Izvor: Politika, 02.Avg.2012, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I muškarci plaču
Mogli biste da pokažete malo više osećanja ili saosećanja, ljudski je. A ne samo da plaču ostavljene i prebijene žene
Dosta je više politike, ionako to više ne liči ni na šta. Prosto da zaplačeš. Ali odviklo se. Niti se više smejemo, niti plačemo.
Evo, recimo, plačete li vi? Kada ste poslednji put zaplakali? Ne pamtite. Šta, suze više nisu u modi? Ili vam je toliko dobro?! Gospo’n predsednik Nikolić se zaplakao, a vi ništa. Dobro, ne možete vi biti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u toj situaciji da ostavljate partiju, takoreći dojenče, bez vas. Ali valjda ste i vi nešto, ili nekog, ostavili. Recimo rodni grad, pušenje, ženu, dete… Jeste li recimo plakali kada ste ostavili nju, ili njega? Onako da ste slinili, jer ste bili gad, ili gadura.
Hajd’ neću sad da udaram gde ste najtanji.
Dobro, priznajmo, mi više ne plačemo. Ne, bar za drugim, zbog drugog. Zbog nekog gladnog, ili unesrećenog. A toliko ih je. Kao, naplakali smo se mi dovoljno! Cmizdri se uglavnom zbog sebe. A verujem da ima još ponekog koji ume i da se zaroza, ali isključivo nad sobom. Kada razmislim, bogme meni se nije desilo odavano da se zarozam. Nije da mi cvetaju ruže… pa mislim, možda suze vremenom presuše. Ono, sada imaju i veštačke suze, ali nije još do toga došlo.
Znamo, žene češće plaču, za razliku od muškaraca, ali to je čisto kulturološka stvar. Nije da muškarcima zabranjuju, ali nije preporučljivo. To ih uče od kolevke. Viđe, muškarca, a plače! Razmatra tu skoro jedan psihijatar fenomen ,,muškog plača”, pa daje primer: ,,Italijani mogu da plaču, ali Australijancima to nije dozvoljeno”. Kako stoji stvar sa srpskim muškarcima, nije čovek razmatrao.
Pa, da vam kažem svoje iskustvo. Uglavnom sam viđala muškarce da zasuze na sahrani, kada malo više popiju, ili dobiju sina, a i kada ostare – sećam se mog ujaka, baš je bio lak na suzu, prosto nisi mogao predvideti zbog čega će sve zasuziti.
Ali da vam pravo kažem najviše volim kada neko zaplače zbog radosti. Najmilije mi je kada se to desi na sportskom takmičenju. Ne kada svira himna, nego kada neko obori rekord i zaplače od sreće. Tužnjikavo je i kada ko god izgubi pa zaplače, kao Marej na Vimbldonu, ili Federer prošle godine, je l’ to beše Melburn ili…sećam se samo da nije mogao da prestane – e, posle tog plača mi je nekako miliji, jer je ,,savršeni” pokazao da je i on ,,samo čovek”.
Nemojte sad svi da udarite u plač. Ali mogli biste da pokažete malo više osećanja ili saosećanja, ljudski je. A ne samo da plaču ostavljene i prebijene žene.
Ne, ne želim vam da zaplačete zato što vam je srušena porodična kuća ili zato što morate da je prodate da biste državi plaćali poreze i kamate, ili što vam je učinjena bilo kakva nepravda. Plačite zbog ljubavi, utakmice, ili filma kao nekad, ako takvih filmova još ima.
Ko ne ume da plače, ili je to zaboravio, neka pogleda na Jutjubu kako je to strasno činio Žak Brel pevajući ,,Ne me quitte pas” (što će reći: Ne ostavljaj me). Ako vam ni to nije dovoljno, vi ukucajte Džoni Holidej, da vidite kako u znoju i suzama peva istu pesmu. Vi muški, videćete da to može da bude i erotično.
A kada dozvolite sebi da plačete, umećete i da se smejete.
Radmila Lazić
objavljeno: 03.08.2012.
