Izvor: Politika, 20.Okt.2011, 00:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ići po mišljenje
Niko se više ne bavi kultivisanjem sopstva radi sebe samog, već svojim društvenim postojanjem, odnosno opstajanjem, pranjem sopstvenih biografija, da se ne „izgubi voz”
Takozvani opijum za narod nije više religija već politika, čije je sveto trojstvo: vlast, moć i novac. Narodu, iliti javnom mnjenju, dozvoljeno je da ima mišljenje(od kojegvajde nema). Dakako slobodno. Dakako kontrolisano.
Dozimetar slobode, i mišljenja, u rukama je medija.
Takozvana >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pluralnost mišljenja nije izum medija, ali je u njihovom vlasništvu. Koliko će se različitih mišljenja čuti zavisi isključivo od njih. Od toga koje je orijentacije (naravno političke) medij,zavisi i šta ćete čuti ili pročitati. Oni kreiraju javno mnjenje tako što propuštaju određenu vrstu mišljenja, ideja, vrednosti...Te ideje dolaze uglavnom od političara, iz centrala političkih stranaka (što se smatra legitimnim), ili se po njih ide kod eksponenata i eksperata, javnih ličnosti. „Ići po mišljenje” je najčešći model „saobraćanja” medija, umesto iznositi sopstveno. Ideje i mišljenja se uglavnom plasiraju preko drugog, izabranog drugog: stručnjaka, političkog analitičara, javne ličnosti, intelektualca, umetnika, estradne ličnosti...već u zavisnostiod teme, i uređivačke politike.
Recimo, u „Danasu” i „Novostima” ne možete ni u snu naći da iznosi svoje mišljenje jedna te ista osoba. Zna se u kojim novinama ćete naći stav ili mišljenje Biljane Srbljanović, a ukojima Kusturice. Na koju temu ćete tražiti mišljenje od Jelene Karleuše i Mirjane Karanović, a na koju, i gde, Dušana Savića, a gde Siniše Mihailovića itd. Da ne govorimo o davno „pročitanim” takozvanim nezavisnim političkim analitičarima. Njihova mišljenja su tražena, uticajna, dobro plaćena, ali i „upotrebljiva”. Važno je da se govori, piše, da se talasa javno mnjenje, stvara privid slobode izbora.
Ova društvena (čitaj:politička) komunikacija često je dvosmerna. Kako novinar ima svoju ličnost preko koje „dela”, tako i javna ličnost ima svoj medij, svoje novine, i novinare, preko kojih govori. Svoje kolumne. Ako neko pak hoće da dotera, ili „opere”, svoju biografiju objaviće dnevnik (po mogućstvu iz devedesetih). Tako će izneti mišljenje, iako zakasnelo, o društveno-političkoj situaciji, viđenje svoje nezamenljive uloge u „događajima”, zaklinjaće se u svoju proročku viziju, opisivaće svoju mučeničku poziciju i sl. Ne nadajte se, ni slučajno, da ćete u tim dnevnicima naići na kajanje, načinjene greške, nedoumice, strahove, na bavljenje svojom savešću, na „razgovore s dušom”, što bi rekli Grci.
Interesantno je da u tim krnjim autobiografijama, ni nalik negdašnjim, nema ličnog života pisatelja(!), a o ljubavi ni LJ. Baš kao da su ih pisali evnusi, i monasi, „vojnici” partija, a ne slobodni ljudi, pisci. Lični život je prekriven velom tajni,kako i „priliči” tzv. ozbiljnim ljudima, odnosno onima koji sebe preozbiljno shvataju. Sve je u službi javnog, i ideološkog. Ona delfijska „Spoznaj samoga sebe” ne odvija se izgleda ni u mraku sobe, nekmoli na papiru, pred auditorijumom za kojise piše. U grčkim i rimskim tekstovima nalog da spoznamo sami sebe bio je uvek u vezi sa drugim principom „staranja o sebi”(staranja o svom duhu). U današnje vreme briga o sebi svodi se na brigu ZA sebe. Pa u današnjim književničkim (ne uvek književnim) dnevnicima nema ličnog, duhovnog života. Staranje o sebi pretvorilo se u staranje za sebe: za svoj položaj, poziciju, uticaj. Niko se više ne bavi kultivisanjem sopstva radi sebe samog, već svojim društvenim postojanjem, odnosno opstajanjem, pranjem sopstvenih biografija, da se ne bi „izgubio voz”, onaj današnji, ali i onaj za večnost.
Elem, da vam svoju temu o ping-pong mišljenju, koje je moje-njihovo, njihovo-moje, po koje se nekud, ili nekome ide, potkrepim jednim svežim primerom. Nađoh se pre izvesnog vremena pesničkim poslom u jednoj od susednih država, i tu sretoh novinara ne baš dobronamernog i dakako kritičnog prema srpskom društvu.Taj mi se pohvali kako upravo ide u Srbiju da napravi intervju sa jednim piscem koji je tu skoro objavio dnevnik, i rekao „svu istinu”. Odmah znadoh kod koga ide, nije trebalo da mi kaže. Znadoh to po njegovim stavovima. I znadoh kod koga će ih naći . Čovek je putovao preko granice po sopstveno mišljenje. Naši glasnogovornici uostalom tome i služe. Oni su naše drugo „ja”.
Radmila Lazić
objavljeno: 20.10.2011.
