Izvor: Blic, 11.Nov.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Igra na dirkama
Igra na dirkama
Neodoljivo liči na Penelope Kruz, ali je njen izbor 'igra' po klavirskim dirkama. Maja Naunović, koju smo nedavno slušali u Muzičkoj galeriji Kolarčeve zadužbine, pokazivala je veliko interesovanje za muziku još kao devojčica. Deka joj je, stoga, za peti rodendan, kupio klavir, na kome je mogla da komponuje do mile volje... Nakon završene muzičke škole 'Dr Vojislav Vučković' u Beogradu, u klasi profesora Branka Opačića, upisala je Fakultet muzičke >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << umetnosti, gde je diplomirala kod profesorke Jokut Mihajlović.
Trenutno je na usavršavanju u Visokoj školi muzičke umetnosti u Frankfurtu, a iza sebe ima brojne solističke koncerte u zemlji i inostranstvu i epitet 'one koja dolazi'. Krupnim koracima.
Put kroz virtuelne (prosviravanje dela u glavi, što je deo Majinih priprema neposredno pred sviranje) i realne igre po dirkama tek očekuje ovu umetnicu čiji je ideal potpuno predavanje pijanizmu uz spoznaju sebe same. Maja Naunović to obećava, jer nastoji, kao i Skrjabin, da svoje muziciranje ukomponuje sa ostalim životnim sferama; i htela bi da dotakne i same zvezde. Ne u smislu slave, nego u smislu najdubljeg poimanja muzike i njenog uticaja na oblikovanje vlastite duhovne inteligencije.
Ljubav prema muzici rođenoj na ruskom tlu, utkala joj je profesorka Mihajlović. Divi se pijanisti Gligoriju Sokolovu, a kompozitor Aleksandar Skrjabin inspiriše je na jedan poseban način.
'Susret sa njegovim kompozicijama značio je za mene ulazak u druge tonalitete i u nešto sasvim novo, specificno, i uz osećaj topline. U pitanju je neka veza između kompozitora i mene, koja je uspela da me otvori na najbolji mogući način, i da izazove neka do tada nepoznata osećanja', kaže za 'Blic' Maja Naunović. Izgleda da Skrjabin, prosto, obuzima baš mlade pijaniste. U čemu je ta 'tajna veza'?
- Ne samo da je on autentičan, već je napravio sponu između muzičkog sveta sa nečim mnogo većim; težio je ka zvezdama, obuhvatao je sve. Tekst koji stoji u Petoj sonati, a ima veze i sa Četvrtom simfonijom, 'Poemom ekstaze', glasi: 'Zovem vas u život, o, tajanstvene sile potonule u mračnim dubinama stvaralačkog duha, bojažljive senke života, vama donosim hrabrost'. U tim rečima nalazim podsticaj za napredovanje. U kom smislu pominjete napredovanje?
- Najlakše, ali i najtačnije, je reći u svakom smislu - tehničkom, kad je reč o sviranju, duhovnom, kada je reč o 'kontekstualiziranju dela', obrazovnom... Ja, međutim, mislim da je za mene ovog trenutka najvažnije emocionalno napredovanje, zašta je, uz ostalo (čitanje, bavljenje vlastitim stanjima) neophodna i tzv. emocionalna razmena. I tu je nastaje priličan problem, jer je emocionalnost potisnuta; svest o njoj kao o nečem apsolutno neophodnom - ne retorički, nego u smislu gesta, načina ophođenja - skoro je zagubljena. Tako da skoro da i nemate s kim da se razmenjujete. Već dve i po godine ste u Nemačkoj, na usavršavanju. Šta je vaša osnovna spoznaja o boravku tamo?
- Najveća razlika u sistemu školovanja ovde i tamo je što u Nemačkoj tačno znate na šta možete da računate, nema gubljenja časova, sve funkcioniše. Niko vas, tamo, kao posvećenika muzici ili čemu drugom što volite, neće zamarati sumnjičavošću i pitanjima da li je mnogo pet sati vežbanja dnevno. Tamo se to sasvim podrazumeva, ceni se rad, postoje sobe za vežbanje, ophođenje prema pijanisti je na nivou, a uoči koncerta, sve se čini da potrebne informacije stignu do publike. Osim toga, stalno se uvode novi kursevi sa ciljem da se telo opusti. Kako vi opuštate telo?
- Nisam još odabrala kurs, ali opuštanje je, naravno, apsolutno neophodno. Živi se jako brzo, deo ste jedne velike mašine i ako se ne uklopite u to, ne možete da opstanete, što je ponekad i zastrašujuće. Lj. Jelisavac
