Izvor: Politika, 17.Apr.2011, 23:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I za zdrave, frustrirajuće iskustvo
Pametnijom i poštenijom preraspodelom sredstava (oko 11 odsto BDP-a) zdravstvo bi se dohvatilo zelene grane
Kada je 1879. godine Vasa Pelagić objavio prvo izdanje svog „Domaćeg učitelja”, u Srbiji je jedan lekar dolazio na 27.000 stanovnika van Beograda. Danas je taj odnos stotinak puta povoljniji, mada je teritorijalna raspodela lekara i dalje neravnomerna.
Nerazvijenost zdravstvene službe bila je važan razlog popularnosti Pelagićevih knjiga, zbog kojih su >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << čak u Splitu „izučavali Kirilicu”, a u Varni „srpskom se jeziku učili”. Nema više romantičarskog zanosa s kojim su, pored Pelagića, i tadašnji malobrojni lekari tražili uzroke „strašnom mortalitetu”, brinući za „živ stradajući narod”, ali su mogućnosti savremene medicine neuporedivo veće, a mreža zdravstvenih ustanova u Srbiji je mnogo gušća. Jedino se postavlja pitanje koliko je ona istinski dostupnija. A treba li dokazivati da potrebe za zdravstvenom zaštitom znatno prevazilaze njeno korišćenje?
Postoji mit, doduše sa zrnom istine, da je kasno javljanje lekaru posledica neprosvećenosti. Tačno je da je procenat naših nepismenih zemljaka visok, a funkcionalno nepismenih još mnogo viši. Međutim, neškolovanost ne znači i odsustvo zdravog razuma. Povremeni terenski pregledi i u najzabitijim selima pokazuju visok odziv meštana, mada od doktora, obuzetog naučnim projektom zbog kojeg je tu zalutao, nekada ne dobije ni povratnu informaciju o svom zdravlju.
Ilustraciju svesti građana o potrebi čuvanja zdravlja predstavlja i izuzetno visok obuhvat dece vakcinacijom. U ovoj siromašnoj zemlji država daje 4,6 miliona evra za obavezne vakcine, a brižni roditelji izdvajaju još 2,3 miliona evra da bi svom potomstvu, umesto zastarele, obezbedili savremeniju i komforniju zaštitu.
Paradigmatičan je lik Radojke iz serije „Selo gori...”. Kod nje, doduše, postoji stid zbog „ženske bolesti”, ali osnovni je razlog njenog oklevanja briga za porodicu i svest o svojoj nezamenljivosti u domaćinstvu. Radojka pri tom nema ni sitnu decu, ni strah da će izgubiti nadnicu, a njen životni standard (stanovanje, ishrana) bar polovina populacije u Srbiji može samo da poželi. Mnogima je i kupovina autobuske karte do zdravstvene ustanove luksuz, dok ono što, uz dodatna plaćanja, obično sledi – duga čekanja i obijanja pragova – od svakoga zahteva volovsko strpljenje. Odlazak u zdravstvenu ustanovu je obično frustrirajuće i ponižavajuće iskustvo čak i za zdrave, a kamoli za potištene i bedom slomljene ljude.
Još jedan mit, nastao na površnom baratanju činjenicama, predstavlja tvrdnja da za zdravstvo nema dovoljno para. Tačno je da država za te svrhe izdvaja skromnih tristotinak evra po glavi godišnje, ali na svaka dva državna evra građani iz svojih džepova daju bar još po jedan za razna dopunska plaćanja, usluge dobijene u privatnom sektoru i sl. U poslednje vreme se sve češće navodi i da se 500 miliona evra u zdravstvu godišnje gubi prevarom i korupcijom. Pametnijom i poštenijom preraspodelom svih tih sredstava, koja zajedno dostižu skoro 11 odsto BDP-a, srpsko zdravstvo bi se dohvatilo zelene grane.
Za to je potrebno samo malo političke dobre volje. Najvažnije je osloboditi se sistemske ili „legalne” korupcije, tj. zakonskih rešenja koja je omogućuju. To znači da se izjednače državni i privatni sektor i da se ukine monopolski položaj Zavoda za zdravstveno osiguranje, jer bi tim merama usluge postale i jeftinije i kvalitetnije. Naravno, konkurencija bi učinila da se državni sektor oslobodi viška zaposlenih, ali ako je takav rez nemilosrdno primenjen u privredi, zašto bi se štedele javne službe? Važno je, takođe, da se stane na put legalizovanom konfliktu interesa, oličenom, recimo, u pravu državnog lekara da konkuriše samom sebi kao privatnik, što podstiče neproduktivnost i uvećava troškove. Na nivou rukovođenja zdravstvenim ustanovama krajnje je vreme da se uvaži interes naroda izborom najboljih stručnjaka, umesto poslušnika kojima je cilj da raznim mahinacijama pune partijske i svoje džepove.
Ostaje, na kraju, i „sitna” korupcija, oličena u podmićivanju lekara. Tu je važno sprečiti ucenjivanje pacijenata, a kada kao problem ostane samo „izražavanje zahvalnosti” po izlasku iz bolnice, moći ćemo da kažemo kako zdravstvo ozdravljuje.
*Profesor univerziteta, epidemiolog
Zoran Radovanović
objavljeno: 18.04.2011.
