Izvor: Blic, 02.Mar.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hteo sam da nahranim 'Gladno srce'
Hteo sam da nahranim 'Gladno srce'
Snimanje filma 'Gladno srce' Emira Kusturice počinje 18. marta, kada će priča o ljubavi između sredovečnog Srbina i mlade muslimanke početi da se 'prebacuje' na filmsku traku. Autor scenarija za ovaj film je Ranko Božić, za koga se sa sigurnošću može kazati samo da je u Beogradu, ali ne i da živi ovde. Ovaj rođeni Tuzlak, naime, od vremena prvih incidenata u Sarajevu, gde je bio zaposlen na tamošnjoj televiziji, živi u Beogradu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << do danas, ali bez bilo kakvog zvaničnog statusa. Nešto kao gastarbajter u Srbiji. Podsetimo: pažnju javnosti Ranko Božić skreće svojim prvim TV filmom 'Ovo malo duše', u režiji Ademira Kenovića, s kojim je pokupio slavu i simpatije gledališta ondašnje Jugoslavije. Usledio je film 'Stanica običnih vozova' i TV drama 'Lakši slučaj smrti'. Svoje autorsko pojavljivanje u beogradskim pozorišnim krugovima, sa predstavom 'Nek ide život', koja je igrana u 'Zvedara teatru', naš sagovornik je 'dobro podneo'. Sa Emirom Kusturicom sagovornik 'Blica' Ranko Božić sarađuje prvi put i, u najširem, tu saradnju upisuje ovako: 'Bila je korektna, inspirativna i krajnje poučna za mene... Takva je bila, zaista. Ali tu nema ništa interesantno. Ako treba da kažem da li mi je tokom te saradnje bilo lako ili teško, onda moram da se poslužim jednim bosanskim izrazom: bilo je skroz zajebano...'
Mnogi na neviđeno smatraju da ste dobra kombinacija. Kako je došlo do saradnje sa Emirom Kusturicom, odnosno šta vas je spojilo?
- Mislim da je to bila logična posledica mog verovanja da je Bog pre svega duhovit. Taman sam ubedio i sebe i druge da smo se film i ja, tj. moje bavljenje filmom, definitivno razišli svako na svoju stranu - usledio je jedan telefonski poziv. Glas iz telefona mi je saopštio da bi profesor želeo da me vidi u toku dana, na tom i tom mestu u 12.45 časova... Dok sam išao tamo, sećam se, pitao sam se što li ga zovu profesor i kakav je to čovek koji svoje vreme strukturiše u frtalj sata... Nije takav. Tada ste dobili zadatak da napišete ljubavnu priču, koja se zbiva usred rata. Kog žanra je priča, a kojeg rat?
- Ne sporim da je kritičarima, teoretičarima, radnicima u video-klubovima pitanje žanra važno pitanje. U smislu klasifikacije... Njima je klasifikacija potrebna. Meni je to poslednja briga. Moje je da pokušam da ispričam priču. Samo to... Trudim se, pri tom, koliko je to u mojoj moći, da izbegnem gotova i jednostavna rešenja koja nudi žanr... Rat kao žanr? Tek na to pitanje ne umem da odgovorim. Kao da treba da kažem kog žanra je moj život? Nije retko mišljenje da su sve priče već ispričane. Kakva je šansa priče u vremenu kada priča nije na ceni?
- Nikakva, verovatno. Uzaludan je to posao poput većine ljudskih poslova. Ali u svetu u kojem se sve svodi na bezličan jezik brojki, na marketing i dizajn, na specijalne efekte, važno je, čini mi se, ostavljati trag ljudskosti za sobom, makar se to radilo i pričanjem priče.
Jedna od glavnih ženskih likova je u prvoj verziji scenarija bila domaćica, da bi tokom vašeg zajedničkog rada sa Kusturicom 'prerasla' u opersku pevačicu. O kakvoj vrsti transformacije je reč?
- Ja to vidim kao spoljašnju, a ne unutrašnju promenu. Transformacije likova, ali ne samo likova, rađene na prvobitnoj verziji teksta težile su, pre svega, saglasju sa umetničkim pogledom na svet reditelja. Meni je to i prirodno i logično. Dobar scenario treba da inspiriše, a ne da precizno određuje način realizacije. Sam taj proces osvajanja konačne verzije scenarija, rekao sam već, bio je mukotrpan, ali sve vreme mi se činilo da daje rezultate. Ovaj film će biti jugoslovenski, eks-YU, srpski, bosanski...
- Biće to film Emira Kusturice. Osnova scenarija je ljubavna priča iz rata u Bosni. Šta je tu ljubavno, a šta supstrat bosanskog?
- Kad je reč o ljubavi, u toj priči bitna je ljubav... ako je ima... a valjda je ima. O tom bosanskom supstratu pisale su i govorile mnoge pametnije face od mene. Grešili su jedino oni koji su tu osobenost Bosne precizno imenovali, a potvrđivali su je svi ostali koji su nas suptilno navodili da zbilja osetimo postojanje takvog supstrata. Sabaha je mlada muslimanka zbog koje će glavnu junak biti u dilemi da li da oslobodi sina iz zarobljeništva. Da li je ona metafora ili odgovor na okolnosti rata...
- Ništa gore od prozirnih, svima razumljivih metafora. Šta god sam u životu smatrao za metaforu, ispostavilo bi se da nešto nije u redu sa mnom ili sa životom... Lik Sabahe, kao i bilo koji drugi lik, ostvaruje se u složenom odnosu sa drugim likovima u dramskoj konstrukciji. Ako tu profunkcioniše, može biti metafora za mnogo šta. Ako ne profunkcioniše, neće biti ništa... Vaša predstava 'Nek ide život' igrana je par sezona u 'Zvedara teatru', kako ste zadovoljni njenim prijemom od pozorišnog Beograda?
- Ja bih pre pitao kako je publika zadovoljna sa mnom, a ne ja sa publikom... Što se mene tiče, zahvalan sam svakom ko je odvojio svoje vreme ili novac da pogleda predstavu 'Nek ide život' i malčice me je stid pred svakim ko je nakon predstave zažalio za uludo potrošenim vremenom ili novcem. Istina, preda mnom se niko nije odveć žalio na predstavu, pa nije ni bilo razloga za stid, ali može biti da sam se ja slabo raspitivao. Na kraju, jedno vreme ste istovremeno bili saradnik novina, knjižar i pisali za pozorište, sada ste 'samo' scenarista, šta dalje?
- Nemam nikakvih planova u planu. Jedino pitanje koje sam sebi ponekad postavljam: kog mi je đavola sve ovo trebalo! Mogao sam lepo i dalje da prodajem knjige u knjižari. Baš me je bilo krenulo... Željko Jovanović
