Izvor: Blic, 14.Sep.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Igram normalnog čoveka i nije mi lako
Igram normalnog čoveka i nije mi lako
Stalni angažman u Jugoslovenskom dramskom pozorištu Dragan Petrović Pele, zamenio je mestom asistenta na Fakultetu dramskih umetnosti, gde sa budućim kolegama, kako kaže, i dalje pokušava da odgonetne tajnu glume. Tokom igranja u JDP-u nastupao je u mnogim predstavama od kojih su neke obeležile poslednjih par decenija ovog pozorišta. Među njima su 'Ruženje naroda u dva dela', 'Baal', 'Razbojnici', 'Troil i Kresida', 'Knez Mihailo'. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Pored toga ovaj glumac je veoma prisutan i na filmu i na televiziji. Što se filmskog angažmana tiče, on se upravo nalazi na snimanju filma 'Volim te najviše na svetu' u kome kako kaže 'brani normalnost'. Kako glasi kratka istorija nastanka ovog filma?
- Film 'Volim te najviše na svetu' koji režira Predrag Velinović, radi se pema komadu Radoslava Pavlovića 'Moja mama', koji se već nekoliko godina igra u Slavija teatru. Tekst je u osnovi ostao isti, osim što je prilagođen drugom mediju, filmu. Na primer, ono što moj junak u komadu prepričava, ovde se događa. Da li je ta priča ostala u istim, uslovno govoreći žanrovskim, vodama?
- Mi smo iskombinovali neke osobenosti ovog scenarija i izmislili novi žanr za našu upotrebu, koji glasi dramska komedija. I dalje je dakle reč o komediji s tim što možda malo više vuče u melodramu.
Vi igrate jedinog psihološki stabilnog junaka u toj priči?
- Jedini niormalan lik u ovom komadu je junak koga ja igram. Međutim kada on uđe u tu kuću, kad nabasa na sve ono na šta će naići, i on, braneći se od svega toga, dolazi u situaciju da i on počne polako da 'pomera'. Njemu u stvari ne preostaje ništa drugo već da brani normalnost. Što naravno nije lako pogotovu u društvu ludaka. Kuća u kojoj sedimo, scenografsko okruženje, svojim izgledom reperezentuje nove doba i njegove ljude. Može li se braniti ta vrsta ljudi ili se mora pribeći parodiji?
- Ako je samo reč o pravdanju, odnosno traženju opravdanja, onda okruženje u kome se snima uopšte nije onakvo kako ja pretpostavljam da postoji i na koje vi mislite. Odnosno, ako je reč o novim bogatašima, o skorojevićema, onda je i okruženje za ovaj film vrlo skromno te ja stoga verujem da to neće biti primarna stvar u filmu. Ako pak, govorimo o poremećenosti osoba koje dočekuju mog junaka, moje je mišljenje da sama poremećenost nema mnogo veze sa ovom velikom kućom kao simbolom, već ona potiče od okolnosti u kojima ljudi žive. Njihovo pomeranje ka nenormalnosti je možda više okrenuto prema uvrnutosti ili drugačijem smislu za stvarnost, znači nije opasno. Zašto ste napustli Jugoslovensko dramsko pozorište?
- Iz pozorišta, ili iz službe sam formalno izašao, prošle godine. Dođe tako nova garnitura ljudi, donese neki drugi obrazac što je sasvim normalno, i onda radi po njemu. To potom može da se ocenjuje kao bolje ili lošije, ali to nije ništa skandalozno niti nešto što ima neku pozadinu. Normalna smena okolnosti. Istovremeno, Jugoslovensko dramsko pozorište se nalazi u specifičnoj situaciji, ono se gradi, nedovršeno je i uslovi za rad su teški. Kada se međutim završi, biće isto kao sa novom kućom - unese se najbolje što se ima, ali onda treba vremena da se napuni ljudima, da oni počnu da je doživljavaju kao životni prostor. Proći će znači puno vremena dok se ta zgrada napuni novim duhom. Treba se setiti Narodnog pozorišta kome je nakon obnove trebalo malo više vremena da povuče i primi malo mirisa od ljudi.
Napustili ste pozorište pred očekivanu reorganizaciju pozorišta, bavite se pedagogijom i puno snimate; znači li to da vam prija ovo tranziciono vreme?
- Koliko vidim iz štampe, u nekim drugim segmentima života nije ružičasto ali je u našem sektoru prilično pokretno, da ne kažem tranziciono. Puno se snima, kao nikada ranije, planiraju se neki vrlo ambiciozni projekti i valjda će biti bolje. Moje je mišljene da je, ne samo kada je reč o ovom trenutku, uvek reč o procesima na koje mi malo možemo da utičemo. Niti u njihovom kreiranju, niti u menjanju i zato nam ostaje da se organizujemo tako da nam u životu bude što lakše. Jasno je da je uvek bilo tako, da samo mali broj ljudi živi dobro, ostali se snalaze - tu je nova školska godina, treba kupiti knjige, vreme je paprika... Da li teme koje preovlađuju u našem filmu prate život? Šta je to što se sada traži, snima, nudi?
- Imam utisak da se sada stvari pomeraju prema melodramskom sadržaju i čini se da ljudi sada više vole da gledaju melodramu od onog urbanog nasilja vezanog za drogu, oružje, ubistva. Mislim da treba napuštati taj koncept silovanja publike preko takvih scenarija i treba ući u neke mirnije vode. Stoga je vreme za melodramu i malo lakši sadržaj.
Šta mislite o mogućnosti usvajanja i bujanja latinoameričkog pelcera, kada je o lakšem sadržaju reč?
- To je priča o reci zaborava. Nije slučajno što se taj sadržaj ovde, i ne samo ovde, uvukao ljudima pod kožu. Ne znam da li postoji televizija, osim možda Devedeset dvojke, koja ne vrti te serije i onda imamo situaciju da ljudi samo skaču sa kanala na kanal. Moja majka po ceo dan sedi ispred televizora, ne mrda, ne diše žena. Ona je u stvari smanjila troškove života za sedamdeset posto. I što je najgore, izgleda da većina ljudi živi tako. Međutim, siguran sam da bi oni gledali nešto bolje kada bi postojala bolja ponuda - dobrih melodrama, na primer. Željko Jovanović
