Izvor: Politika, 06.Jul.2012, 01:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hohštapler ili spasitelj
Stara srpska mantra je da bi nam bilo bolje ako bi vladu vodili dokazani stručnjaci ili ako bi političari imali malo više sluha za njihove savete. Međutim, ovakvo rezonovanje je pojednostavljeno.
Prvo pitanje je ko su stručnjaci? Ako se pogleda ko savetuje naše vlade lako se može primetiti da je zapanjujuće mnogo onih koji su bili savetnici i u vreme komunista, i u vreme Miloševića i u vreme vlada nakon 2000. Dakle, ili su oni loši savetnici pa toga treba da se manu, ili ih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << političari ne slušaju, čime je ta pozicija apsurdna sa stanovišta svrsishodnosti.
Ako je u pitanju vapaj za novim ljudima, tu dolazimo u još veći problem jer je na našem ekspertskom tržištu bilo mnogo onih koji su imali minorne reference u belom svetu koje su podgrevane nejasnim i opštim zvanjima, a sve u cilju zadovoljenja želje da nam konačno stigne pošten i kompetentan Mesija, koji bi nam po mogućnosti dokazao da su svi osim nas samih krivi za naše nedaće. U istoj ravni je prevelika ljubav prema inostranim ekonomistima čija su razmišljanja slična nekim delovima ekonomskih agendi vlada koje su vodile Srbiju. Konačno, kao stručnjaci su često predstavljani činovnici vlada drugih država, EU ili međunarodnih institucija koje su imale misije u Srbiji, što ne znači da njihovi saveti nisu imali nešto veću težinu od autentične domaće ekonomske demagogije.
Bitno je istaći da ovo tržište ima mnogo stečenih interesa (kao i svako drugo, uostalom) i da u želji da se balansira između zahteva politike i zahteva stručnosti, obećavajuća stručnost često se pretvara u potpuno ispraznu podršku ovoj ili onoj stranci. Srbija je čak imala i ideje o stručnjacima i stručnosti kao partijskom konceptu, a dobro je poznato u kakav su se apsurd one pretvorile.
Dakle, izgleda da nam nema spasa jer stručne ljude neće političari, a oni koji su blizu njih uglavnom su postali negacija stručnosti ili ovaploćenje dvoličnosti. Izgleda kao da smo osuđeni da ozbiljnim budžetima raspolažu osobe koje na slobodnom tržištu nikada ne bi zaradile ni promil tog novca za ceo svoj život. Međutim, nije baš tako, jer je vera u to da će eksperti (pošteni i neukaljani) promeniti naše živote duboko naivna. Ta vera je posebno neutemeljena ako se smatra da je umesto sadašnjih partijaca potrebno da naš sistem povedu kompetentni ljudi.
Duboko je pogrešno verovati da će sadašnji metastazirani socijalizam u Srbiji funkcionisati bolje ako imamo stručne planere koji će nam voditi državno zdravstvo, državno školstvo, državno bankarstvo, državnu poljoprivredu… Srbija je društvo utihle nade jer je sam sistem loš – Beogradske toplane bi poslovale sa gubitkom i da ih vodi Voren Bafet, naš Koridor 10+1 bi se gradio traljavo i da ga gradi Donald Tramp, naše zdravstvo bi bilo isto i kada bi nam došlo još 100 vrhunskih svetskih lekara. U Srbiji ne valja kako smo postavili državu. I tu će pomoći jedino oni koji će imati hrabrosti da kažu svojim biračima da su ih naši političari godinama masno lagali i podgrevali im želje koje ovakav sistem nikada neće ostvariti i s najpametnijim ljudima ovoga sveta. Ekspert za ekonomiju na poziciji premijera ne treba da izmisli nove programe presipanja iz šupljeg u prazno nego da kaže da će istinska ekspertiza stvoriti privatnu kompaniju i voditi je na uspešan način. Da je pekar, mesar ili knjigovođa jednak, ako ne i veći ekspert od državnih činovnika. Da su koreni uspeha društva u tome da svi pojedinci mogu slobodno da tragaju za srećom a da im političari i eksperti ne „pomažu” mimo njihove volje. I da bilo ko, ko se nudi da vodi sisteme ili bude savetnik tamo gde se govori o desetinama ili stotinama miliona evra, a da u svojoj karijeri nije zaradio ni stoti deo te sume, mora biti posmatran kao potencijalni hohštapler, a ne neosporni spasitelj.
Urednik „Tržišnih rešenja”
Aleksandar Stevanović
objavljeno: 06.07.2012.
