Izvor: Blic, 20.Maj.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hvatam ono najbolje u čoveku
Hvatam ono najbolje u čoveku
Sporazumevamo se na raznim jezicima. Često tražimo, srpsku, rusku, češku, francusku reč… I tako 25 godina rade skupa, Jozef Kudelka, fotograf, i Vojin Mitrović, izvođač njegovih fotografija.
Jozef Kudelka (1938) rođen je u Boškovcima (Čehoslovačka). Kao praški student prvo snima pozorišne predstave, a zatim ulazi u život Cigana. Čehoslovačku napušta 1970, spasavajući fotografije, među kojima su i snimci ulaska Sovjeta >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u Prag. Živi u Parizu. Član je grupe 'Magnum' i dobitnik svih najznačajnijih fotografskih nagrada. U Beograd je stigao iz Rima gde mu je u toku retrospektiva. Njegove najnovije, panoramske fotografije su bez ljudi, prvi put, 'jer čovek je toliko prirodu uništio, što ratom, što industrijom', kaže za 'Blic' dok nas gleda vragolastim plavim očima šetajući Beogradom s fotoaparatom u ruci. U Beogradu je radi izložbe u Galeriji 'Progres' gde je predstavljeno nekoliko njegovih radova iz kolekcije Vojina Mitrovića.
Vojin Mitrović (1937) rođen je u Foči. Fotografski zanat je učio u rodnom mestu i Sarajevu. Živi u Parizu. U najbolje opremljenoj laboratoriji na svetu, 'Pictorial servisu' radio je 33 godine. Zbog visokog kvaliteta koji je umeo da postigne na fotografijama, baš njemu su svoje radove poveravali Anri kartje Breson, Jozef Kudelka, Mark Ribu, Rober Doano… 'Nisam zaboravio Foču. Pomažem šaljem lekove… Danas sam više Jugosloven nego što sam bio kad sam napustio zemlju', kaže sa setom naš Parižanin pričajući nam da je prvi posao brzo našao baš zato što je bio Jugosloven…
Zašto ste napustili svoju zemlju?
J.K.: Morao sam da odem, jer sam snimao sovjetsku intervenciju u Pragu. Te fotografije su objavljivane širom sveta, a ja sam kao anonimni fotograf čak dobio nagradu američkog 'Life magazina'. Oni su hteli su da saznaju ko je taj anonimni fotograf, a ja sam to na vreme shvatio. Jesam postao član 'Magnuma', ali sam oduvek free lancer. Ja imam troje dece, sa tri žene, ali se nikad nisam ženio. Nije to za mene.
V.M.: Hteo sam da vidim sveta, steknem iskustva. Ali, ostao sam, oženio se… Stigao sam u Pariz jednog jutra, a u podne sam već izašao na bulevar. Imao sam sto franaka u džepu i sreće. Sa pršutom i ražanim hljebom koji sam od kuće poneo, znao sam da imam za sedmicu. Već u drugoj 'Kodak' radnji u koju sam ušao, dobio sam posao retušera. Rekli su mi da pokažem šta znam. Uzeo sam četkicu i retuširao jednu. Rekoše mi da sednem i radim. Bilo je tek jedan sat popodne.
J.K.: Meni je bilo lakše. Došao sam na neki način na teren gde me nisu lično poznavali, ali su znali moje fotografije distribuirane širom sveta preko 'Magnuma'. Kako ste zarađivali?
J.K.: Odmah sam imao novca. Ne kao drugi, ali dovoljno da putujem gde hoću. Nisam rasipao. Drugi bi sa istim novcem živeli tri meseca, a ja tri godine. Nisam spavao u hotelima i nisam se hranio po restoranima. Jedno vreme sam spavao kod Bresona. Ima li sujete i konkurencije među fotografima 'Magnuma'?
J.K.: Ja ne osećam konkurenciju, nikakvu. Kao što kaže Breson: 'Neka svaki fotograf gleda na kolegu kao na brata, a ovaj na njega kao na oca'.
V.M.: Možda i ima ponekad rivaliteta, ali, vidite i sami na ovoj izložbi, niko nikog ne kopira. Mogu se zateći istovremeno u Sarajevu ili Ruandi, ali svaki će drugačije fotografije uraditi. Je li tajna koja je cena jedne 'vruće' fotografije?
J.K.: Nije tajna, ali ja o tome ne govorim.
V.M.: U Njujorku, na primer, Man Rejova fotografija se proda i za 300.000 $. Je li dorada fotografije neophodna u fotožurnalizmu?
J.K.: Neophodna je. Nema se uvek dobro svetlo, na primer, a trenutak je bitan. Znate kako Breson kaže. 'Nema loših negativa, ima loših laboranata'. Vojin je čarobnjak, jer on ume da izvuče sve što ima na negativu, svaki detalj.
V.M.: Negativ je kao knjiga. Mora se umeti čitati. Šta mislite o digitalnoj fotografiji, o foto-šopu?
J.K.: Mojoj kćerci sam kupio digitalnu kameru. Kad sam je poveo na letovanje, na kaseti smo studirali šta valja. Za mene to nije, možda, da sam mlađi. Mora se imati oko, sve ostalo je mehanika.... Vojin mi često kaže da još pre nego što otvorim usta, on zna šta ću mu reći. Mi znamo da je Vojin, ne preterujem kad kažem, zaista najbolji laborant na svetu. Zato kod njega većina i čuva svoje arhive.
V.M.: Mislim da nam u Jugoslaviji treba jedna dobra laboratorija… Naravno da sam i ja snimao, svadbe, vašare. Ali kad sam onomad bio u Foči i hteo da uđem u gazdinu kuću i uzmem svoje negative nije mi se dalo. Uselio se jedan koji je pretio da će pucati. Ni gazdin sin ne sme u kuću. Šta ste o ljudima naučili snimajući ih?
J.K.: Svuda su ljudi isti. Ima ih dobrih i loših. Ja se uvek trudim da snimim ono dobro u ljudima.
Gde ga danas nalazite?
J.K.: Nedavno, na granici Rumunije i Ukrajine gde na planini, na više od hiljadu metara nadmorske visine, žive Ruculi. Čim prođete pored kuće, pas zalaje, a domaćin izađe da vas posluži i pozove na konak. Mislim da toga još ima i ovde u Jugoslaviji. Video sam u Banatu. Da li mislite da angažovanost u fotografiji može da bude i 'za' i 'protiv', da zavisi od toga kako se gleda?
J.K.: Može se biti angažovan i angažovan. Mnogi su gledajući moje fotografije Praga iz `68 rekli da one ne govore samo o Čehoslovačkoj, već o svetu. To je angažman koji mene interesuje. Fotograf može da pošalje jedno, a redakcija da lupi legendu koju hoće. Meni se, na sreću, to nije desilo.
V.M.: Šta nam sad vredi što je kazana istina, na primer, da Srbi nisu srušili Stari most u Mostaru, nego hrvatska vojska, kad je 'Figaro', onda kad je to nekome trebalo, u legendi ispod slike_arhiva plasirao laž.
J.K.: Fotografija je takođe pitanje morala. Na fotografiji jedan sa puškom puca. Drugi, goloruk, pokazuje prsa. Definitivno, onaj goloruki na slici ima veću moć, jer je hrabriji. (Misli na slavnu fotografiju masakra u Sajgonu.) Milena Marjanović
