloje Vasić u Nišu iskopao bistu cara Konstantina i tada su ovde upali neki Francuzi, Englezi i počeli da se bave tim otkrićem. Za mene je to bio ulazak jedne nove energije iz rimskih dana u samu predstavu'. U kojoj meri je to bio postupak a u kojoj karikiranje samih događaja o kojima je reč?
- Ne karikiram stvari, tako ih vidim. Možda je moj spas upravo u tome što stvari vidim iskrivljeno i 'izopačeno'. Reč je o mojoj slici sveta koja je apsurdna, ali je ona za mene realnost. Ja nemam nikakvu drugu realnost oko sebe izuzev svoje porodice, koja je moj kontakt sa realnošću. Sve drugo je podložno (pre)ispitivanju. Moguće je da su neke od tih slika pozorišno manje ili više zanimljive ali i to nije važno, bitno je da čovek ima hraborsti da ih prepozna u sebi.
Kako tumačite uspeh vašeg tok šou programa, gledano iz tog, iščašenog ugla?
- 'Tok šou' je samo druga ili treća slika mene. Hoću da kažem, tu priču o sebi propuštam kroz prizmu apsurda i tako dobijam komediju, ali u suštini ona je istinita, realna slika koju publika savršeno kapira. Ja ljude zapravo diram u njihove trenutke tišine, u trenutke samoće, jer ne komuniciram s njima na globalnom nivou, već ulazim u njihovu individualnost, možda čak i u intimu. Na koji način?
- Moja ambicija je da rušeći tajnu dođem do tajne, da rušeći tajnu pozorišta dođemo zajednički do pravog pozorišta. Upalim svetlo u sali, izađem ispred svetlosne zavese, i nemam svoj lik koji tumačim iza koga bi se sakrio, već sam to ja. Pozorište u kome sam ja ovamo i patim neku patnju, a publika onamo i gleda tu patnju- nije najbolje, ili nije jedino. Onda pitam publiku zašto su došli u pozorište. Jer, to što nisu otišli na kolače, već su izabrali pozorište, ne znači da sada treba da samo očekuju nešto od mene, već i da ja očekujem nešto od njih. U stvari, posredno ih pitam da li žele da budu deo pozorišta i kakvo pozorište žele. U jednom trenutku ja čak insistiram da izađu svi kojima se ne sviđa. Pošto niko ne izađe, ja se na kraju obratim Tvorcu i pitam ga zašto je stvorio svet u kome ne može da se odgonetne tajna. Pomenuste pitanje kvaliteta pozorišta; da li je vaša odluka da prihod od vašeg šou programa poklonite pozorištu deo napora za bolje pozorište ili da tim gestom kažete šta mislite o stanju pozorišta?
- Aposlutno sam ispao iz priče o globalnim pitanjima. Moj stav je da ja moram da dajem da bih uzimao dalje. Nisam tada želeo da pričam o tome jer to nije lepo. Ali, evo pojasniću taj čin. Nisam ja ništa dao pozorištu, već samo nisam uzeo. I to zbog toga što nije u redu da uzmem deset hiljada dinara za jedno veče dok ljudi koji takođe rade svoj posao, i to svakodnevno - pri tome mislim na scensku tehniku i ostale iz tog sektora - imaju mesečnu platu tri hiljade dinara. I to neme veze sa globalnom plitikom u pozorištu, da li je donet zakon ili nije, ko će ostati bez posla, a ko ne.
Bili ste vrlo aktivni u predizbornoj kampanji opozicije, sada ne želite da govorite o globalnim pitanjima? - Bio sam sve vreme u karavanu DOS-a da bih dočekao trenutak u kome bih mogao da porazgovaram sa svojim tadašnjim predsednikom. Mislim da ga nisam uvredio svojim govorom u Požarevcu, kad sam rekao da želim da on ode iz zemlje, a ne ja. To je bio moj najiskreniji stav. Tek sam se bio vratio iz Engleske i najozbiljnije razmišljao da odem i počnem da izvlačim svoju porodicu odavde, jer nisam znao kako da preživim. Pored toga sa televizije su mi skidali i zabranjivali emisije i nisam više imao ideju šta da preduzmem. Sada nemate tih problema, imate li drugih? - Posle osam godina zidanja, sagradio sam kulu na Bojani koja se zove svoj krov nad glavom, i nisam više u panici u kojoj sam bio. Šta mislim o vlasti to kažem u predstavi. Poenta je, ili će pasti porez ili jedan od junaka iz komada - moj drug Vlada. Meni ukidanje jeftine tarife preko dana liči na to kao da od nas hoće da naprave ljude koji žive noću, kuvaju u zoru, hrane se i tuširaju po mraku, a danju spavaju. Ne vidim drugog načina za korišćenje kućnih aparata za većinu običnog sveta i to mi daje za pravo da budem neumesno duhovit. Kako će se dalje razvijati vaš junak Mikser u seriji 'Porodično blago'?
- U vezi s tim likom sam najzadovoljniji zbog činjenice da je jedan čovek razmišljao o tome šta i kako radim i namenio mi lik Miksera. To je dokazani TV autor Siniša Pavić koji je napisao lik po mojoj meri. Za sve vreme koliko sam u pozorištu, nisam dočekao da neki upravnik kaže nešto slično. Što se same serije tiče ona je preživela neko vreme i onda se desilo čudo. Mnogi, koji su je apriori odbijali zbog sistema, sada je gledaju dok je oni koji su je gledali i ranije, vide na drugi način. A zapravo je ona sve vreme bila topla domaća serija kakvih nema mnogo čak ni u svetu. Potpisujem da je preko 90 odsto damaćih engleskih serija sto puta gore od ove, a ove latinoameričke koje se vrte na svim mogućim kanalima da ne pominjem. Ali, to smo mi.
Željko Jovanović
