Izvor: Politika, 07.Nov.2014, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hrabri ratnik Mileta
Jedinice u kojima je bio i Mileta Stanković jurišale su tako snažno da bugarsko-nemačka vojska nije imala vremena da se pošteno povlači
U poodmaklom delu Repišta, sela kod Vladičinog Hana, još uvek stoje ostaci već raspadnute kuće ratara Andrije Stankovića i njegove žene Malanke. Andrijin predak Stanko, koji je došao u ovaj kraj iz Crne Gore u potrazi za boljim životom, naselio se u novom zavičaju na jugu Srbije. Malanka i Andrija, ljudi uzorni, radni i mirne ćudi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << po kojoj su Stankovići iz toga porodičnog kolena bili poznati, dobili su dvoje dece, starijeg Vojislava i mlađeg Miletu koji se rodio 1889. godine. Andrija je rastao u bistro dete koje se brzo i žedno opismenjivalo, čemu je doprinosio i brižni dnos njegovih roditelja. Znao je bistri Andrija da je novo vreme na pomolu i da će tom vremenu potrebniji biti pismeni ljudi, no vredni ratari, te je decu upućivao na put pismenosti i nauke. I zaista uskoro su u selu hvalili njegove dečake, posebno ljubopitljivijeg i okretnijeg Miletu.
Srbija se u to vreme borila da ostvari slobodu iz petvekovnog turskog ropstva i uskoro je, u Prvom balkanskom ratu 1912, srpska vojska oslobađala svoje etničke teritorije i na jugu Srbije. Bio je to početak ratnih nemira koji su posebno drmali ovaj deo Balkana. Iza prvog došao je i Drugi balkanski rat, a odmah iza njega, pucnjevima Gavrila Principa na prestolonaslednika Franca Ferdinanda, i Prvi svetski rat. Srbija ja živela nove dramatične trenutke, s jedne strane epopeje svoje odbrane od nadmoćne austrougarske vojske, poput požrtvovano vođenih bitaka i prvih ratnih uspeha na početku sukoba, ali s druge strane i tragediju povlačenja pred osvetoljubivom, brojnom i nadmoćnom soldateskom Sila Osovine. U toku tog povlačenja koje je kasnije postalo poznato kao albanska epopeja srpske vojske, armiji su se priključili i dvoje braće Stankovića. Stariji Vojislav je bio mobilisan u vojsci i za sobom je kod kuće ostavio ženu i dvoje dece, Radivoja i Blagoja. Mlađi Mileta nije ni prestao da nosi uniformu i učestvuje u ratnim pohodima otkada je 1911. godine otišao na odsluženje vojnog roka, aktivno učestvujući u svim ratnim sukobima na balkanskom tlu.
U tom mladalačkom zanosu u kome je ratarsko dete izraslo u hrabrog ratnika, Mileta je 1916, kako već znamo, bio teško ranjen neprijateljskom artiljerijskom granatom.
Ranjenog mladića prihvatili su francuski saniteti u kojima ga je negovala jedna požrtvovana francuska medicinska sestra. Je li se ona zagledala u lepe, bistre oči Miletine ili je samo osetila toplu ljudsku samilost prema ranjenom mladiću, tek kao znak naklonosti poklonila mu je jedan mali vez na kome su njene delikatne ruke svilenim koncem izvezle samo jednu francusku reč – Amitié, prijateljstvo. Tu delikatnu relikviju njegova porodica koja danas živi u Skoplju ljubomorno čuva, kao simbol svega onoga čistog što je njihov predak oličavao čitavim svojim nemirnim, i nažalost, nedugim životom.
Uskoro je njegova jedinica posle tegobnog marša izašla na albanski deo jadranske obale, ali je potom usledilo još jedno gorko iskustvo, transport savezničkim ratnim brodovima i prelazak na ostrvo Vido. Ranjeni Mileta i brat su mutnih očiju gledali u plavu grobnicu koja je, poput planinskih vrleti i gudura, progutala na stotine srpskih vojnika, i čiji su poslednji uzdisaji ostali daleko od rodnih gradova i sela.
Braća su strepila da ne ostave kosti u ovim nepoznatim predelima i mislili na dom, dvoje dece, njihovu majku i roditelje i na zavičaj koji je ostao „tamo daleko“. Na Vidu su Mileta i njegov brat, zajedno sa ostalim srpskim borcima, transportovani do Soluna gde se okrepljena, ojačana i osokoljena srpska armija rekonsolidovala i pripremala za proboj i konačno oslobađanje svoje zemlje, u ratnom podvigu koji će ostati zabeležen kako jedan od retkih primera ratničkog morala, slobodarskog entuzijazma i neviđene hrabrosti običnih vojnika i poznatih i nepoznatih srpskih starešina.
U tom je ratu Mileta Stanković porastao. Iako 19-godišnjak, sazreo je u čoveka, već je dobio i unapređenja. Isticao se tako smelo u borbama da je unapređivan u kaplara, zatim i konačno u čin narednika. Na Solunskom frontu on se našao na različitim pozicijama sa bratom i često mislio na njega. Bratu je zapalo u dužnost da se pridruži jedinicama koje su vodile teške bitke na Kajmakčalanu, a njemu da učestvuje u proboju srpske vojske na solunskom polju. Jedinice u kojima je bio i Mileta Stanković jurišale su tako snažno da bugarsko-nemačka vojska nije imala vremena da se pošteno povlači. U začuđujuće kratko vreme oslobodili su Makedoniju i nastavili ka Miletinom zavičaju, zatim ka Beogradu i isterali neprijatelje iza granica Srbije.
Kada je sve bilo gotovo i rat završen skrhala ga je vest da je njegov brat svoje kosti ostavio na visovima Kajmakčalana. Mileta je posetio svoje selo i saznao da mu je u vremenima ratnog vihora i otac umro. Njegova majka, snaha i dvoje bratovljeve dece sačekali su ga skrhani bolom zbog pogibije njegovog brata. Mileta je svoj deo imanja i kuću poklonio bratovljevoj deci Radivoju i Blagoju, a on je prihvatio ponudu da se priključi srpskoj vojsci u novooslobođenim delovima, na jugozapadu Makedonije, prihvativši da bude starešina karaule u mestu Konjsko blizu Resna, na granici sa Albanijom, a potom i u samom Resnu. Unapređen je u čin potporučnika. Bio je omiljen među življem okolnih pograničnih sela, grada Resna i okoline. Prihvatio je čak 11 kumstava i kao kum ostvario sijaset krštenja diljem prespanskog kraja, a konačno se i udomio zaprosivši četiri godine mlađu, lepu Sevastiju Sekovsku.
Tomislav Osmanli
objavljeno: 08.11.2014.
