Izvor: Blic, 21.Apr.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I đavoli se diče dobrim namerama
I đavoli se diče dobrim namerama
Nedavno je izdavačka kuća 'Stubovi kulture' objavila zbirku drama 'Judita i druge drame' Lasla Vegela koji je za svoj bogati opus dobio čitav niz prestižnih nagrada. A taj niz se, zasad, završava regionalnom Pulicerovom nagradom za publicistiku. Govoreći za 'Blic' o tome šta nagrade znače piscu, Vegel kaže:
- Tu nagradu sam dobio, verujem, pre svega za dnevnike. Strastveni sam pisac dnevnika, veliki deo je još neobjavljenih. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << U njima ima i moje individualne drame, istraživanja sebe samog, lične ispovesti o vremenu koje sam nekako preživeo. Posle nagrade, moja prva misao je bila da se, posle ispunjavanja nekih obaveza koje idu uz to, a tu ubrajam i medije, još više povučem u radnu sobu. Nagrade su javne, a mene svaka nagrada čini još usamljenijim. Sudeći po vašem delu, vi na književnost gledate kao na način da se protumači stvarnost. Ne libite se da ona bude angažovana?
- Mislim da posle doba kasnog modernizma dolazi vreme jedne otvorenije književnosti koja na prvi pogled - i u datom trenutku - izgleda angažovanije ali sa gorkom distancom. Ovaj prvi sloj vremenom gubi svoju angažovanost, postaje skriven i dvosmislen. Ne verujem u književnost koja je neka tajanstvena alhemija u izolovanom, hermetičnom svetu. Često se setim Kamijeve rečenice da je stvarnost vatra. Ako joj se književnik mnogo približi, tada izgori, ali ako se suviše udaljava, tada se zamrzne. Meni zamrznuta književnost nije privlačna, jer njen diskurs ima suviše čvrste kanone i rutinske manire. U početku, ona je nosila u sebi neku subverzivnost, pre svega jezičku, jer je jezik u jednom totalitarnom svetu imao veliku emancipatorsku ulogu. Postojao je jezik emancipacije i jezik represije. Ali u demokratiji su se ovi polovi izmešali, ono što je nekada bila emancipatorska uloga, danas se etablira. To se već pojavilo u vreme samoupravnog socijalizma, gde se razvila jedna baršunasta represija, koja je vešto koristila jezik emancipacije. Nešto drugačije je izgledalo to u drugim socijalističkim zemljama, ali kod nas se moderna književnost veoma brzo oficijelno etablirala. Iz tog vakuuma treba izaći. Treba izaći na otvoreni prostor sa svećom u ruci, iako je vani oluja. Pa da vidimo! Te sveće u oluji su književnost. U drami 'Šoferi' duhovito i ironično opisujete sistem funkcionisanja totalitarizma. Junak, na primer, kaže da je sve greške počinio jer se rukovodio dobrom namerom. Ko zapravo snosi odgovornost? Da li (dobra?) namera abolira od krivice?
- Da, 'Šoferi' su ipak drama 'dobrovoljnog totalitarizma', u kojoj navodno svi imaju dobre namere. Tako izgleda moralna banalnost zla koje hara našim vremenom već više desetina godina. Prava drama, naravno, krije se u Geteovom 'Faustu', a to je kada se iz zlih namera rađa dobro. Ali kako da pišem o tom ako su naši Mefisti bili mali karijeristi, ratni tajkuni, komesari, nacionalni bardovi, partijski sekretari, politički lideri sa orvelovskim rečnikom, koji imaju jedno opravdanje: oni deluju s najboljim namerama. To se uvek tako govorilo na ovim prostorima. I njima se uvek verovalo. Taj naš dobrovoljni totalitarizam se pojavljuje u liku malog pornografskog pakla, gde se i đavoli diče dobrim namerama, i sa zadovoljstvom konstatuju da je raj prazan, a pred paklom ljudi stoje u redovima; da Bog nema religiju, a oni imaju. U jednoj stvari imaju pravo: Bog zaista nema religiju, jer nema svog boga.
Drama 'Judita' govori o osvajaču koji uporno hoće da izazove otpor i borbu, i o građanima koji, takođe uporno, hoće da se predaju. Zašto vaš junak osvajač hoće da uništi prvo ideju, pa imovinu i, na kraju, život? Zašto neće da mu se najveća istorijska ideja dobrovoljno preda?
- U toj drami sam često parafrazirao Hebelovu 'Juditu', koja je napisana na poznati biblijski motiv. On je napisao svoju 'Juditu' da bi afirmisao građansku dramu. Moja 'Judita' je napisana sa istom namerom: hteo sam da pokažem kako izgleda građanska drama, gde ne postoji građanski svet, gde postoji samo masa, koja ima ljubavnu strast za diktaturu. Taj svet ne može da 'izbavi' ni diktator, jer taj grad, koji Holofern treba da osvoji, jedva čeka da se preda, da bude osvojen. Sluge stvaraju svoje gospodare. Holofern - to je naš lični demon. Jedino je Judita sposobna da kaže 'ne', ona ubija diktatora, veruje u ideju slobode, a grad, koji je, 'oslobođen' zahvaljujući njenom krvavom činu, slavi pobedu, i smatra da je Judita bila obična kurva. I nju strpaju u zatvor da bi grad projektovao novog diktatora. To smo mi. Šta to govori o ljudskoj prirodi?
- Ništa dobro ne mogu da kažem o ljudskoj prirodi. Postoji izuzetna ljudska i apokrifna vrednost na margini, a istorija od tih margina pravi naknadne spomenike, a spomenici posle vrše represivnu pedagošku funkciju nad pojedincem. Tatjana Nježić
