Izvor: Politika, 14.Okt.2013, 15:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ideologija zdravog razuma
Čak i stvari koji nam deluju sasvim zdravorazumske ili kao izraz normalnosti često imaju moćnu – i potencijalno opasnu – ideološku dimenziju
Ratovi su ovde odavno završeni, ali borbe se vode na sve više frontova. Minijaturne armije namrgođenih boraca za mnogobrojna prava i velike istine obično nemaju mnogo saveznika, ali imaju zajedničkog neprijatelja – ideologiju.
Podmladak jedne stranke tako je saopštio da nema ništa protiv homosekcualnosti, ali se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << protivi da mladima ideologija homoseksualizmabude „servirana kao nešto dobro i pozitivno”. U drugom političkom rovu ukopali su se oni koji tvrde da je svetosavlje „ideologija izgrađena na fuziji crkve, države i nacije” i da predstavlja „najjači izvor netolerancije u srpskom društvu”.
Ideologija je postala ružna reč, etiketa koja se lako lepi na neistomišljenike. Mnogi pokušavaju da se oslobode te stigme. Mirnes Kovač, politički analitičar iz Sarajeva, piše tako da se islamu „nameće ludačka košulja radikalne i militantne ideologije”. Ipak, ima i onih koji veruju da još uvek postoje dobre ideologije. „Jedina i glavna ideologija danas jestekako ljudima obezbediti posao i da normalno žive”, izjavio je Mlađan Dinkić.
Ali bivši ministar je samo jedan od ovdašnjih dobrih „đaka” slavne britanske političke učiteljice. Margaret Tačer je dala najzavodljiviju definiciju ideologije ne samo svih naših postpetoktobarskih vlada već i skoro svih vlada u današnjem svetu – „ne postoji alternativa”. Njeni neprijatelji su to nazvali „zombi ideologijom”. Nikada ranije jedna vizija nije toliko umrtvila ljudsku imaginaciju kao tržišni fundamentalizam koji je Gvozdena Ledi inaugurisala kao i dalje obavezni deo programa svih partija koje u Evropi imaju šansu da dođu na vlast.
Rat protiv ideologije se ove jeseni razbuktao širom sveta. Barak Obama tvrdi da se bori protiv „ideoloških zahteva” republikanaca. Vladimir Putin je digao glas protiv ideologije „američke izuzetnosti”, imperijalističkog kreda koje u SAD postoji u dve, naravno ideološke, verzije. Desničari smatraju da je Bog izabrao Ameriku, dok levičari veruje da su nosači aviona i bespilotne letilice liberalne supersile zamenili dobrog,ali nekako malaksalog Boga.
Najgore ipak prolaze ideologije kojima je dodat prefiks „neo”. Čak i mnogi liberali koji veruju da konzervatizam i nije toliko loš smatraju da je neokonzervatizam strašan. Sve je više i idolopoklonika liberalizma koji se zgražavaju na sam pomen neoliberalizma.
Predmetak „neo” je i kod nas zamenio negativne superlative. Prošle nedelje je jedna beogradska ekspertkinja porast nasilja u školama dovela u vezu spojavom „neonacionalizma”. Mnogi urbani puritanci veruju da je folk, ipak, u redu, ali da neofolk predstavlja vrhunsko zlo.
Dok je dodatak „neo” ostao crvena marama koja privlači odijum intelektualnih preduzetnika, prefiks „post” je postao svojevrsni idejni teflon – čak se i argumentovane, zaslužne kritike na njega teško lepe. Zato se ta etiketa često kači na sumnjive projekte i vizije koje nam se sugerišu kao dobre ili neutralne, navodno postideološke.
Mnogima je teško da prihvate da u govoruo ideologiji danas nema nevinih. Kako reče Luj Altiser, veliki francuski (post)marksista, „ideologija nema spoljašnjost”. Iz nje se više ne može izaći. Čak i stvari koji nam deluju sasvim zdravorazumske ili kao izraz normalnosti često imaju moćnu – i potencijalno opasnu – ideološku dimenziju.
Da ideologija ništa ne ostavlja po strani može se ilustrovati i na primeru gej prava. U Nemačkoj i Holandiji odnedavno se pojavio „homonacionalizam”, kako je Džasbir Puar, profesorka rodnih studija na Ratdžers univerzitetu, nazvala pojavu da veću inkluziju prati povećavanje broja pripadnika gej populacije koji izražavaju ekstremističke i šovinističke stavove prema zajednicama koje smatraju netolerantnim. Nažalost, i kod nas rečnik nekih boraca za LGBT prava sve češće podseća na ružan govor mržnjom nabijenih homofoba.
Verovanje da je po mnogim važnim političkim pitanjima moguće zauzeti objektivan ili naučni stav predstavlja opasnu zabludu. Nije reč samo o tome da naše shvatanje racionalizujemo kao istinu, promišljenu i sofisticiranu misao, a tuđe kao bezumlje plaćenika ili loših ljudi hipnotisanih (zlim) ideologijama.Ideologija zdravog razuma omogućava i da pokušaji razumevanja suprotnih stavova budu olako diskvalifikovani kao opravdavanje nasilja, što ukida čak i samu mogućnost dijaloga o mnogim važnim pitanjima. Zato naš „zdrav razum”lako postane opasna ideologija, podmukli neprijatelj pokušaja da okončamo bar neke od iscrpljujućih političkih ratova.
Fakultet za medije i komunikacije
Zoran Ćirjaković
objavljeno: 14.10.2013.
