Izvor: Politika, 21.Mar.2015, 10:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Holbrukova obećanja
,,Postmodernim državama je moralno dopušteno da predmoderne varaju, prvi udare i sl. jer u džungli moramo da se ponašamo prema zakonima džungle” (Robert Kuper)
Povodom novih pritisaka na Republiku Srpsku (nemačko-britanska inicijativa, Deklaracija o Srebrenici) neki su se prisetili priče da je „Izetbegović u Dejtonu prihvatio sporazum zato što mu je Holbruk, navodno, rekao da samo potpiše, a da na SAD ostaje briga da naknadno razvlaste manji entitet.”
Ne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bi čudilo da mu je to i rekao iza leđa srpskoj delegaciji, ali čudi što mu je ovaj poverovao posle iskustva sa Cimermanom, koji ga je nagovorio da odustane od Kutiljerovog plana i gurnuo u troipogodišnji rat sa dva jača protivnika. Kasnije su ga iz Stejt departmenta natociljali da odbije još nekoliko evropskih mirovnih planova, boljih za Muslimane od onoga koji je potpisao u Dejtonu. Po vlastitom priznanju – prevrtljiv („do podne mislim jedno, popodne drugo”), Izetbegović se u političkim sećanjima vajkao da se „loše snalazio sa zapadnim diplomatama”, biće valjda zato što je otkrio da oni petljaju još više.
Ali, ni srpski lideri nisu ispali manje naivni. Nije li Karadžić istom Holbruku poverovao u pisanu garanciju da će, u zamenu za povlačenje iz politike, biti pošteđen haškog tribunala, a eno, mu se tamo upravo sudi? Nije li Plavšićeva, uz „žensku kafu”, diktirala Olbrajtovoj recepte srpskih kulinarskih specijaliteta, pa od nje dobila besplatnu kartu za Hag? Nisu li i ostali srpski lideri verovali u Dejtonski sporazum, zbog garancija predsednika SAD, Britanije, Francuske i dr, zato što još nisu znali s kim imaju posla?
Klinton je uoči Srebrenice, prema javnom svedočenju Izetbegovića, „tražio spektakularnu pogibiju 5.000 Muslimana, kako bi američko javno mnjenje podržalo intervenciju NATO-a na srpske položaje”. Njegova gospođa je, tokom nadmetanja sa Obamom za prvu predsedničku nominaciju, evocirala uspomene na svoje hrabro sletanje na tuzlanski aerodrom ,,pod artiljerijskom vatrom” prilikom poratne posete BiH. Za već viđenu buduću prvu predsednicu SAD, saznajemo da je kao državna sekretarka službenu korespondenciju vodila preko privatnog mejla i da su na račun njene porodične fondacije ,,Bili, Hilari i Čelzi” stizale uplate zavisnih država i velikih kompanija. U međuvremenu je izbio skandal bez presedana: Buš mlađi razorio je Irak na bazi lažne dojave da Sadam poseduje tajne fabrike hemijskog oružja. Teško je i zamisliti Vilsona, Ruzvelta ili gospođu Eleonoru u sličnim rabotama, a ni kasnije, kada je Nikson doživeo impičment, nije bilo moguće da sve prođe sa ,,nikom ništa”.
Šampion takve postmoderne političke elite u Evropi je Toni Bler ili, tačnije, Blerovi. Prvi ministar Britanije bio je taj koji je Čejniju i Ramsfeldu pribavio lažne podatke kao alibi za invaziju na Irak, a isti je, kažu, sređivao lordovske titule bogatim ostrvskim skorojevićima. Biznis je punom parom nastavljen i po isteku mandata: njegov spin doktor Alister Kembel je za mastan honorar obučio Zlatka Lagumdžiju kako da izgubi vlast, gospođa Bler (Šeri But) u Hrvatskoj i Crnoj Gori za naftne inokompanije ubeđuje primorske hotelijere da je super što će crne mrlje zapljuskivati lokalne plaže, a Toni je lično ministrima u Srbiji održao jednosatni kurs o efikasnom upravljanju o trošku princa iz Emirata. Mora da se Čerčil, Idn i drugi, pa čak i ,,majka neoliberalizma”, prevrću u grobu.
Kancelarka Nemačke, lider EU i jedna od najuticajnijih političara u svetu, juče je proglasila ,,kraj multikulturalizma”, a danas veli da je ,,islam deo Nemačke”. Grcima je juče predlagala da prodaju ostrva da bi namirili dugove nemačkim bankarima, a danas neće ni da čuje o ratnim dugovima Nemačke prema centralnoj banci Grčke. Saveznici joj prisluškuju mobilni, Viktorija Nuland kaže: ,,Ma ko j... EU.” A ona odgovara: „Svakog čuda tri dana dosta.” Njen favorit i formalni premijer EU Junker prvo je od svog Luksemburga pravio ,,poreski raj”, a sada brine o korupciji kandidata za pridruživanje. Helmut Kol je, istina, na kraju karijere uhvaćen u primanju donacija od fantomskih inosponzora, ali je zato bio bačen u dugi javni zaborav. Šta li bi na sve to rekli Brant ili Šmit?
Sve u svemu, danas svetom vlada jedno malo, poslovno i politički dobro ušemljeno ,,društvo sa (politički, ekonomski, moralno) neograničenom neodgovornošću”. I šta god da je Ričard rekao Aliji, a sakrio Slobi, to ništa ne znači. Kako je objasnio Robert Kuper, jedan iz tog belosvetskog društvanca protiv kojeg sada zajedno ustaje evropska i levica i desnica, ,,postmodernim državama je moralno dopušteno da predmoderne varaju, prvi udare i sl. jer u džungli moramo da se ponašamo prema zakonima džungle”. Pri susretu sa Arafatom, Alija se pohvalio da ima podršku SAD, a palestinski lider se nasmejao: ,,Imam je i ja već 60 godina pa stojim sve gore.” Možda je prednost Republike Srpske baš u tome što ne uživa takvu podršku, pa mora da se uzda ,,u se i u svoje kljuse” i pažljivo prati novosti iz Grčke, Španije, Mađarske, Islanda... A novih pritisaka iz SAD i EU će još biti i valja izdržati.
Nenad Kecmanović
objavljeno: 21.03.2015.
