Izvor: Politika, 16.Apr.2010, 00:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ISTINE I LAŽI
Kamera, kao nekakav denuncijant, otkriva činjenicu da akter kaže jedno ali da se u njemu, u njegovoj intimi, odigrava zapravo nešto drugo. Ona „cinkari“
Pozajmio sam ovaj naslov od najslavnijeg filmskog reditelja koji je tim rečima nazvao jedan svoj filmski esej, nastao pred njegovu smrt. Mislim da imam prava na ovu malu pozajmicu s obzirom na to da je tema koju bih da otvorim baš u vezi sa filmom, medijem koji je Orson Vels uzdigao na nivo umetnosti.
Znate li >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << šta film najviše razlikuje od ostalih umetnosti? Jedna bitna stvar: krupni plan. Njega nema ni u literaturi, ni u slikarstvu, muzici, baletu, nigde ne postoji taj čudesni trenutak približavanja suštini stvari.
Šta je to uopšte krupni plan? Ako kameru shvatimo kao pokretno gledalište koje skače sa mesta na mesto, približavajući se i udaljavajući se od onoga što se pred njom odigrava, onda će gledaoci u jednom trenutku doživeti da se sasvim približe akterima, na razdaljinu koja je vrlo neobična, da ih osmotre iz takozvanog „krupnog plana“. Mnogi su čuli za taj pojam, ali pretpostavljam da malo njih zna šta on, zapravo, podrazumeva.
Pre svega, toliku blizinu posmatranja čovečjeg lica mi praktično nemamo u svome životnom iskustvu. Setite se, koliko puta ste u životu nekoga intenzivno gledali sa dvadesetak centimetara udaljenosti? Da li je to normalno? Nije li to upad preko granice koja određuje integritet ličnosti? Ako izuzmemo najintimnije trenutke, posmatranje čoveka iz ovako neprirodne blizine predstavlja neku vrstu agresije, napada na ljudsku slobodu. Sećate li se one fotografije na kojoj američki narednik, na obuci u nekom američkom vojnom centru, urla na nekog uplašenog „guštera“ sa upravo te, neprirodne i nasilne udaljenosti? Ono što on izgovara čulo bi se i sa desetak metara razdaljine, ali on želi da pokori tog nesrećnog mladića upravo time što mu se unosi u lice.
To je krupni plan. Prelazak preko granice koja postoji u realnom, „normalnom“ životu. Ono što se u takvom trenutku događa veoma je zanimljiv fenomen. Mi, kao gledaoci, prestajemo da slušamo šta glumac izgovara i počinjemo da razmišljamo o tome šta stoji iza njegovih reči. Kamera, kao nekakav denuncijant, otkriva činjenicu da akter kaže jedno, ali da se u njemu, u njegovoj intimi, odigrava zapravo nešto drugo. Ona „cinkari“. Ova, inače sasvim nečasna delatnost, postaje zlatni rudnik filmske naracije. U njoj leži prednost kinematografije nad ostalim dramskim umetnostima.
Tu se odmah postavlja pitanje: a šta ako filmski likovi (ljudi) ne lažu? Moram na ovome mestu da kažem nešto što će, sasvim je moguće, podići prašinu: ljudi lažu. Izuzimajući trenutke velikog bola, izlive ljubavi, nekontrolisane nalete besa i trenutke oduševljenja, ljudi uglavnom ne govore ono što im je na duši, to jest od jutra do mraka lažu. Shodno tome, u okviru jedne filmske priče likovi neće biti uverljivi ukoliko i oni ne lažu!
Dugujem objašnjenje za ovako ekstremno stanovište. Pod lažima podrazumevam nemogućnost da se ono što osećamo direktno i bukvalno kaže, ispolji. Zamislite svet u kome bi svako, kad god mu se prohte, ispoljavao svoja osećanja. Već vidim ljude koji ne govore jedni sa drugima i krv koja u potocima lije ulicama. Domaće vaspitanje, pravila ponašanja, društveni statusi pojedinaca i još hiljadu raznih sila teraju nas da se ponašamo onako kako treba, a ne onako kako se baš tog trenutka osećamo. „Tako treba“ leži u osnovi onoga što podrazumevamo pod civilizovanim načinom života.
Ali kamera je tu da otkrije šta je prava istina. Ona u filmovima krupno snima lica aktera i pokazuje nam šta se iza njihovih reči i gestova zapravo krije. Gledaoci u sali su uzbuđeni zbog saznanja da su otkrili šta je posredi, o čemu je zapravo reč. Zbog toga imaju osećaj da su u centru zbivanja, da su i sami akteri drame. I u tome je, naravno, sva draž gledanja filmova u tami bioskopa.
Pre nego što odbacite moje stanovište o sveopštem laganju kao sumnjivo i nerealno, predlažem vam za trenutke dokonosti jednu zanimaciju (ako ih iko u ovoj zemlji može priuštiti). Pošto vam je u igranim filmovima od strane glumaca i reditelja već zapravo sugerisano šta likovi u krupnim planovima misle i osećaju, pređite na televizijske informativne emisije. Kada naiđe krupni plan neke stvarne ličnosti (najbolje političara) pokušajte da otkrijete šta ona zapravo misli dok izgovara gomile reči (koje ionako nemaju nikakvog značaja). Videćete da je istina tu, nadohvat ruke…
reditelj
Goran Marković
[objavljeno: 16/04/2010]
