Izvor: Politika, 13.Mar.2015, 09:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Idealni neprijatelji neoliberalizma
Povodom teksta „Kud se dede politički argument?”, od 11. marta
Gospodinu Vladimiru Simoviću izgleda ne ide radikalno levičarenje, pa je u odgovoru na moj tekst „Invazija marksovaca” rešio da, posle smele reinterpretacije odnosa islamista prema kapitalizmu, da originalan doprinos studijama medija.
Simović, naime, tvrdi da puko citiranje stavova koje je jedan aktivista javno objavio – pod svojim imenom i prezimenom i uz isticanje članstva u organizaciji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koja čini udarnu pesnicu Levog samita Srbije – predstavlja „ad hominem obračun” i „tabloidnu denuncijaciju”. Doduše, aktivista koga sam citirao piše da sam samo preneo njegove „tvitove koji tematizuju život mladih”.
Pošto mi Simović zamera zbog navođenja ličnih imena i naširokog citiranja stavova levičarskih organizacija, daću jednu celovitiju sliku destruktivnog delovanja i privilegovanih „života mladih” radikalnih levičara u Srbiji. Pokušaću da ilustrujem zašto mislim da su oni na putu da, citiraću Simovića, „obesmisle bilo kakvu kolektivnu borbu u našem društvu”.
Alister Kembel, bivši novinar porno magazina i urednik tabloida, koji je postao stručnjak za sahranjivanje opozicije i medijskih sloboda, ovde neće imati težak posao. Nacionalisti nemaju nijednog poslanika u parlamentu, demokrate imaju Borka Stefanovića, a vodeći radikalni levičari javno deluju i ponašaju se kao da su ih zajednički dizajnirali i obučili Aleksandar Vučić i Margaret Tačer, najuspešnija grobarka levičarskih pokreta u novijoj istoriji.
Stavove i životne ideale koje sam citirao može javno da iznese samo neko ko ne zna kakav je „život mladih” u Srbiji, stotine hiljada onih koji nisu imali sreću da se rode kao privilegovana beogradska deca niti imaju deficit morala koji je potreban za udoban život u donatorskim baruštinama. Štaviše, toliko neodgovorno i samoživo javno delovanje sugeriše da je reč o nekome koga uopšte ne zanimaju muke siromašnih i istinski marginalizovanih ljudi.
Simović me optužuje za „diskreditaciju levih snaga u Srbiji”. Ali, mislim da sam prekasno progovorio o snagama koje diskredituju ideje koje navodno zastupaju i svaki pokret u čijem sastavu se nalaze, pa i Levi samit Srbije. Tužno je da Simović ne uviđa da potpuna diskreditacija takvog aktivizma predstavlja preduslov jačanja odgovorne i delotvorne levice, one koja, bar sama, neće moćnim neprijateljima nuditi oružje kojim mogu da je u svakom trenutku unište u očima radničke klase, miliona poniženih glasača koji ne sanjaju snove urbanih zavisnika.
Čini mi se da je naša radikalna levica danas u kandžama buntovnika bez razloga i umišljenih intelektualaca u pokušaju, koje su roditelji odavno uveli u jedan perverzni, ali ušuškani privatni komunizam. Oni žive u tranzicionom Diznilendu u kome su marksizam i anarhizam svedeni na adolescentske potkulture, identitetski izbor lenjivaca sa palestinskom maramom oko vrata kojima višak adrenalina ne da da postanu hipsteri, ali žele da budu kul.
Nažalost, delovanje radikalne levice se ovde uglavnom svelo na dugačak obred prelaza za razmažene večne studente, mamine i tatine sponzonorce i sponzoruše, i cinični „projektarijat”, neumorne skupljače donacija od raznih štiftunga i fondacija. Kada, valjda negde oko četrdesete, budu prinuđeni da konačno odrastu, ti, uglavnom bezbrižni, ali ljutiti mladi ljudi sebe vide kao „radnike” u kulturi i kreativnim industrijama. Idealna zanimanja su disk-džokej, teoretičar i borac za prava radnika.
Ali, išao sam na neke od tribina i čini mi se da mnogi aktivisti radničke živote poznaju samo sa hiperestetizovanih i sterilisanih fotografija Sebastijaoa Salgada – na kojima su neka od najsurovijih i najubitačnijih radnih mesta na svetu, gde se živi kratko i umire od podmuklih bolesti koje rastaču svaku ćeliju, predstavljena kao destinacije koje žarko želite da posetite.
Pošto je Simović uveo i jednu prilično jadnu, „ad hominem” diskvalifikaciju, navešću nekoliko stvari o sebi. Nemam kabinet, imam sedam godina radnog staža i do pre samo nekoliko meseci mogao sam da poslužim i kao primer prekarijata, nesigurnog rada. Za više od sedamdeset tekstova, objavljenih tokom prethodne dve godine u različitim rubrikama u „Politici”, dobio sam ukupno 109.000 dinara. U „Vremenu”, u kome sam povremeno objavljivao tekstove, plaćen sam još slabije.
Većina novinara u Srbiji su ljudi koji, kao i ja, vole da pišu, čak i za ponižavajuće male honorare. Pritom, nad mnogima od nas se redovno iživljavaju ne samo bahati režimi koji uživaju podršku Zapada, već i razni „marksovci” i „konstatinovićevci” koji sa tog istog Zapada dobijaju obilne donacije ili udobno žive od rezultata miloševićevsko-tranzicionog privatnog preduzetništva svojih roditelja. Povrh svega, mnogi od samoproglašenih liberalnih i radikalnih levičara čine sve da dezavuišu i „Politiku” i „Vreme”, dva najotvorenija i najslobodnija medija u Srbiji.
Sve što mogu je da odbijem da novim odgovorima Simoviću nastavim da dajem povod za javno promovisanje ovih destruktivnih paralevičara, koji uporno odbijaju da prestanu da doprinose opstanku „postojećeg stanja kao jedinog mogućeg”. Uz toliko dobre, idealne neprijatelje, neoliberalima Vučiću, šta god danas bila njegova ideologija, i ne trebaju saveznici.
Fakultet za medije i komunikacije
Zoran Ćirjaković
objavljeno: 13.03.2015.
.jpg)
