Izvor: Vostok.rs, 10.Nov.2018, 20:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hvala dedi na pobjedi
U vremenima brzih i kratkih vesti, ovaj uvod, kao brza kratka vest, vam je dovoljna da se informišete. Za one koji imaju vremena i žele da saznaju više, tekst je napisan u vidu uputstva. Može da i vama bude putokaz ili uputstvo, pošto nas ima mnogo koji i dalje ne znamo gdje su kosti naših predaka. Naravno, ako vas zanima da nađete podatke o svojim precima ratnicima.
Magla istorije
Na našoj seoskoj crkvi, ime našeg pretka, mog pradede, je upisano u ploču palih boraca za otadžbinu, koje su se po nalogu kralja Aleksandra postavljale na svim crkvama u Srbiji, kao spomen na pale borce u 1 ratu. Na toj ploči su upisana imena 92 pala borca, među njima 7 Savićevića.
Spomen tabla na crkvi Svetog arhangela Mihaila kod Hadži Prodanove pećine
O našem pretku Milanu su ostali samo šturi podaci, a to je da je poginuo u ratu kod Višegrada. To je naša greška, jer ne ostavljamo pisane tragove za generacije koje dolaze. U našem kraju je običaj da se podigne spomenik krajputaš, za one ratnike koji nisu sahranjeni u selu. Na krajputašu treba da piše ko je bio pali ratnik i gdje je poginuo. Pokušavao sam da nađem podatke, dugi niz godina bezuspješno, do trenutka kada sam o tome pričao producentkinji RTS-a, Slađani Zarić. Ona me je uputila na istoričara, Aleksandra Životića.
Otkrivanje zaboravljene istorije. Kao udar munje.
Istoričar Životić na moj upit traži podatke o činu i mestu rođenja pretka. Isti dan dobijam mejl, koji ću dugo pamtiti: „Detaljne podatke o ratovanju i pogibiji vašeg pradede ćete pronaći u knjizi đenerala Dragutina Milutinovića – Šumadijska Divizija II poziva.“ Bio sam istovremeno i šokiran i oduševljen.
Našao sam knjižaru i sljedeće jutro sam bio prvi mušterija. Na 105. stranici knjige, koja govori o ratnom putu Šumadijske divizije II poziva, sam našao podatke o pradedi. Bio je komandant 10. bataljona. Istorijska magla se razišla.
Da nije bilo ove knjige i đenerala Milutinovića, koji je zapisao podatke za neka nova pokoljenja, nikada ne bi saznali šta je bilo sa pradedom. Zanimljiva stvar u knjizi je ta, da su svi ratnici koji su spomenuti u knjizi, popisani u spisku, tako da je ova knjiga možda putokaz mnogim drugim koji traže podatke o svojim precima.
Neposredno po objavi mobilizacije, jula 1914. godine, Dragutin Milutinović imenovan je za komandanta Šumadijske divizije II poziva. Po prekomandi odlazi u Kragujevac, koji je bio određen za mobilizacijsko mesto divizije. Tokom Prvog svetskog rata Šumadijska divizija II poziva bila je u sastavu Užičke vojske kojom je komandovao general Miloš Božanović. U prvim operacijama avgusta 1914. godine u Cerskoj bitci sa svojom divizijom odolevao je napadu XV korpusa austrougarske vojske, ali je na kraju bitke uspeo da povrati i zadrži svoje položaje.[24] Tokom Kolubarske bitke, koja je vođena tokom novembra i decembra 1914. godine, Šumadijska divizija pod vodstvom Dragutina Milutinovića odigrala je jednu od najvažnijih uloga. Prema prvobitnom planu austrougarska vojska imala je zadatak da izvrši proboj na mestu gde su se nalazile trupe Šumadijske divizije. Napadi austrougarske vojske na potezu Gojna Gora-Pranjani ostali su bez uspeda , da bi se nakon tri dana borbe neprijatelj iz dosta žrtava povukao.[24] Sredinom decembra 1914. godine trupe Šumadijske divizije izbijaju na zapadnu granicu Kraljevine Srbije na Drini primoravši neprijatelja da se povuče na levu obalu Drine. Za uspeh u Kolubarskoj bitci, za pokazanu hrabrost i odlučnost, Dragutin Milutinović dobija Karađorđevu zvezdu sa mačevima o vratu.(izvor vikipedija)
Malo je poznato da je Užička vojska i Šumadijska divizija II poziva kao njen dio, 1914. u kontranapadu prešla Drinu, oslobodila Višegrad, Han Pijesak, Sokolac, Romaniju i ušla u predgrađe Sarajeva. U završnim stranicama Andrićevog romana „Na Drini ćuprija“, je opisana scena poslije eksplozije, kada austrijanci u povlačenju ruše most na Drini, a ulazi Srpska vojska u Višegrad. Tada je jedan veliki kamen, koji je bio dio mosta, eksplozija bacila u radnju hodže, koji je igrom sudbine preživio austrijsko rušenje mosta na Drini. Zamišljam nekad, da je taj starješina, možda bio moj pradeda Milan:
«Onako izubijan i još slabo razbuđen, hodža se nađe pred gomilom od pet-šest ljudi, mladih, neobrijanih i prašnih, odevenih u sure uniforme, sa šajkačama na glavama i opancima na nogama. Svi su bili oružani i opasani unakrst redenicima, punih sitnih svetlih metaka. Sa njima je bio Vlado Marić, bravar, ali bez svoga »šloserskog« kačketa, sašubarom na glavi i redenicima preko prsiju. Jedan od tih ljudi, očigledno starešina, mlad čovek sa crnim tankim brkovima, pravilna lica, oštrih crta i zapaljenih očiju, uputi se odmah prema hodži. Pušku je nosio prebačenu po lovački a u desnoj ruci tanak leskov štap. Čovek opsova ljutito i odmah podiže glas.
— Je li, ti? Zar se ovako ostavlja radnja širom otvorena? Pa posle kad ti nešto nestane, kazaćeš da su ti moji vojnici opljačkali dućan. Ja da ti čuvam robu?
Lice toga čoveka bilo je mirno, gotovo nepomično, ali glas ljut, a štap u njegovoj ruci dizao se preteći. Uto mu priđe Vlado Marić i nešto tiho kaza.
— Lepo, lepo, neka je dobar i pošten, ali ako još jednom nađem da mu dućan zija bez nadzora, neće ovako lako proći.
I oružani ljudi pođoše dalje.»
Odlomak iz romana «Na Drini ćuprija», Ivo Andrić
Magla istorije se razišla. Sunce.
Posle toga, kontaktirao sam Vojni arhiv Srbije i dobio sam dozvolu da kod njih tražim podatke. Nešto, što je ostavilo jak utisak na mene, je bio taj, da sam tamo zatekao na desetine ljudi, svih generacija, koji su tražili podatke o svojim precima. Prve podatke o pradedi nalazim u dokumentu iz 1897. godine(postao je poručnik), taman kada sam mislio da odustanem. Sjećam se da sam glasno od oduševljenja povikao, a u onoj tišini vojnog arhiva, čuli su me sa drugog sprata do prizemlja.
Krajputaš, kameni vojnik. Uputstvo.
Pošto sam našao podatke, mogao sam da se upustim u podizanje krajputaša. Našao sam kamenoresce iz sela Bele Vode, kod Kruševca, porodicu Ivana Živanovića, odneo fotografije krajputaša i knjige o tome. Krajputašima se mnogo bavio pisac Branko V. Radičević, koji ih je istraživao, a malo je poznato da je Branko idejni tvorac festivala trube u Guči. Klesari su odlično obavili posao – krajputaš je sadržavao sve elemente tradicionalnog – kamen, oblik, motivi, čak su našli i font kojim su koristili klesari prije 100 godina.
Kapela Sv. Đorđa. Na „granici“ koja to neće biti.
Negdje u tome vrijeme saznajem da su kosti palih boraca sa tog dijela ratišta (Višegrad, Drina) sakupljene i pohranjene kapelu Sv. Đorđa na samom graničnom prelazu između Republike Srpske i Srbije, kod Vardišta(Višegrad-Mokra Gora). Kosturnica ima ostatke 440 boraca, od toga 80 identifikovanih, a na tom spisku nema imena mog pretka. Možda je među neidetifikovanim ostacima. Planiram da nastavim potragu. Kosturnica je podignuta 1932. godine, a ktitori su bili Josif i Stana Matković iz Beograda, čiji je sin jedinac poginuo na ovom dijelu ratišta. Za vreme socijalizma nije bila održavana, a ni u ranom kapitalizmu da bi prije nekoliko godina, kako sam pročitao, obnovljena na 100 godišnjicu bitke, uz finansijsku pomoć Vlade Srbije i inicijativu i rad Sokolskog društva iz Dobruna i Crkvene opštine Vardište. Svaka čast momci!
VOJNIČKA DUŽNOST
U Prvom svetskom ratu, između 1914. i 1915. godine, na području Višegrada i okolnih sela poginuo je veliki broj srpskih vojnika čije su kosti i leševi bili razasuti po obalama Drine, planini Panos, po selima Vardištu, Dobrunu i Veletovu. Preživeli srpski junaci, u znak zahvalnosti svojim saborcima za njihovu požrtvovanost, ispunili su svoju vojničku, ali pre svega humanu dužnost i kosti svojih drugova sakupili i sahranili u Spomen-kosturnici u Vardištu. Na spomeniku se nalazi i ploča sa samo 78 imena vojnika čiji su ostaci identifikovani.
Osveštavanje krajputaša. Povratak.
Na dan pogibije majora Milana Savićevića, 11.oktobra, u selu Raščići kod Ivanjice, okupila se uža rodbina, potomci Milana – Savićevići, Milutinovići, Kostići i Bujoševići.
Sveštenik je obavio čin osveštavanja i pomen.
Održali smo prigodni govor koje su držali pukovnik Sveto Savićević, unuk palog majora Savićevića i ja pisac ovog teksta, praunuk, bivši(i vječni) pripadnik 63. padobranske brigade.
Tako je naša porodica obilježila 100 godina pobjede u Velikom ratu. Po narodnim verovanjima našeg kraja, krajputaši služe i tome, da budu putokaz dušama palih ratnika da znaju da se vrate kući.
Majore Milane Savićeviću, prađede, dobrodošao kući, u svoje Raščiće. Slava tebi i tvojim drugovima. Hvala vam na pobjedi.
Saša Savićević, praunuk
