Izvor: Politika, 10.Maj.2010, 23:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
IZMEĐU OHAJA I CRVENOG TRGA
Kako je moguće da su zbog činjenice da pripadnici VS nisu bili na paradi povodom Dana pobede najviše brinuli i tugovali baš oni koji u principu nemaju mnogo lepih reči za Rusiju
Da li je u pitanju efekat ekonomske krize ili je nastupio privremeni zamor besomučne EU propagande, ali stvari kao da polako dolaze na svoje mesto.
Tako je, imam utisak, čak i u Srbiji konačno raščišćena dilema oko reda prioriteta i odnosa između dva datuma koji se obeležavaju 9. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << maja –Dana pobede i Dana Evrope. Prvi je svakako najvažniji datum u istoriji dvadesetog veka. Drugi delimično proizilazi iz prvog i predstavlja važnu prekretnicu u istorijatu, pre svega, nemačko-francuskih odnosa i zemalja koje su se priključile ovoj francusko-nemačkoj osovini. Ni simbolički, ni politički ne može se porediti sovjetska zastava na vrhu zgrade Rajhstaga sa deklaracijom ministra Šumana, niti dan pobede nad najvećom pošašću dvadesetog veka, i jedan relativno uspešan ekonomsko-politički koncept, kojim su vodeće evropske zemlje, stešnjene između Moskve i Vašingtona, pokušale da nađu svoje mesto pod globalnim suncem. Konačno, i nacistička Nemačka je imala svoju viziju „ujedinjene Evrope”, samo što je u toj viziji za neke (na primer, Slovene) bio predviđen podređeni položaj, dok za neke druge (Jevreje, Rome) uopšte nije bilo mesta.
Ne potcenjujem značaj projekta Evropske unije i sa interesovanjem pratim njegovu evoluciju i izazove sa kojima se suočava. Uostalom, to je projekt koji je, kako je u svom pomalo dramatičnom apelu povodom šezdesetogodišnjice Šumanove deklaracije istakao predsednik saveta EU Herman van Rompaj, „svojom privlačnom silom ubrzao pad komunizma i kraj hladnog rata”. Ali delim mišljenje onih koji veruju da će ovaj aktuelni EU koncept, na kraju, ili propasti (otprilike po modelu nekadašnje SFRJ) ili će morati da evoluira u pravcu neke više-manje „prave” države. Ali kakva god bila budućnost EU, teško je razumeti spremnost dela ovdašnjeg medijskog i političkog establišmenta da se uvek iznova raduje i veseli tuđem slavlju.
Bilo kako bilo, nesumnjivo glavni svetski događaj ovog 9. maja ipak se zbio na moskovskom Crvenom trgu, mada su, što iz saobraćajnih, što iz unutrašnjopolitičkih razloga, na svečanoj tribini izostali šefovi država zapadnih saveznika (SAD, Britanija, Francuska). Pre pet ili deset godina takav izostanak delovao bi mnogo dramatičnije nego danas. Tim pre što su prisutni bili Angela Merkel i predsednik NR Kine Hu Đintao, pa se – uz dužno poštovanje Obami – izostanak Brauna i Sarkozija gotovo i nije primećivao.
Srbiju su u Moskvi predstavljali predsednik Tadić i ministar spoljnih poslova Jeremić. Što je svakako napredak, s obzirom na to da pre pet godina, prilikom obeležavanja šezdesetogodišnjice pobede nad fašizmom, tamo nismo imali nikoga (postojala je SCG, Svetozar Marović je imao preča posla), te da je od svih iz bivše Jugoslavije bio je prisutan samo Stjepan Mesić.
Ipak, na domaćem terenu glavna tema svih ovih dana bio je izostanak ruskog poziva predstavnicima Vojske Srbije da učestvuju na svečanoj paradi na Crvenom trgu. Ministar odbrane Šutanovac je svoj bol zbog izostanka još nekako vojnički, diplomatski i muški podnosio, mada se videlo da mu nije lako. Ali su zato bivši ministar odbrane Zoran Stanković i pojedini vojni analitičari bili naprosto ogorčeni. Da ne kažem, onako šojićevski „iznenađeni i uvređeni”. Stanković je izjavio da to što naša vojska nije pozvana na paradu jeste „bezobrazan potez Rusije”, dok je analitičar Aleksandar Radić rekao kako taj čin Rusije simbolično govori gde i kako se Srbija kotira kada je reč o odnosima sa Rusijom (Pres, 7. maja 2010).
Dnevnik „Blic” je krupnim slovima objavio da je „srpska vojska nepoželjna u Moskvi”. TV B92 je tome posvetila nekoliko svojih priloga. Zbilja, kako je moguće da su zbog činjenice da se pripadnici VS neće naći na paradi povodom Dana pobede najviše brinuli i tugovali baš oni mediji, analitičari i političari koji u principu nemaju mnogo lepih reči za Rusiju i na svaki način pokušavaju da predstave kako za Srbiju postoji samo jedan put – onaj ka EU i NATO, ka Briselu i Vašingtonu.
Već sam na ovim stranicama nekoliko puta pledirao za parolu: „U se, i u svoje kljuse”, i da nam ni dolari, ni rublje ni evri neće sami od sebe padati sa neba. Ali sam takođe i protiv stalne zamene teza i licemerju vezi sa pitanjem naših spoljnopolitičkih orijentacija i prioriteta. A više je nego jasno da je Vojska Srbije već deset godina, pod različitim izgovorima, okrenuta, vođena ili gurana ka zapadu, standardima NATO-a i kaNATO-u, tako da bi se, shodno aktivnostima poslednjih godina, mnogo pre moglo očekivati njeno prisustvo na smotri Nacionalne garde Ohaja nego na paradi pobede na Crvenom trgu. I da li je neko mislio da se to u Moskvi ne primećuje i da ne smeta?
Naravno da nam to niko neće tako otvoreno reći. Naravno da je, formalno gledano, sve u redu, s obzirom na to da je Vojska Srbije samo jedna od šest potencijalnih naslednica nekadašnje JNA, koja je bila ratni saveznik Crvene armije. Ali put do Crvenog trga i Moskve definitivno ne vodi preko Ohaja. Naravno i obrnuto. I zaista mi je čudno ako to još uvek nekoga može da začudi.
Đorđe Vukadinović
[objavljeno: 11.05.2010.]
