Izvor: Blic, 19.Dec.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I nacionalne osobine su promenljive
I nacionalne osobine su promenljive
Sjedne strane, u našoj generalnoj psihološkoj slici, postoje izražena očekivanja i nada, a sa druge su istrošenost i prezasićenost, kao i činjenica - da ukoliko se pomenuta nadanja ne ostvare sleduje nam potonuće u još dublju provaliju od one u kojoj smo bili, kaže profesor Žarko Trebješjanin koji je nadavno objavio obiman 'Rečnik psihologije' u izdanju 'Stubova kulture'. Reč je, kažu poznavaoci, o svojevrsnom kuriozitetu, reprezentativnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << delu sa više od 3500 odrednica u kome su zastupljene sve relevantne psihološke škole i pravci XX veka, njihovi pojmovi i dostignuća.
Govoreći o ovom svom delu, koje bi više priličilo kakvoj instituciji ili timu stručnjaka nego profesoru-entuzijasti, Trebješjanin kaže da se na ovom području uvažavala i zapadna i istočna misao iz domena psihologije i psihoanalize.
'Mi smo imali sreće da dobro poznajemo i zapadnu psihologiju, nenadmašnu u eksperimentalnom smislu, ali i podsticajne teorije ruskih stručnjaka i autora. I to je odlična startna pozicija'.
Kakva je danas slika psihoanalize u Srbiji?
- Ono što možda većina ljudi ne zna je da već pet, šest godina nekoliko naših psihoanalitičara , među kojima su i Tamara Štajner-Popović i Vojin Matić, su u svetskom vrhu. Kada se pogleda ta scena, s jedne strane je takozvana filozofska psihoanaliza, a s druge psihoterapija, i među njima nema mnogo komunikacije.
Kako biste iz ugla te nauke ocrtali kroki savremenog čoveka ovih prostora?
-Iz ugla psihologije i etnopsihologije može se govoriti o izvesnim socio-psihološkim pojavama koje proističu iz nekih osobina našeg nacionalnog karaktera. Međutim, treba imati u vidu da nisu naše nacionalne osobine nepromenjiljive. One su pre izraz, što bi rekao From, društvenog karaktera, a to znači da neke osobine bivaju zajedničke, jer su ljudi odrastali u istom kontekstu.
Koje su to osobine?
- Jedna od njih je identifikacija sa agresorom. Dakle, situacija u kojoj se ljudi poistovećuju sa onim ko im čini zlo. Bruno Beterhajm, poznati psihoanalitičar, bavio se tim problemom. Naime, on je i sam bio u nacističkom logoru i gledao kako njegovi Jevreji oponašaju gestapovce , pre svega u odnosu na svoje sunarodnike i čak, na kraju, usvajaju taj sistem vrednosti.
Zašto ljudi tako reaguju?
- Istu pojavu je opisao i Jovan Cvijić samo što joj je dao ime 'moralna mimikrija'. On je govorio o pojavi koju je locirao u doline reka Vardara i Morave odakle ljudi nisu mogli bežati u brda pod strahovitim pritiskom Turaka i Arbanasa. Da bi opstali ljudi su morali da se prilagođavaju i to ne samo spolja već, pre svega, iznutra.
Hoćete da kažete da je borba za opstanak formirala tu osobinu?
- Znate, u osnovi je poruka 'ne moj mene da zatreš jer i ja sam isti kao ti.' Još jedna osobina koja je kod nas veoma prisutna je, kako to Frojd zove, narcizam malih razlika. Reč je o situaciji u kojoj učestvuju dve ili više grupacija među kojima nema bitnih razlika ali one koje postoje se preuveličavaju i predimenzioniraju. Upravo to je u osnovi gotovo svih političkih konflikata ovog podneblja, a bogami u temelju srpske nesloge.
Šta je uzrok tome?
- Samozaljubljenost! Postoji to i na individualnom planu. Koliko smo samo muke imali dok su nam se opozicioni lideri iole složili. A tek kad iz tog ugla pogledamo konflikte sa Crnom Gorom.
Kako bi se ukratko mogla opisati sadašnja slika stvari?
- Ovo vreme vidim kao jedno veliko otvaranje mogućnosti. A koliko će se one ostvariti ne znam. Promena na političkom planu mora dovesti do promeni u svesti ljudi, do drugačijeg odnosa prema vlasti kao fenomenu, a to je dugačak put. Mediji u toj priči igraju veliku ulogu. Ljudi moraju postati svesni svojih prava i odgovornosti. Moraju se uspostaviti kontrole. Jer, nema vlasti koja će samu sebe sankcionisati.
Imamo li mi sada te mehanizme kontrole?
-Pa, to nam niko neće dati. Za to se moramo izboriti. I shvatiti da država nije nešto tuđe, već da smo to mi. U tom smislu sam pomenuo ulogu medija ali tu je strahovito bitan i proces vaspitanja. I vrtići i škole i porodica formiraju buduću, po mogućstvu, slobodnu, kreativnu i kritičku ličnost, koja , između ostalog, treba da nauči da sluša druge kao i činjenicu da kompromis ne znači poraz.
Vi ste se bavili na određen način tom temom u delu 'Predstava o detetu u srpskoj kulturi'. Šta karakteriše proces vaspitanja na ovom podneblju?
- Već dosta tugo opšta klima je takva da, s jedne strane, imate primitivni nacionalizam sa svim njegovim lošim posledicama, a s, druge, mondijalizam kao negiranje svega nacionalnog. Ljudi moraju pre svega da upoznaju svoju kulturu da bi imali zdrav odnos prema njoj. Ako govorimo o podizanju dece, onda je bitno da poznajemo tradicionalne načine vaspitavanja da bi smo ga sagledali na pravi način i kritički primenili. Ako pogledamo urbane sredine danas se mnogo više posvećuje pažnja dečijim željama, daje mu se više slobode, odnosi se sa njim sa više uvažavanja... Ali, ako se pretera deca postaju nesamostalna. Deca moraju da nauče da imaju frustracije i da se sa njimja izbore. Tako imate situaciju da je na određeni način tradicionalnost u blagoj prednosti. Jer, u tom modelu se maloj deci slabo šta pruža ali zato kada odrastu daje im se na značaju i veličini, a u savremenom modelu je stvar obrnuta. Tatjana Nježić
