Izvor: Politika, 02.Sep.2012, 18:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Humani triler o globalnom pejzažu sumnje
U filmu „Nevoljni fundamentalista“ slavna indijska rediteljka iskreno poziva na ljudski dijalog i izgradnju mostova između muslimanskog sveta i Amerike
69. VENECIJA
Venecija, Lido -Slavna indijska rediteljka, oskarovka Mira Nair, autorka sada već kultnih filmova „Salam Bombaj“ i „Monsunska svadba“, ali i „Misisipi masala“, „Porodica Perez“, „Kama sutra: priča o ljubavi“, „Moja rođena zemlja“, sa svojim prvim prvim političkim trilerom „Nevoljni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << fundamentalista“ svečano je otvorila 69. Venecijanski festival.
Rođena u indijskom Pendžabu, školovana u Nju Delhiju i na američkom Harvardu, Mira Nair već decenijama živi u Njujorku (jedino što bi u Americi promenila, kaže, je to što bi uvela geografiju kao obavezan školski predmet, jer Amerikanci toliko malo znaju gde se šta nalazi u ostatku sveta) gde predaje filmsku režiju i snima filmove, ali uz ovaj ima još dva doma. Onaj rodni u Indiji i u Ugandi gde ima baštu u kojoj zajedno sa svojim afričkim studentima filma sadi drveće kao deo zajedničkog humanitarnog projekta. I upravo ta njena multikulturalnost, to njeno pripadanje različitim svetovima stvorilo je od nje osobu širokog uma i perspektive i sveobuhvatne percepcije sadašnjosti, zbog čega je njen novi film istinski poziv na ljudski dijalog, inteligentno sročena umetničko-humanistička tvorevina ujedno i velike političke težine.
Šta je bila Vaša prva pomisao, inicijalna inspiracija za ovakvu temu i ovu priču viđenu u „Nevoljnom fundamentalisti“?
Početna inspiracija došla je iz toga što sam tek pre šest godina bila u Pakistanu, iako je moj otac iz Lahorea a stričevi žive tamo. Moji filmovi u Pakistanu su veoma popularni, tako da su me konačno pozvali i dozvolili da govorim o njima. Moj boravak tamo bio je sjajan, jer sam odmah uočila mnogo sličnosti: ljudi liče i govore kao moji stričevi i strine, postoji ogromna rafiniranost u kulturi, poeziji, muzici, modi. Toliko sličnosti o kojoj mi sa istog subkontinenta ništa ne znamo. Dakle, ta prva ideja došla je iz moje želje da ispričam priču o savremenom Pakistanu drugačijem od onog koji vidimo na jednominutnim televizijskim vestima, a tek onda se dogodilo da pročitam i knjigu Mohsina Hamida. Ona mi je poslužila kao dobra platforma za priču čija je srž istinski dijalog između muslimanskog sveta i Amerike i to kroz životnu retrospekciju mladog pakistanskog korporativnog genija sa Volstrita, koji se posle 11. septembra ne svojom voljom nađe usred konflikta između sopstvenog američkog sna, talačke krize i zova svoje domovine.
Sa stanovišta filmske eksploatacije ove teme uglavnom smo do sada gledali američke „monologe“ na ovu temu?
Pokazivano nam je toliko mnogo filmova isključivo sa američke tačke gledišta, a nikada nismo videli i drugu stranu „novčića“. Međutim, film o toj drugoj strani novčića neće želeti da gleda ostatak sveta, ukoliko on istinski ne nudi poziv za dijalog. Kako sam ja osoba koja voli obe strane „novčića“ i imam poziciju da zovem telefonom Kejt Hadson, Kifera Saterlenda i Liva Šrajbera da igraju u mom filmu u ovom vremenu stalne sumnjičavosti prema onima „drugima“, smatrala sam da vredi pokušati da stvorim taj prvi most komunikacije. To je nešto za šta sam ja rođena da uradim, jer sam osoba koja pripada i jednom i drugom od tih svetova i kultura.
U vremenu sumnjičavosti prema islamskom svetu, i obrnuto, da li je bilo teško naći producente za film?
Taj proces je trajao veoma dugo i bilo je teško. Doha Film institut je bio sa nama od početka, ali isključivo kao zastupnik različitih filmskim investitora. Kako je reč o velikom i ambicioznom projektu sa velikim zvezdama koji je trebalo snimiti na pet različitih mesta širom sveta, jer on i jeste film o globalnom pejzažu današnjice, ni jednog trenutka nismo želeli kompromise tako da je bilo veoma teško sprovesti planove do kraja i imati finansijsku podršku.
Kako će Amerikanci prihvatiti „Nevoljnog fundamentalistu“?
Nadam se, odnosno verujem da će ga prihvatiti i doživeti kao dijalog između dva sveta koji se međusobno sumnjiče, da će razumeti da sam želela da otvorim jednu vrstu dijaloga između Amerike i muslimanskog sveta i da pokušam da pomognem da ljudi shvate jedni druge i nađu put ka pomirenju. Naravno, uvek će biti i glasova protiv filma, jer ima puno predrasuda i u Americi se malo toga zna o Pakistanu. Moj film može da bude prosvećujući, jer ukazuje na to samo svi ista ljudska bića, jer ukazuje da Bobi nije drugačija osoba od Čangeza i to je moja poenta! Jedini način da se otkloni sumnja jeste da upoznate osobu, gledate je kao ljudsko biće i prepoznate univerzalnost čovečanstva. Nadam se da je moj film učinio bar mali korak ka tome, nadam se da sam uspela da pokažem obe strane sa istom intimnošću.
Da pokažete da funtamentalizam nije ekskluzivni „izum“ Istoka?
U filmu je podvučena paralela između religioznog fundamentalizma u Pakistanu i fundamentalizma koji vlada u korporacijskom svetu biznisa, što je bila bitna prekretnica u životu mog glavnog junaka. Kada je shvatio koliko su oba ta sveta fundamentalistička izabrao je da ne pripada nijednom od njih.
Mogu da definišem Vaš film i kao ekumenski, veoma izbalansiran.
Od samog početka mi je bilo najvažnije da zadržim balans, ali istovremeno da zadržim i čvrstu glavnu nit, jer se nikada ne zna na koju stranu priča može da skrene, to je svet u kojem ništa nije onako kako vidite. S druge strane, najveći izazov i najveći adrenalin bilo je i to što sam snimala i svoj prvi triler koji sam od početka zvala „humanim trilerom“ o mladom čoveku koji je pronašao svoj glas. Zato je balans bio ključ svega. Dobar balans i inteligentni ljudi sa obe strane stola u čajdžinici. Da sam počela da demonizujem bilo koju stranu na način kako to svet inače čini, upala bih u istu zamku. Zato je bilo potrebno puno rada da bih bila sigurna da se nikakva demonizacija u mom filmu neće dogoditi.
Lik Čangeza je veoma kompleksan, a glumac Riza Ahmed veoma ubedljiv u autentičnosti. Jeste li lako pronašli ovakvog glumca?
Čangezov lik nije samo uloga za osobu sa subkontinenta koja će izgledom biti ubedljiva, nositi film na plećima, znati da govori i oldu i američki engleski i biti sposoban da filmski zavede Kejt Hadson. Sve je to veoma komplikovan univerzum, a činjenica je da je ključna stvar u filmu u tome što dva čoveka sede i razgovaraju u pakistanskoj čajdžinici i to tako što dobro slušaju jedan drugog, a umetnost slušanja za glumce je često veoma teška. Zato mi je najvažnije bilo da pronađem inteligentnog glumca, jer ako nije inteligentan neće moći da „proda“ ono što gledalac treba da sluša dok on govori. Riza Ahmed je došao bukvalno na kraju. Izgledom je apsolutno mogao da predstavi lepotu pakistanskih muškaraca, ali tek pošto smo porazgovarali znala sam da je on taj. I onda, samo 15 dana pred početak snimanja u Njujorku gde sve počinje, javio mi je da je odbijen za produženje američke vize.
Slučajnost?
Recimo da to smatram slučajnošću. Stres je bio ogroman, a mehanizmi da se stvar razreši brzo, veoma ograničeni. Na kraju sam zvala prijatelje u Beloj kući koji su „pogurali“ stvar i spasli film od propasti, jer da nismo počeli snimanje na vreme, da sam izgubila Rizu kao glumca, kompletna mukotrpno složena filmska konstrukcija nepovratno bi se srušila.
Emir Kusturica je završio svoj kratki film za vaš zajednički omnibus o Bogu i religiji, da li ste Vi završili Vaš?
Jesam! Videla sam Emirov film, sjajan je, zar ne! Moj film je priča o mladom bračnom paru, pripadnicima gornje srednje klase, koji u Bombaju razgledajući dupleks koji bi kupili započinju svađu oko toga gde će se nalaziti soba za Boga. Dok svađa postaje sve bučnija i žustrija, njihov osmogodišnji sin vidi Boga-slona Ganeša svugde oko sebe i igra se sa njim. Dakle, to je priča o roditeljima koji nisu nikakvi istinski vernici i o čistoti deteta spremnog da iskreno prigrli Ganeša...
Dubravka Lakić
objavljeno: 02.09.2012.
