Izvor: Politika, 16.Jul.2012, 01:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I za listu i za pojedinca
Sistem bi ostao proporcionalan, ali bi poslanički kandidati dospevali u parlament u zavisnosti od broja glasova koje su osvojili
Kad ekstremno veliki broj stranaka postane jedna od odlika parlamentarizma, onda se pribegava podizanju cenzusa, koji je kod nas visok (pet odsto), ali ijoš jednoj meri koju sam predlagao, a to je stepenasti cenzus kakav postoji recimo u Češkoj: pet odsto je cenzus ako partija izlazi na izbore sama, ako je to koalicija dve partije onda je cenzus veći,tri >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << partije još veći itd. Poljska takođe ima stepenasti cenzus itd. I našem zakonodavcu preostaje da proceni da li će ovih pet odsto dopunjavati stepenastim cenzusom, jer taj lek garantovano deluje.
Kod nas se, dakle, bez stepenastog cenzusa, ne kršeći zakon nego zaobilazeći ga, u parlament „ukrca“ veliki broj partija koje nisu u stanju da imaju ni dva poslanika. Velike stranke se odlučuju na ovakve koalicije jer male partije će im možda doneti 30.000–40.000 glasova, a one će dobiti po jedno poslaničko mesto.
Više godina ponavljam da i kod nas treba uvesti stepenasti cenzus, jer tako će opstajati samo najjače partije. Nemam ništa protiv malih partija, one u politički život unose nove ideje i čak bih bio za to da se (kao u Nemačkoj i Sloveniji) finansiraju do nekog nivoa. Ali, opet, ne treba omogućavati da u parlament u formi koalicija „na istu kartu“ uđe prevelik broj patuljastih partija jer to zamagljuje odgovornost onih velikih. A i komplikuje formiranje vlade i otežava njen opstanak. To iskustvo smo imali s prvom postoktobarskom koalicijom (2000), kada su male partije i partijice (18, sa sindikatom 19) imale vrlo veliki ucenjivački potencijal. Na kraju je vlada Zorana Živkovića i okončala mandat pre vremena zbog ucene jedne male partije.
Kad je, pak, reč o velikom broju poslanika iz Beograda, on bi mogao da bude izbegnut primenom većinskog izbornog sistema koji i sam ima svoje slabosti. On je na primer primenjen na izborima 1990., kada je Srbija dobila veštački jaku vladu: sa 46,1 procenat osvojenih glasova SPS je u skupštini imao oko 77,6 odsto mandata. Opozicija je s pravom bila protiv takvog izbornog sistema i posle toga u Srbiji se primenjuje proporcionalni. Dodajmo tome da uvođenje većinskog sistema podrazumeva da se čitava ustavom definisana Srbija podeli na izborne jedinice i da se u tim jedinicama odvija izborni proces. Tu se odmah nameće pitanje da li bi izborna administracija mogla da sprovodi izbore na teritoriji Kosova.
Postoji i treći, mešoviti, sistem koji po jednom idealnom modelu uzima deo poslanika po proporcionalnom, a deo po većinskom principu. Naravno, i tu se javlja pitanje koliko bi izborne jedince i izborna administracija Srbije mogle da funkcionišu na Kosovu.
Većinski sistem ima tu prednost da uspostavlja personalnu vezu između poslanika i birača. U Velikoj Britaniji poslanik u svojoj kancelariji prima birače. Proporcionalni sistem, pak, osim što obezbeđuje ravnopravno predstavništvo, ima tu manu što stranke određuju svoju poslaničku ekipu, i većinom su to ljudi iz metropole.
Šta bi u postojećem proporcionalnom sistemu ipak bilo moguće promeniti? Moguća je jedna mala promena, a to je da se u izjašnjavanje birača unese elemenat personalizacije tako da birač, umesto samo za izborne liste, glasa i za pojedinca sa te liste. Tako bi se pri brojanju glasova redosled dobijenih mandata partija određivao u skladu s brojem glasova koje su pojedini kandidati dobili ovim zaokruživanjem. Sistem bi ostao proporcionalan, ali bi poslanički kandidati dospevali u parlament u zavisnosti od broja glasova koje su osvojili. Možda bi na ovaj način bila ostvarena demetropolizacija sastava poslaničkih grupa
Ovakav način glasanja je primenjivan u Italiji 1993, kada je problem bio u tome što je mali broj ljudi, tj. oko desetine birača, koristio ovo svoje pravo. Ipak, to bi mogla da bude značajna novina u borbi protiv centralizacije jer same partije bi vodile računa da ponude kandidate iz više sredina, a i birači bi u većem broju glasali za one koje poznaju.
Stranke sada imaju najviše poslanika iz Beograda i još nekoliko najvećih gradova zato što stranačka rukovodstva na taj način najlakše uspevaju da ih kontrolišu. To je dosad bilo pojačano postojanjem poslaničkih blanko ostavki (osim LDP i SVM). Sa blanko ostavkama poslanici su bili potpuno podređeni rukovodstvu stranke, a njihovim ukidanjem u sistem je ugrađen budući rivalitet između partijskog rukovodstva i mnogo samostalnije poslaničke grupe.
*Predsednik Transparentnosti Srbija
Vladimir Goati
objavljeno: 16.07.2012
